• Дигитални културни водичи Србије

• СПЦ о књизи „СВИ ПОГЛАВАРИ СРПСКЕ ЦРКВЕ (1219-2021)”

Будуће хронике

Те 2007. многе делове Србије и Европе погодиле су поплаве и пожари, вођени су преговори о будућем статусу јужне српске покрајине Косово и Метохија, Марија Шерифовић победила је на „Песми Евровизије”, највеће светске новине писале су о „српском тениском чуду”, пливач Милорад Чавић освојио је две златне медаље на Европском првенству и почела је да излази Национална ревија  „Србија”... Тако некако ће будуће хронике памтити годину која нас управо напушта. (НР, „Реч пре”, децембар 2007)

МИТРОПОЛИТ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКИ ЈОАНИКИЈЕ
И љепота и доброта

Читајући и разгледајући Националну ревију „Србија” можемо се упознати са природним љепотама Србије, са њеним богатим духовним и културним наслеђем, са личностима из њене прошлости и садашњости које су својим врлинама и дјелима заслужиле често помињање и трајно памћење.
Способност уочавања љепоте у њеним непребројним изразима је велики Божји дар,  а још већи умјети и знати љепоту приближити  и дати људима. Ова ревија, надахнутом ријечју и умјетничком фотографијом, достигла је антички идеал калокагатије у којем се поистовјећују и прожимају љепота и доброта, а оне у свом таинственом садејству испуњавају смислом људски живот. 
Србија се у свом досадашњем дјеловању открила као упорно трагање за смислом са изванредним постигнутим резултатима. Њеном пожртвованом уредништву срдачно честитамо на досадашњим успјесима са жељом да га Божја милост оснажи за даљи плодоносни рад.

АКАДЕМИК ПРОФ. ДР ДРАГАН НЕДЕЉКОВИЋ (1925–2015), СЛАВИСТА
Лек и охрабрење

Ситуација је толико тешка да ми немамо права на песимизам. Национална ревија „Србија” подсећа на темељне и древне вредности чији смо ми чувари. Наше вредности. Наше манастире, наше старе градове, наше природне лепоте које често остају скривене и нама самима (као Увац), наше пријатеље (као што је био руски конзул Шчербина коме је управо подигнут споменик у Косовској Митровици). То je један часопис раскошан у сваком погледу. Илустрован изванредно, са исто таквим текстовима. Ја сам ту писао, у новом броју, о нашим пријатељима које понекад олако заборављамо. Треба да се угледамо на народе који своје велике пријатеље, оне што су им помогли кад је најтеже, уписују златним словима у свој календар.
Наш средњи век, као и неки други периоди наше историје, драгоцено су наслеђе, „велика светлост”.  Имамо споменике из тог раздобља, не превише, остатке остатака, и то утолико више треба чувати, на то указивати и домаћима и странцима. То су огњила и огњишта нашег духа, наше културе. Пропадају не само мали народи, него и велики ако су заборавни. Једна од важних улога Националне ревије „Србија” да Србима не допусти даље заборављање; да из заборава пробуди вредности које су тамо већ потонуле. Чак и ако смо привремено изгубили територије и државу, дух и духовни простор не смемо изгубити.
Видите, овде, на тргу у центру Београда, данас се дели Национална ревија, пуно је људи дошло по овој голомразици. Дели се као нафора, као лек. И треба. Засути смо црном и жутом штампом која нам трује свест и загорчава живот. А Национална ревија је лек и охрабрење.

(Београд, Кнез-Михаилова, 4. јануар 2008)

МИЛОВАН ВИТЕЗОВИЋ (1944–2022), КЊИЖЕВНИК
Најсрпскији

Национална ревија је часопис који се не стиди Србије и због којег се Србија никада неће постидети, нигде. Напротив. Ми га правимо с крајњом одговорношћу и према народу и према самој Србији. Часопис представља истовремено лепоте Србије (духовно-културне и природне) и судбину Срба. Није лако оцењивати нешто у чијем настајању учествујете. Верујем да нећу претерати ако кажем да је ово најсрпскији часопис данас.

(Београд, Кнез-Михаилова, 4. јануар 2008)

ДРАГАН ДАВИДОВИЋ, ИСТОРИЧАР
Енциклопедија светле Србије

Када су прије двадесетак година директор и главни уредник Мишо Вујовић и сарадници осмишљавали Националну ревију „Србија”, успоставили су правила од којих ни послије стотину бројева нису одступили. То је по себи подухват.
Прво, српске земље и српски народ биће представљени кроз лијепе приче о људима, институцијама, географији, култури, историји, религији, једном рјечју о љепоти и доброти. Али не зато што не постоје приче о црној страни медаље, већ зато што је црно овладало свим порама нашег живота. Зато је уведен став да је најмање добро и лијепо јаче од највећег и најружнијег зла.
Друго златно правило Националне ревије било је да се задржи ћирилица, српски језик, српска историја, теме о православљу, српска култура и симболи. Наравно, да би и други знали шта је то „лијепо лице Срба”, Ревија је превођена на енглески језик, једно вријеме и на руски.
Штампа, фотографије и текстови морали су бити на највишем нивоу.
И, ево, та правила у ових сто бројева не само да се нису мијењала већ су се из броја у број побољшавала. То засигурно значи да ће Национална ревија „Србија” ући у историју српског издаваштва, али не само као библиографска јединица, него и, заједно са својом пребогатом архивом, заштићено културно добро српског народа. Уосталом, у питању је својеврсна енциклопедија добре и лијепе стране Србије.

