Нанизале се опет годишњице, округле и речите. Ако им се бар мало посветимо, не можемо превидети ко нам претходи и шта то значи. Рецимо годишњице рођења Надежде Петровић (150) и Радоја Домановића (150), Милоша Црњанског (130), Светлане Велмар-Јанковић (90), Драгоша Калајића (80)... Није мањи низ ни годишњица кончине. Поменимо, на пример, Јована Дучића (80) и Десанку Максимовић (30). Обележаваћемо их као да потврђујемо своје име.
„Постоје деценије кад се ништа не дешава и недеље кад се дешавају деценије.” Ово друго за нас је сасвим обична ствар.