Круне

ТЛО СРБИЈЕ — ЗАВИЧАЈ РИМСКИХ ЦАРЕВА: АУРЕЛИЈАН (270-275)
Тријумфи панонског ратника
Био је заповедник границе и командант коњице код Клаудија II Готског, који га је на самрти одредио за свог наследника. Валеријан га назива Спаситељем Илирика и Обновитељем Галије. Успешно је окончао рат против Гота, казнио германска племена која су упала у Италију, оспокојио Рим подигавши бедем око града, повратио Галију, Шпанију и Британију из руку узурпатора, стабилизовао границу на Дунаву, покорио палмирско краљевство веште и попут Клеопатре заводљиве Зенобије. На источном путу Александра Великог, страдао је од руку оних којима је највише веровао

Пише: проф. др Александар Јовановић

 

У јеку односеће, црнотраге Кипријанове куге, у трећој деценији III века, када се није радовало новом животу, на малом сеоском имању у околини Сирмијума родио се дечак именом Луције Домиције Аурелијан, будући цар Империје. Отац му је био сељак, часни закупник малог добра на великом имању Аурелија, богатог поседника, сенаторског ранга. Вероватно да би му призвао бољу судбину и издашнију срећу, отац му надену име по човеку чији је удобан живот, а вероватно и наклоност, могао свакодневно да виђа. Мајка Аурелијанова је била нижа свештеница Соловог култа и опслуживала је оближњу капелу посвећену овом божанству.
Родитељи су оставили дубок и трајан траг у животу будућег цара. Очева једноставност, умереност, штедљивост проткана неспокојем неимања, подучили су будућег цара исконској врлини и тананом осећају правде, мерене земљом и уложеним трудом. Од мајке је стекао наклоност према култу Сола и сазнање да се успехом, кроз ступњеве очишћења и духовног преображаја, могу досегнути висине. Отац, препознавши борбеност и војнички усуд, није га заустављао на имању, мада се оскудевало у радној снази.
Уписан у војску као обичан војник, Аурелијан је врлином, несравњивом храброшћу, разборитошћу низао степенике успешне каријере: био је центурион, трибун, префект легије, заповедник границе, а у Готском рату, за време Клаудија II, и командант коњице. Био је конзул са Валеријаном, царем у периоду 253-260, који је са одушевљењем и свечаним језиком те епохе говорио о Аурелијану као Спаситељу Илирика, Обновитељу Галије, поредио га са великим Сципионом. Сенатор високог ранга и угледа, Ulpius Crintius, у чијим венама је текла Трајанова крв, адоптирао је овог панонског тежака, дао му кћер Северину за жену и поделио своју велику славу и часно порекло са Аурелијановом честитошћу.
Цар Клаудије, такође из наших страна, али мезијских, на умору у Сирмијуму одредио га је за наследника трона, што су прихватили сенат, а са великим одушевљењем и војска.

ГВОЗДЕНО МИЛОСРЂЕ

У средишту Аурелијановог интересовања и након избора за цара, била је војска. Хтео је да је начини гвоздено ефикасном, а при том неукаљаном и милосрдном. У одлукама којим је регулисао поједине односе у војсци, језгровитим и лаконски кратким, као да се препознаје његов непосредни пример. Од својих војника је очекивао скромност, штедљивост, марљивост; да њихово оружје буде прегледано и при руци, да одећа и коњи буду спремни за тренутни поход, да живе у својим становима једноставно, непорочно и разборито, без штета по житним пољима, крађе оваца, живине или грожђа, без изнуђивања од земљопоседника соли, уља или дрва. Забрањени су били коцка, напијање, разврат и врачање. Плата је довољна за издржавање војника, а имовина је требало да се стиче пленом од непријатеља, а не од суза римских провинција.
Одиста, преко ове Аурелијанове визије војске може се препознати његов лични пример. Петогодишња владавина Аурелијана препуна је ратова, војних успеха и прегнућа која ће се памтити. Цар је, с правом и часно, носио епитет јунака bellatoris. Овај епитет се придева уз Марса, али и уз панонског Силвана, божанство Аурелијановог завичаја.
Успешно је окончао рат против Гота, казнио германска племена која су упала у Италију, оспокојио Рим подигавши бедем око града, повратио Галију, Шпанију и Британију из руку узурпатора, стабилизовао границу на Дунаву, покорио палмирско краљевство веште, попут Клеопатре заводљиве, Зенобије и стекао (с неоспореним правом) присталу титулу Restаurator orbis.
Претежу његове заслуге на овом плану и чини се потпуно веродостојном констатација цара Диоклецијана о Аурелијану: „... Боље се сналазио и исказао као заповедник војске него владар Царства”.