(Бањалука, 19. септембар 2023)

ДРАГАН ХАМОВИЋ, КЊИЖЕВНИК
Извор покретачких снага

Самопоуздање је услов опстанка и трајања. Колико је само отровних и убилачких речи усмерено на појам Србије, да у нама поништи што већ није уништено. Колико смо сами, с уверењем да тако постајемо отворени духови, своје недостатке и заостатке увеличавали до мере до које то нико разуман не чини. Колико пута смо, загледани у даљине, превиђали дивоте надомак руке. Колико снаге потрошисмо да наличимо на друге, да постанемо други – а да нисмо претходно ни покушали да себе боље упознамо. „Твоје су светло име брисали, / Да не знаш ко си међу другима”, певао је горко освешћени, позни Дучић. Уз неке ендемске одлике, нису наше мане ни мање ни крупније него у других народа. Али, треба себе најпре упознати па самеравати са другима.
Уникатни подухват као што је ревија Србија представља садржаје нашег живота, природне средине и разноврсног стварања, савремености и повести. Текстовима и раскошним фото причама, приближава нам нашу бољу, али веродостојну страну. Тачније, бољу страну нашег заједничког профила, наше културне трагове или богомдане лепоте наших земаља. Зарад јачања самопоуздања и самосвести. А они су на непрестаном удару глобалних, диригованих олуја обрушених на тековине људске акције и креације.
Не знајући или не марећи ко смо, пристајемо на оно што други кажу да јесмо.
Прилози у ревији Србија отварају нас и пред нама и пред онима који су спремни да нас виде у реалнијем осветљењу. Сагледати појаве и људе са афирмативне стране, онолико колико има за то покрића. А покрића има, још увек, јер дух градилачки, дух самопотврђивања није лако разорити, такав дух увек некако надјача. На тој мисли, чини ми се, опстојава мисија сарадника ревије Србија. Овакав подухват таквог је значења да би требало да стекне одговарајућу и безусловну подршку носилаца наше културне дипломатије. Мени самом, захваљујући питањима уредника Бранислава Матића, била је пружена прилика дубље да разгрнем своје ауторске и животне подстицаје. Тако су делови из разговора за Србију, донекле измењени и допуњени, пренети у аутофикцијски роман Род ораха који ми је причинио лепа искуства и читалачке одјеке. Али, требало је прво задобити импулс. Ваља се најпре покренути, према себи као свом циљу. Национална ревија Србија заправо и представља постојани извор покретачких снага потврђивања у доба опште владавине негације.

МИКАН АНИЧИЋ, СЛИКАР
За општу ствар

Постоје нације и земље чија је интелектуална елита довољно свесна и самовољно упрегнута у очување свих националних вредности и њихову афирмацију на светској духовној сцени.
Једна од таквих нација и земаља је и Француска, у којој живим скоро четири деценије. Французи то чине уз помоћ свих средстава јавног информисања, потпомогнутих и великим изложбеним манифестацијама.
Такво несебично пожртвовање за општу ствар налазимо у XV веку у Италији, када се једна породица у Фиренци, на челу са Лоренцом Медичијем, окружује најузвишенијим ствараоцима тога доба, какви су Леонардо да Винчи, Микеланђело, Сандро Ботичели, Андреа Верокио, као и филозофима који су били носиоци идеје о поновном рађању велике уметности и сједињењу Платонових учења са хришћанством. Сличну појаву у истом периоду видимо на северу Италије, у Милану. Опет једна породица, на челу са миланским војводом Лудовиком Сфорцом, ангажује за своје потребе и опште интересе највећег генија свих времена Леонарда да Винчија. Тај исти Лудовико Сфорца, будући да је био дубоко свестан значаја и вредности Леонарда, изрекао је једну непобитну планетарну истину: „А можда ће поред имена Леонарда да Винчија бити помињано и име Лудовика Сфорце.”
У нашој маленој Србији такав подвиг чини Национална ревија „Србија”, часопис основан пре седамнаест година с циљем да једним оријашким замахом представи свету све духовне, историјске и културне вредности наше заједнице. И не само њих већ и нашу економију, здравство, спорт, градитељство, па све до туристичке понуде типичне само за наше поднебље.
Захваљујући изванредном интелектуалном потенцијалу уредништва Националне ревије „Србија”, ми данас имамо ретког посленика на светској духовној мапи који разноси истину и открива најузвишеније вредности нашег народа.
Осећам се отмено и почаствованим припадником свог народа када имамо такав часопис који по највишим светским критеријумима представља свету наше стваралаштво, нашу баштину и лепоту, напокон и нашу истину.

НАЂА ТЕШИЋ (1939–2014), ПИСАЦ
Они су моја Отаџбина

Давно сам отишла и даљине су учиниле своје. Помишљала сам да моја земља постоји још само у мојим сећањима. Да је оно што данас знамо под тим именом нешто сасвим друго. А онда је, деведесетих, мој народ изронио преда мном са свим својим унутарњим пространствима. Иако (после тог страшног XX века) мали, изранављен и десеткован, тада једини на свету имао је смелости да пред империјом зла остане на ногама, не обори поглед и да каже своје име. Да стане на свој праг и изговори: „Ово је мој дом. Можете доћи као гост, као пријатељ, увек овде можете наћи уточиште. А на силу можда можете ући, али нећете изаћи.”
Била сам потресена тим позним сусретом са својим народом, са собом. Древни борац за правду и Бог из његове химне још су били живи. Тада сам успоставила контакт са Банетом. Изненадио ме је тај језик, та мирна самосвест, та поезија. Схватила сам: он зна. И невероватно добро то носи. Ја сам на универзитетима по свету, и на најдаљем Западу и на Далеком Истоку, предавала филмску режију и сценарио, француску књижевност и академско писање, а он је мени, која сам годиште његове мајке, предавао метафизику Отаџбине и Христову духовну револуцију. Дала сам необичан интервју-мозаик за Банетов часопис. Тврдоглава, каква умем да будем, инсистирала сам на сто ситница. Он је био фини, господствен, али није узмицао. Све је било по његовом. Што је најважније, кад је изашло видела сам да је он у праву. То је вероватно мој најбољи интервју.
Национална ревија је моја права Србија. Моја „влада у отаџбини”. Мој позни мир и моја нада, после свега. И није ствар у географији, у природним лепотама и туризму. Тога, ипак, имаш свуда. Ствар је у најдубљим кодовима који иза тога стоје, у архетипу и виду. У пламеном срцу човека.

(Њујорк, 2012)

ЉУБИВОЈЕ РШУМОВИЋ, ПЕСНИК
Монт Еверест

Драги моји „Националисти”, честитам вам освајање СТОТОГ „ревијалног” Монт Евереста, у име крста часног и слободе златне, а све на ползу народа српског! Рачунао сам да пре вас освојим стоту, али себе тешим, и гордим се, да и осамдесет пет није мало! Па обећавам да ћу се и даље трудити да вас стигнем! Мада и овако, гледајући вас у леђа, увек осетим задовољство кад ми допадне руку ваша Ревија!
Поздрав од срца,
Ршум

САНДРА ГАГИЋ, ПРЕВОДИЛАЦ
Ипак је могуће

Стотину пажљиво клесаних каменова, лагано и темељно слаганих петину века, граде стварност која далеко превазилази наметнуте нам обрасце реалности и свакодневне пљускове бескорисних информација. Свет у коме живимо, моделован на темељу броја кликова, информације које се појаве, изазову краткотрајне интензивне реакције, и забораве одмах након појаве нових сличних информација, нису једино што имамо. Постоји и нешто много дубље, шире и више од тога. А постоје и медији који дотичу ту другу, дубљу и ширу стварност, у којој имамо времена и да застанемо, прочитамо, промислимо, схватимо суштину. Медији који уместо апокалиптичних визија блиске будућности, среће која се заснива само на бесомучној куповини и поседовању материјалних добара, црним хроникама са детаљно описаним догађајима, зазирању од других људи и усамљеништву, приказују будућност која се темељи на знању, учењу, родољубљу, љубави према ближњем, заједништву. Такав је и овај наш: Национална ревија „Србија”. Његови уводници блистава су светлост и водиља у густом мраку у који смо склизнули ни сами не знајући како, ни у ком тренутку нам се то догодило, а разговори и приче о великим песницима, писцима, сликарима, вајарима, војсковођама преносе нам оптимизам и наду да је ипак могуће мењати свет и да све зависи од свакога од нас.
Ми смо се током ових двадесет година мењали, учили, заборављали, нови животи су долазили на свет, многи нас заувек напустили, али оно што смо изградили са стотину каменова постојано стоји и са сваким новим каменом све је чвршће.

ЈОВАН ПЕЈЧИЋ, ИСТОРИЧАР КЊИЖЕВНОСТИ, КЊИЖЕВНИ КРИТИЧАР
Идентитет као вредност

Име је знак, штит, глас – симбол. Знак: да крсти и омеђи, штит: да брани и чува, глас: да зна (памти), васпоставља (потврђује), гради и развија (отвара за сутра) – симбол: да изрази темељ у његовом јединству непролазних и несвршивих појединачности и свенародних тежњи.
У историјскоме, географском, расном, верском, душевно-духовноме, научном, уметничкоме..., у општем мета-физичком поимању и свести нашег народа, такво име је – Србија.
Повест српске периодике осведочава то на себи својствен, достојан начин. „Србија” је почетно име њенога рађања и трајања до данас: први наш ревијални часопис је – Славено-сербскиј магазин (1768), први хроникални лист – Сербскија повседневнија новини (1891). Од тог старог доба до јуче, покренули су Срби, на страном тлу и у својој земљи, на свом и туђим језицима, више од 250 гласила са српским позивом у насловном називу.
Међу њима је Србија: национална ревија (2007).
Но, осим што је дете своје епохе и, као таква, слика живога националног а одраз светскоисторијског духа, садашња Србија се од магазина, алманаха, забавника, цветника, ревија претходних времена разликује још по томе што упоредно, у непромењеном виду, излази и на два инострана језика, руском и енглеском.
Нема сумње, вредно је сваке похвале ово настојање да се и околним народима, да се свету у целини, Српство и држава Србија прикажу у њиховој геоисторијској, материјалној и културној, цивилизацијској свеукупности.
Идеја о тако широком представљању властите нације није, уосталом, од јуче. Штавише, стара је колико и српска периодика: у „Предисловију” јединога броја Славено-сербског магазина уредник Захарија Орфелин, изложивши претходно садржински и графички план часописа, наглашава да је свеобухватни темељ његовог предузећа „општа корист” српских и иних читалаца.
Сродна, ако већ не истоветна просветитељска воља, што је плод нових прилика, прожима, непуна два и пô века касније, оснивачке текстове Националне ревије „Србија”: њено ће, према уредницима, бити да „споји време за нама са временом садашњим и временом које долази”, да у поколебаним светскоисторијским околностима следи „налог ’духа времена’ данас и овде”, да уобличи „једно ново колективно препознавање – у духовности, култури, традицији” (Мишо Вујовић), да, поред осталог, обележава и назначује велики национални пут „повратка сопству”, да српски свет изнова навикне „на сопствено државно име”, на „емоционално поистовећење са сопственим симболима”, да нас учи да „препознајемо оно позитивно, добро и лепо у својим сопственим животима, градовима, на улицама и трговима, у здањима, на лицима људи које свакодневно срећемо”, да, најкраће, буде слово „оцеловљене Србије” (Бранислав Матић).
Деведесет девет бројева Националне ревије „Србија”, за седамнаест година њеног излажења, несвакидашњи су доказ да наведене програмске речи нису бачене у ветар. Напротив, богатство и разноврсност садржаја: антрополошких, историјских, етичких, естетских, психосоцијалних, личносних..., без изузетка праћених ликовним и фото-прилозима ванредне изражајности и лепоте, при свем другом: садржаја и прилога истрајно бираних не по супротстављању или полемичности већ за афирмисање истина о Србији и вредности саме Србије – чини и тражи да се стотом броју (број 100 је, симболички и мистички, по себи један посебан микро, то јест макро-космички ентитет) приђе као еманацији оне ослобађајуће, вековечне мисли – која каже да у људском живљењу на земљи до стварнога смисла постојања, рада, стварања долазе само појединци, само народи јасне и дубоке свести о своме индивидуалном, о сопственоме националном идентитету.
Прва и највећа вредност слављеничке ревије Србија управо су, право говорећи, те добробити што их са својих страница, све време доследно и прегорно, пружа српском човеку на његовоме путу националног самопознања, на пољу његовога сталног национално-идентитетског самопотврђивања.