КОБНА ДОБРОДУШНОСТ

Крајем 274. године започео је источни поход против Персије, мерило Александрових вестигија. На маршу, који је обећавао успех, између Бизанта и Перинта, пао је као жртва завере од људи које је волео, уздигао и у које је имао пуно поверења. Панонска отвореност му је одузела способност да препозна уроту, таштину и лукавост уз своје скуте.
Његова смрт је дубоко и искрено ожаљена у војсци, осуђена у Сенату; стекао је опште признање као борбени и успешан цар, способан и строг реформатор у опадајућој држави. Сахрањен је у близини места погибије, у утврђењу Coenofrurium, где је подигнут храм над гробом и стуб посвећен деификованом Аурелијану. Верујемо да је овом цару подигнут кенотаф, сакрални мементо, и у његовом завичају.
Нису познате статуе Аурелијана са нашег простора. На новцу се приказује као непобедиви цар. Биста, по правилу, не прати осу аверса, мало је истурена и осликава искорак унапред, јуриш на непријатеља. Обично се на грудима види оклоп и палудаментум, што наглашава војничко начело у приказу. Врат снажан, широк, који се никада не повија пред непријатељем и не окреће у бекству. Коса и брада, војнички кратке, изведене су у импресионистичком маниру; слабо је уочљива диференцијација лика. Доминира строги израз, наглашен оштрим погледом и стиснутим уснама. Изборано чело је у контрасту са равним, скоро младалачким, површинама лица. Приказ има наглашену викториозност у смелости зрелог човека ненарушене лепоте и части.
Занимљиво је да се на аверсним представама Аурелијана истичу оклоп и штит, дефанзивна опрема, које сам цар назива arma, док је за офанзивно оружје коришћен термин ferramenta samiata. Ово је израз природног опреза човека који је бдио над својим војницима и територијом и коме је преча од освајања била одбрана, о чему сведоче Аурелијанов зид у Риму, као и рефеције делова лимеса широм Империје.

ПОРТРЕТ ИЗ СРБИЈЕ

Ликом цара, олујним, чврстим, непобедивим, исказана је слика са бојишта где се Аурелијан небројано пута огледао у директној борби са непријатељем. Осведочени су примери да је само у једној бици са Сарматима савладао 48 непријатеља, а да је у наредним биткама број побијених непријатеља досегао чак 950. Овакви подвизи Аурелијана су слављени од војника и величани у њиховој грубој песми са рефреном који наговештава и хиљадитог убијеног противника: millе, mille, mille occidit.
Можда само у једној оштећеној мермерној глави, са (на жалост) непознатог локалитета у Србији, има наговештаја Аурелијановог портрета. Радионица је локална и у портрету има извесних недоследности и небрижљивости. Међутим, основни утисак је упечатљив и поседује мајестетичност.
Такође, мало се може изрећи о грађевинској делатности овог цара на нашим просторима. Генерално, може се претпоставити да је, након губитка Дакије, у време Аурелијана лимес успостављен на Дунаву, што је на неким утврђењима и посведочено. Сирмијум је доживљавао као свој завичај и често му се враћао. Чини се да се емисије новаца из неопредељене ковнице, која у одсечку на реверсу има приказ делфина, могу повезати са Сирмијумом. Мотив делфина могао би обележавати флоту која је постојала у Сирмијуму, али кроз хомофонију и корадикални однос речи δελφίς, ινος (делфин) и δελφύς, ύος (материца, скут), завичај, односно место рођења Аурелијана.
Тежећи свеколиком јединству Царства, успоставио је империјални култ Сола, божанства са наглашеном сотериолошком проеминенцијом, лако прихватљивом грађанима немирног III века када пустошења сваке врсте однесоше егиду капитолијског пантеона и наметнуше езотерична синкретистичка веровања варљиве, оностране наде. У таквим околностима култ Сола, упорен у дугу традицију, моралну крепост, непосредну повезаност са Митриним култом и неоспорну победу над тамом, што се могло доживети са сваким новим јутром, стекао је значајну пријемчивост. Аурелијан је подигао у подножју Квиринала у Риму храм посвећен Солу, принео му статуе Бала и Сола, култне сполије донете из Палмире и даривао га са 15.000 фунти злата. Увео је и игре — agon Solis — у част овог божанства. Себе је сматрао божјом (Соловом) инвеституром на земљи. Овај програм је посебно присутан на новцима Сердике, метрополе нове провинције Унутрашње Дакије (Dacia Mediteranea) коју је Аурелијан основао.

БЕСТРАГ ТРИЈУМФАЛНИХ ХРАМОВА

Од значајнијих храмова у балканским провинцијама Царства треба поменути и теменос са монументалном култном статуом Сола испред главног улаза у Солуну.
Недостају подаци о градитељској делатности овог карактера у Аурелијановом завичају, односно региону Сирмијума. Посредно се може пратити један траг, завејан и хронолошки несигуран. Реч је о познатом тексту о мученичкој смрти пет хришћана каменорезаца у околини Сирмијума за време Диоклецијанових прогона — Passio sanctorum IV coronatorum. Диоклецијан је тражио од сирмијумских каменорезаца да се начини монументална статуа Сола висока 25 стопа. Када је статуа, уз Христову помоћ, извајана из тасоског камена, цар одлучи да подигне храм Солу на Дебелом брду (Mons pinguis) и ту постави кип.
Међутим, тешко је очекивати да је монументална статуа, чак позлаћена, наручивана без постојања храма. Чини се извесним постојање старијег храма Сола, вероватно из Аурелијановог времена, који је Диоклецијан, пун поштовања према овом свом претходнику, хтео да дарује. На ову могућност указује и остали скулптурални инвентар који је Диоклецијан наручио од вештих каменорезаца. То су јелени — у четворопрегу (?) — који су познати из Аурелијанове тријумфалне иконографије. Наиме, у великом царском тријумфу у Риму из 274. године победе на југу су исказане четворопрегом са слоновима, а на северу са јеленима. То је израз Аполоновог, односно Ахиловог тријумфа на хиперборејским, северним меридијанима.
Одразе Аурелијановог тријумфа над непријатељем можемо препознати на војничким појасним оплатама од бронзаног лима. На једној групи ових објеката приказан је коњаник са копљем у подигнутој десној руци, иза је силуета војника, а испод пас или, чешће, лав. Приказ личи на представе трачког коњаника или, пре, на Александров краљевски лов и приказе Аполона, са којим се трачки коњаник често изједначава. Може се претпоставити да је на овим приказима дошло до идентификације цара (Аурелијана?) са Аполоном — Солом или Белерофонтом.
На другој групи ових оплата приказан је коњаник у борбеном ставу са палим непријатељем испод коња. Представа почива на познатом Лисиповом узору који приказује Александра Великог у боју. Чини се да овакав приказ такође треба повезати са Аурелијаном и његовим тријумфом на Истоку. На овакву могућност упућује присуство идентичног приказа на оклопу Аурелијана са новца кованог у Сердици.