ЖАРКО ДРАГОЈЕВИЋ, РЕДИТЕЉ
У Сербији зорњачу тражим

У околностима опште друштвене пометње, у конфузији слика и речи, најезди текстова и интервјуа, у српском медијском простору, средином претпрошле деценије, појављује се публикација под називом Национална ревија „Србија”. Ревија по свему различита од других, посвећена, најпре, задатку да прикаже – лепо лице Србије, или све оно што је од Србије остало, после свега, а да није пострадало, ни „поцрвенело од стида” (Јустин Поповић). Да покаже изворну Србију, лепоту њених предела, мистику њене споменичке прошлости, њене добре људе, прегаоце и ствараоце, лепоту њеног осмеха и душу доброчинитељску. И све то одабирано и слагано зналачком уредничком руком Бранислава Матића, прецизном у науму и кристално јасном у концепту. И све тако, неуморно и без застајкивања, до броја 100. До јубилеја за поштовање, или, боље је рећи, дивљење!
„У Сербии зорњачу тражим”, певао је Милош Црњански, на Крфу, 1925. године, после српске победе у Првом светском рату, али и њеног трагичног државотворног и националног растакања, одрицања од свога имена, својих граница, свога народносног и културног идентитета. Ако поређење није претенциозно, а чини ми се да није, Национална ревија „Србија” и њен уреднички тим данас се крећу трагом управо тог и таквог песниковог надахнућа.
Редакцији, уредничком тиму и сарадницима ревије честитам јубилеј и желим све најбоље у наредних сто бројева.

ДРАГАН ЛАКИЋЕВИЋ, КЊИЖЕВНИК
Ревија Србија

Србија и јесте ревија – лепоте и доброте, старог и новог. Да би се њено обиље дочарало у слици и речи, настала је ова уредна и графички прекрасна публикација. Албум  и проспект у наставцима... Ту сам и ја, по позиву, већ одавно почео да пишем о природним лепотама српске књижевности и језика, велике школе памћења. Ћирилицом. Да скицирам портрете оних које сам упамтио и које сам наменио другима. С тим лицима и сликама у Србији и ја ћуживети вечно.

ДРАГАН ЋИРЈАНИЋ, РЕДИТЕЉ
Потомци оних који се боре

У монашкој усамљености, далеко од буке и светлости савремених медија а опет у свом центру, постоји један часопис који пркоси ономе што зовемо модерним, који негује и чува српску традицију, више и боље од многих институција. Са скоро двадесет година свог постојања Србија – Национална ревија својом упорношћу, умећем и самосвешћу и сама постаде својеврсна институција наше културе. Као еликсир, пружа нам тренутке заборава на мучну садашњост и отвара и негује наше чуло за вечност. То је часопис који нашу традицију претаче у садашњост.
Шта је традиција о којој се толико прича и полемише? Што је више потискивана помахниталом стварношћу, то је све јасније да без ње савремени човек запада у ћорсокак егзистенције. „Запад који запада” одавно није стилска фигура већ дијагноза читавог епигонског, зомбираног света који га прати, инфициран његовим „вредностима”. И Србија ту није изузетак. Традиција је транспозиција провереног искуства прошлости у садашњост, неопходна савременом човеку да би разумео узроке пада и савладао противречну стварност. Традиција је екстракт, есенција свега појединачног, згуснута историја која кореспондира са религијом, са хијерархијом, са осећањем за вечност, са свим чега у нашој стварности недостаје. Гледајмо на традицију као на својеврсни надзор над садашњошћу. Њен најсигурнији оријентир. Традиција је вера да ће све што је вредело, што је велико, бити сачувано и уграђено у будућност и да ће бити могуће поновити је. Дубока вера у могућност настанка нових светих српских краљева, поновни подвиг косовског боја, поново Душаново царство, поново Светосавски религиозни занос и дух, поново Гвоздени пук, поново све наше српске војводе... херојство устаника, ново средњовековље, транспоновано и јаче него пре. Поново Милош Црњански, Миланковић и Тесла у којима обитава и кроз које просијава јединствени српски геније.
Ови стрпљиви посвећеници, без наде у непосредне резултате и исход, бришући границу између историје и садашњости, обнављају изворе напајања и инспирације за садашњост, којој, кроз многе ритуале, религиозно приступамо као вечности.
Српска снага и преобиље могу поднети тренутке, и читаве периоде прекида, па снагом своје виталности, надокнадити, надоместити и поново изградити све што је животу потребно. Срби поседују енергију опстанка и читаве регистре меморије за различите изазове савремености. Као што фењер осветљава пут само ономе који га носи, тако и српска традиција осветљава пут само њеним баштиницима.
Погрешно је и залудно чекати мирне тренутке сређености и спокоја. Захвалимо и јединственом месту наших љубави и борби за опстанак, месту које зовемо Србија, што нам даје животност и оштри наша чула. Без те сталне опасности, умрли бисмо од удобности, у безличности егзистенције. Пригрлимо своју стварност као вечити рат, као нашу праву срећу, нашу привилегију. Ми смо потомци оних који се боре.
Преко оваквог часописа-ризнице, сазрева време и васпитава се личност која ће се кретати ка стварању монументалне историје Србије, да употребимо Ничеов термин, оне историје која је намењена изузетним појединцима да разумеју суштину наше културе и прошлости, да би творили живот који је заснован на оном најбољем што чини Србију. Стварати монументалну синтезу духовних и материјалних тежњи Србије кроз време, захтева посебно умеће и разумевање. То неко мора разумети, тај тајни шапат наших храмова, њихов језик и поруку. Смисао нашег херојства и огромних жртава. Смисао карактеристично српског континуалног подвига.
Доста нас чека у будућности да стварамо и обликујемо. То је она монументална историја што храни наше самопоуздање за велика и смела дела, достојна наших најбољих предака који су прихватали изазове и борили се против паралишућих импулса увек и свуда око нас. Тако да, парадоксално, на неки начин, ми бисмо морали бити задовољни и разумети што нам је судбина доделила патњу и тежак живот, јер само на таквом тлу израстају изузетни појединци који успостављају и одржавају величину духовне вредности. Та историја није антикварна, пригодна и декоративна, већ животодавна. Сурова. Свако истинско постојање тражи жртву. То је она права лепота живота.
Плодно тле за такву монументалну историју Србије, њено културно језгро, чини ризница часописа Национална ревија. Подвиг његовог постојања улива наду да ће и таква историја ускоро бити створена. Посвећени рад без обзира на исход, формула је преживљавања у овом тешком времену.