ТАЈНА ПОДУНАВСКИХ КОЊАНИКА

Међутим, најзанимљивији фундус овог карактера представљају иконе са представом Подунавских коњаника. Овај тајновити култ, недохватног значења и сакралног објашњења, посведочен је бројним мермерним и, посебно, оловним иконома у средњем и доњем Подунављу. Иконографски садржај дат је у зонама, а у средишњој се налази сакрална окосница: два коњаника хералдички постављена у односу на стојећу женску фигуру у средишту. Испод једног коњаника је лежећа људска фигура, а испод другог риба; испод женске фигуре је троножни сто са рибом, а изнад Сол у кочији. Постоје варијанте у оквиру ове основне теме, али централни мотив је постојан. Датују се оквирно у III-IV век, и посредно везују за култ Митре и Сола.
Велики број оловних примерака је пронађен у нашем делу Посавине и Подунавља. Може се претпоставити да је постојала радионица у Сирмијуму где су произвођене. Недоречени су њихово значење и култна суштина. Изнета је претпоставка по којој би се стожерно женско божанство могло изједначити са Луном, коњаници са две сфере, изразом опозитума, или два начела (географска, војничка?), док је Сол у кочији несумњив и приказан у честој иконографској матрици.
Приказу Луне и Сола по вертикалној оси код појединих варијаната одговарају и прикази бисти Сола и Луне у апсицној осовини представе. Чињеница да се ове вотивне плочице јављају у одређеном подунавском региону оспорава могућност да се ради о империјалном култу који би требало да има манифестације широм Царства. Међутим, изгледа да је овде дошло до сажимања империјалног и локалног култа у личности Аурелијана, вероватно и Проба. Бројност плочица и њихова иконографска конзистентност, свакако и сакрална, указују на извесну официјелност овог култа. Да ли су оне својеврсни израз култа царева панонског порекла?
Вертикална сакрална окосница представе може се тумачити као Луна изједначена са царицом (Северином) — у овом периоду царице се увек приказују са Луниним месечевим српом — и као Сол, изједначен са Аурелијаном. Присуство царице, односно Луне, на објектима изразито војничког карактера није неуобичајено. Напротив, најчешћа реверсна легенда на новцу Северине је CONCORDIAE MILITUM.
У овом иконографском контексту занимљива је империјална сценографија забележена у изворима поводом доласка посланика побеђених Алемана. Аурелијан их је примио у штабу логора са изразима војне помпе којим се исказивала величина Римског Царства. Легија је била постројена у савршеном реду и тишини, главни команданти са знацима свог достојанства били су на коњима са обе стране трона на коме је седео цар; иза трона су били ликови чланова владарског дома и претходних царева. Када је Аурелијан заузео своје место, варварски посланици су полегли испод његових ногу и његових генерала на коњима.

***

Глава
Делимично оштећена глава са непознатог налазишта у Србији моделована је у традицији реалистичког портрета карактеристичног за епоху војничких царева. Празне површине лица, графички приказ очију и назалних бора указују на време последње трећине III века. Широко овално лице, обла глава и енергично истурена брада на овом портрету личи на Аурелијанове приказе на новцу, где се препознаје рустикално панонско порекло и војничка каријера овог цара.

***

Хипербореја
Јелени се појављују као запрега у колима којима Аполон досеже хиперборејску даљину. Приказ Аурелијана у колима које вуку јелени означава тријумф на северу против Сармата или Гота. Међутим, мотив лова на јелене означава и апотеозу, досегнуту хиперборејску земљу духовне хармоније и повратка. Ахил, чији је гроб Тетида подигла на ушћу Дунава, хиперборејској граници, такође означава пут северног тријумфа и личне апотеозе. Ахилов пут Аурелијан прати приликом тријумфа над Готима на доњем Дунаву, када је и овенчан титулом Gothicus Maximus.

***

Победник
У касноантичкој гробници из Земуна (Taurunum) пронађене су две појасне оплате од бронзаног лима са приказом коњаника у борбеном ставу тријумфа над палим непријатељем. Ова тема, позната у римској империјалној иконографији, исходи из Лисиповог узора — коњаничке статуе Александра Великог над побеђеним непријатељем. Натпис Sol inv(inctus) на једној од оплата указивао би на Аурелијана, који се идентификовао са Непобедивим Сунцем.