НИКОЛА МАЛОВИЋ, ПИСАЦ
Српска писана институција

Национална ревија „Србија” је српска писана институција.
Нема такових много. Је ли то увијек сљубљена с влашћу и зависна од ње – Политика? Јесте, али су Политика и Србија чланови два скупа, не само зато што је Политика дневни лист од 1904, а Србија двомјесечник стар сумало 20 година, чији јубиларни 100. број славимо.
Национална ревија је пројекат рафинираних умова који су за све ово вријеме успјели да направе, форматом магазинско, али садржином енциклопедијско чудо.
На модерно дизајнираним и опремљеним страницама високог квалитета, у пуном колору, Национална је ревија угостила сва имена која нешто значе у савременој српској култури, умјетности, науци, имена иза којих стоји дјело које их препоручује.
Да ли Национална ревија може дочекати 200. број зависи од настављача претеклих кроз иглене уши уништеног школства кад и од геополитике, јер ако Колективни запад одговори стратешком нуклеарном бомбом на изнуђену руску тактичку, тада ће Србија да буде идеолошки и физички, ма не дај Боже, самлевена, о чему ни једна ревија неће смјети да пише, јер Србије више неће бити.
Будући Приморац од MDCXCIV, склон сам да полемишем с Његошевом мишљу по којој ко на брдо ак’ и мало стоји, више види но онај под брдом. Дакако, Његош је мислио на ракурс светосавском гранчицом окалемљеног монаха-владара, но у времену у коме су Србија и Црна Гора постале демократије колонијалног типа, живот с нулте надморске види свијет друкчије: види да је Србија једна од ријетких тзв. landlocked земаља, земља окружена копном, осуђена стога на полако умирање ако се не покори идеологији Колективног запада који је стеже, баш као и Русију, Анакондиним загрљајем.
Неко би рекао да се потписник овог текста јавља с рубног простора српске географије и културе.
Загледан сваког дана у Михољску превлаку, острву кад је плима, у Тиватском заливу, у Боки Которској, у мјесто на коме је Свети Сава 1219. главом и брадом основао Зетску епископију, претечу данашње Митрополије црногорско-приморске, нисам тек човјек који собом и дјелом излази на море. Ја овдје дебото стојим укотвљен. И делам.

(Херцег-Нови, 29. август 2023)

ДЕЈАН ЂОРИЋ, ЛИКОВНИ КРИТИЧАР
Она боља Србија

Зашто пишем за часопис Национална ревија „Србија”? То питање, које може да се постави, изравно се односи на његов углед. Није реч само о спољним обележјима, чињеници да је то већ дуже време најлуксузнији, елитни српски часопис, колико о унутрашњим разлозима. Писати за ову ревију вид је духовне слободе која се не исцрпљује у односу уредника према сарадницима. Као острво, оаза, која би по идеји овог гласила требало да буде цела Србија, у мору ужаса и хаосу постдемократске историје без спаса, овај магазин лишен је било чега олаког, уличарског и комерцијалног. Његова специфична тежина је у лепоти и смислу, што је данас основна претпоставка духовног здравља. Било је сличних покушаја у историји српског издаваштва (сетимо се сјајног часописа Рашка, чија су два броја изашла између светских ратова, или Лепе Србије). Ма колико изузетни, они су само преступнички са својим једним до два објављена броја. Само Национална ревија „Србија” траје и унапређује се, све боља и већа у графичком обликовању, штампи, обиму и заснованости. То је часопис који се никада не баца и не исеца, уметници и колекционари жуде да се у њему нешто објави о њима и то је одговор из моје, ликовне области, на питање да ли је овај магазин оставио неки траг. Друга његова лица, други феномени у које доследно и истрајно задире, још су разноврснији и богатији. То је издање које пре свега има садржај. Његових 100 бројева представљају га као својеврсну неформалну и прелепу енциклопедију српске културе, историје, науке, географије, религије, књижевности и уметности, и као речник биографија истакнутих Срба, од којих су многи спасени од заборава или сагледани на нов начин захваљујући напорима уредника и сарадникâ. Позван сам да то кажем и као сарадник од првог броја. Израз је то оне боље Србије, која и нестаје и настаје, која је вечна само као израз етике и естетике, дара и мара, вере и наде.

ПРОТОЈЕРЕЈ ЈОВАН ПЛАМЕНАЦ
Идеја Матице и штит

У посљедњих двадесет година убрзаног технолошког развоја човјечанства начин живота је промијењен више него у прошлости за два вијека. Први број Националне ревије „Србија” одштампан је у априлу 2007. године. Тада још није било андроида ни ајфона. Још није било „Инстаграма”, „Вибера”, „Твитер” је тек био основан, управо су заживљавали „Фејсбук” и „Јутјуб”...
Ревија је пројектована и заснована на сличној идеји као прије безмало двјеста година Матица српска, најстарија српска културна и научна институција, идеји подстицања, његовања и очувања српског националног културног и духовног сопства и његове афирмације код других народа. Од самог свог рођења, она на медијској сцени Србије, узаврелој на плотни разних политичких, идеолошких, пословних и других интереса и потом искипјелој у мејнстрим информисање, блиста као принцеза обучена у врхунски графички дизајн и штампу, украшена писменим и васпитаним текстовима и велемајсторским фотографијама, и његована филигранском уредничком руком.
У вријеме живота Ревије зависност од друштвених мрежа увелико је надмашила зависност од дувана, коцке, алкохола и дроге, а читање и писање сведено на твитове, СМС, вибер и друге сродне поруке. За то кратко вријеме, разливајући се првенствено друштвеним мрежама, новопаганска идеологија западњачког глобализма увелико је захватила и српски народ, његове медије, школство, социјалне установе, науку..., нагризајући његово културно и духовно биће, особито се устремивши на српску породицу.
Сваки тај ударац у биће српског народа Национална ревија „Србија”, чврсто се држећи традиционалног врједносног система, на којем је српски народ опстао кроз све вјекове своје историје, прима као клин у своје тијело.

(Бар, 7. септембар 2023)

НАТАША ВЕЉКОВИЋ, ПИЈАНИСТКИЊА
Без самосвести се не може

„У новинама се најбоље види дух доба.” Истинитост ове реченице ме је покренула на размишљање. Колико често у последње време видимо да људи читају новине, поготово оне са текстовима који нас духовно обогаћују, подсећају да смо из једне бајковите земље „на брдовитом Балкану”? Не баш тако често. А никада није било потребније бити информисан на другачији начин, суптилнији, историјски занимљив, где свакодневицу потискује препознавање дубљих вредности једног друштва и подсећање на њих. Управо тако настаје другачија актуелност – из двогледа окренутог ка прошлости и њеним пространствима стрпљења, другачијег поимања времена, из мисли писане на папиру и умилних звукова лаута и птица. Никада није било потребније сетити се прошлости и људи који су носили ту прошлост, и освајали Олимп будућности својом духовношћу и умом.
Држим у руци Националну ревију „Србија”, присећам се ранијих времена, и истовремено имам најактуелнији преглед догађаја у једној земљи! Прелиставајући странице ове двомесечне ревије идем на разна узбудљива путовања, планинарим, шетам. Док читам ове текстове, чини ми се као да сам истовремено далековида и ока оштрог за филигрански детаљ, гледам из призме прошлости у будућност, и радујем се сваком броју.
Скоро двадесет година рада уложено је у досадашњих сто бројева Националне ревије „Србија”, јубилеј вредан славља! Откривање поезије једне земље на најсуптилнији начин, ода духовности и земљи Србији – зар то није мисија која нам предстоји? Зар то није најбоља одбрана од „ружног, прљавог и злог”, од шунда којим смо загушени? Чаролије слика, са текстовима који нас воде у скривена богатства земље, ума, природе, културе, долазе ми у сусрет док читам Националну ревију „Србија”. Срећем књижевника и полиглоту Владана Десницу, песникињу и монахињу Јефимију из XIV века, великог задужбинара Влајка Каленића, упамћеног по скромности и племенитости... И онда чујем један добри, тихи глас који ми дошаптава: „Неће све умрети.” „Non omnis moriar.” И сазнајем оно главно: без културе и неговања самосвести се не може.

(Беч, 12. септембар 2023)

ГОЈКО РАИЧЕВИЋ, ГЛАВНИ УРЕДНИК ПОРТАЛА ИН4С
И не да

Историјски ход српског народа свједочи деценије и вјекове мукотрпног трајања који је обиљежила беспоштедна борба, прије свега, за слободу. Такве прилике пропраћене су бројним подвизима и бљесковима српског духа. У времену суморне и неизвјесне свакодневице, и неприхватљиво уздрманог и изблијеђелог сјећања на блиставе примјере нашег постојања као народа, пламти свјетлост блиставе Националне ревије „Србија” – бори се, одолијева, трпи, свједочи и не да!
Не да ријеци заборава нашу културу, наше писмо, наше јунаке, наше блиставе умове... Борећи се за све и за њих, бори се и за нас данас. То је борба против ужасавајуће лакоће полупостојања, против непрестане трке са временом и нејезгровитим тренутком. Национална ревија „Србија” је један од оних посљедњих листова који пркоси јесењој бури, који чврсто стоји уз своје дрво и на свом дрвету, трпи вјетрове и неумољиву суровост природе. И, зато, вјерујем, ако и када све пресуши, ако и када останемо као народ сами пред пошасти савременог доба, ни тада нећемо бити сами. Постојаће појединци, постојаће њихови штитови и путокази једном цијелом народу у једном страшном времену. Управо такве људе и такве снажне духове окупља на једном мјесту ваша и наша Србија, која данас обиљежава један овако лијеп и значај јубилеј – догађај који нам свима говори да, парафразирајући стихове једне пјесме, није све бруто и нето, нешто је и свето.
Уважени пријатељи, у име редакције портала ИН4С, вашег саборца у борби за истину и за српски народ, честитам вам јубилеј, наш заједнички празник и гранитни доказ да не смијемо никада одустати, ма колико било тешко. У овом смутном времену, морамо бити подвижници. То је наш национални задатак.

МИРЈАНА КУСМУК, НОВИНАР
Вера у нас саме

Није важно да је новинар писмен, већ да је добар човек! Ту дефиницију новинарства и новинара давно је написао један од њих, Југ Гризељ, и то је, по мени, суштина ове професије. Суштина новинара Миша Вујовића.
Када је пре двадесет година Мишо Вујовић, и писмен и добар човек, кренуо у борбу за „Лепо лице Србије”, ни слутио није колико ће тај пут бити тежак и колико ће та битка бити значајна.
На том путу сустигла нас је ера таблоидизације, ријалитија, црних хроника. Новинарство је убила борба за кликове, за читаност, која вуче оглашиваче. Што црње то боље, то читаније. Што крволочније, то ексклузивније. То профитабилније. Оглашивачи су постали стварни уредници из сене, а истина, па ко још за то мари када за сваку лаж постоји ценовник.
Е у том и таквом медијском амбијенту правити озбиљан часопис, часопис који промовише историју, културу, спорт, најбоље које има и које је српски народ дао, битка је вредна дивљења.
Само велика снага и вера у идеју, вера у „Лепо лице Србије”, Миша Вујовића и његових сарадника, њихова упорност да испуне мисију могла је да одржи Националну ревију кроз ових двадесет година и кроз свих стотину бројева.
Остала ми је туга и разочарање што није успео својевремени покушај да Национална ревија заживи и у Српској. Али знате већ нас: интереси, сујете и љубомора... А могло је боље!
Али да се вратим тамо где сам почела.
Дуго сам била уредник у медијима. Знам колико је тај посао тежак, стресан, захтеван. Посебно када се њим бавиш на начин да не рециклираш, да не прерађујеш садржаје, него да покушаш да следиш основну мисију медија: да едукујеш нацију и уобличиш њену културну и њену историјску свест. Управо следећи тај уређивачки принцип Национална ревија „Србија” успела је да нам врати веру у нас саме, да нас сабере и да нам да наду да знамо ко смо и куда идемо.
На многаја љета! На радост и задовољство лепе Србије.

(Бањалука, септембар 2023)

АЛЕКСАНДАР ЛАЗИЋ, ГЛАВНИ УРЕДНИК „СТАЊА СТВАРИ”
За поправљање Србије

Нисте морали држати у руци сваки од претходних 99 бројева да бисте схватили да Национална ревија „Србија” изгледа боље него сама Србија; али, луксузна опрема и зналачки бирани текстови нису у функцији одсецајуће и мртве критике већ су благи прекор, као када остарелом родитељу са љубављу кажемо „можеш ти то боље” или „можеш као некада”. Тако нас Национална ревија „Србија” подсећа на стару славу и најављује нову, истовремено показујући да „није све пропало кад пропало све је” и да смо и данас бољи него што би се на први поглед могло закључити.
Док нам са свих страна намећу кукавичке ставове да „ово нема нигде” и да „ако баш нисмо најгори, ту смо негде”, Национална ревија двадесетак година сведочи другачије и показује чисто и умивено лице Србије. А за напредак су нам потребне „жртве и наде” (наднаслов броја 98), неодустајање и свест да ангажман има смисла и онда – НЕЋЕ СВЕ УМРЕТИ (како су подвукли на насловници истог броја). Зато је Национална ревија „Србија” благотворна за васколико Српство и субверзивна за његове противнике: схватити ко си био, ко јеси и куда идеш – те докле можеш да стигнеш – може бити почетак једног лепог Поправка/Опоравка.

АЦА СЕЛТИК, „ОРТОДОКС КЕЛТС”
Легенда о Славији и Србији

Некада давно, у освит времена, живела је Славија.
Славија је била вредна, радна, отресита и одлучна, неки би рекли и тврдоглава али, пре свега, поносна и храбра.
Славија је била богата.
Њено богатство није било од овога света.
Не.
Њено богатство су била њена деца.
А имала их је много.
Имала је много синова и једну ћерку.
Она је волела мајку више од свих осталих заједно.
Име јој је Србија.
Годинама су је обилазили разни просци, нудећи јој све и свашта, брда и долине, блага са свих страна света, не би ли некако измолили њену руку.
Браћа су је, у почетку, штитила али су просци били све издашнији у понудама.
И, како је време пролазило, један по један, браћа су наседала на непристојне понуде просаца да некако убеде сестру да пође за некога од њих.
Одлазили су један по један.
Од сестре, од мајке, од себе.
Време је пролазило, синови су полако постајали оно у шта су се одметнули.
Попримили су све што им се сервирало на плочнику добрих намера.
Заборав је дошао сам од себе.
Заборавили су сестру, мајку, себе.
И шта су и од кога су.
Србија је остала уз мајку.
Неговала је и сањала да се некада поново уједини са браћом под једним кровом.
Али…
Браћи нису дозвољавали да се сете.
Ни ко су, ни шта су, ни одакле су.
Србија је туговала.
И Славија је туговала.
Толико да је једног дана решила да оде у манастир сопствене душе.
У алеју сећања.
Србија је остала сама.
Славије се данас нико више и не сећа.
Нико је и не помиње.
Осим...
Србије!
Србије која је и даље најлепша и најбоља од свих девојака на свету.
И једина која се своје мајке сећа.
И која је и даље воли једнаком, неизмерном љубављу која није од овога света.
Србије која је и даље иста као и њена мајка: вредна, радна, отресита и одлучна, неки би рекли и тврдоглава али, пре свега, поносна и храбра.
Србије која зна ко је, шта је и одакле је!
И која и нас чува од заборава и чини да знамо ко смо, шта смо и одакле смо!
Срећан нам свима 100-ти!

ГОЦЕ СИМОНОСКИ, ОХРИД
Поштовање и братска љубав

Када сам пре петнаест година упознао господина Мишу Вујовића и видео узорке Националне ревије „Србија”, мој први утисак је био: вредан и поштен човек кога ми је Бог послао у фази развоја програма промоције Охрида у Србији. Хвала вам што сте нам помогли да премашимо зацртане циљеве и да коначно направимо врхунску промоцију у најпознатијим српским медијима, као и сајамску промоцију, што је резултирало енормним повећањем посете српских туриста Охриду. Свака част екипи и сарадницима Националнe ревијe „Србија”, са којима се може причати о било чему, осим о квалитету, јер ТО СЕ ПОДРАЗУМЕВА! Желим вам даље велике успехе и раст ваше Ревије, која својом афирмативном тематиком буди дух и улива поштовање и братску љубав према народима блиским по вери, обичајима и култури.
Искрене честитке!

(*Руководилац за туризам и локални економски развој Охрида, Македонија)

ИВАН МИХАЈЛОВИЋ, ЧИТАЛАЦ СА КОСОВА И МЕТОХИЈЕ
Без премца, на жалост

Национална ревија „Србија” лист је који, нажалост, нема такмаца у српским земљама. Нажалост, јер би радост била да их је више таквих, или бар сличних. Као прво, ретки су овако луксузни и разноврсни часописи штампани на ћириличном писму. Друго, зато што је у објављеним текстовима, сортираним и писаним језиком да их усвоје и академик и земљорадник, скинута магла заборава са толиких српских великана. Треће, што су у Ревији објављиване најлепше фотографије – живе слике наше лепе Србије. И четврто, што се у свој тој лепоти и шаренилу, нашло места и за страдање Срба широм бивше Југославије, а поготово на нашем Косову и Метохији. Ако је истина да ће лепота спасити свет, лепота и истина објављени у Националној ревији „Србија” помоћи ће да се спаси наша Отаџбина.

(Читалац родом из Мушутишта, Метохија, сада настањен у Барајеву, који има све бројеве „Националне ревије”, укључујући и специјална издања)

МИЛОРАД ПАВИЋ (1929–2009), ПИСАЦ
Диверзија

Наравно да сам видео и читао Националну ревију.Не бих другачије могао прихватити да говорим за њу. Шта сам видео? Озбиљни су људи и зато умеју да се играју. Умеју да се диве а да не буду патетични, умеју да се баве тешким а да нису намргођени, умеју да те одбију а да те не повреде, знају а не гњаве. Има у њима нешто суштински словенско и нешто важно византијско. Знам уредника од раније, сарађивали смо још деведесетих у СКЦ-у. Кад сам га питао да ми објасни суштину свог садашњег магазина, рекао ми је две изванредне ствари. „Биће то”, каже, „високостилизована диверзија у колонијалној култури.” Изненадих се. Каква диверзија, чиме? упитах. „Диверзија лепотом и самопоштовањем. Додаћемо, према потребама, и смеха.” Шта ћете са смехом? „Смехом ћемо разгонити будале и демоне.”
Одговорио сам на њихова питања. Дао сам им и фотографије из породичног албума. Бићу у болници кад то изађе (знаш већ, заказали су ми операцију). А чим се опоравим, предложићу им две занимљиве ствари. Сигуран сам да ће прихватити...”

(Из приватне преписке, јун 2009)

МОМО КАПОР (1937–2010), СЛИКАР И ПИСАЦ
Дуг

Вијали су ме по Сајму ови моји момци из Националне ревије. Траже да парафирам неке папире како би могли да ми уплате паре за текстове. „Какве паре, јесте ли ви нормални?” рекох. „Не дугујете ви мени ништа. Напротив, ви одужујете важан део и мог дуга.”

(Октобар 2008)

МИХАИЛО МЕДЕНИЦА, ПИСАЦ И НОВИНАР
Од нас за нас

Национална ревија „Србија” – међаш и крајпуташ, колевка и распеће, све оно што Србија јесте и што се о Србији с највећом љубављу написати да!
Није Национална ревија тек слово на папиру већ запис, чувар нас самих за нас саме и корак ка бескрају којим ће бољи од нас проходати.
Све оно што јесмо и све што премила Србија јесте – то Национална ревија брижно, као какав молитвеник, чува међу корицама сатканим од слова о слави и страдању Србије и Србина!
Хвала ти, Господе, и хвали, Господе, ове посвећенике, милу браћу и сестре, за крст који у име свих нас носе, чинећи стотину бројева ко стотину година проповеди о нашој Србији!
Нека је ово тек почетак – на многаја и блага лета дабогда било!
Хвала Националној ревији „Србија” што најбоље од нас брижно чува за нас!