Четири лажи и један побачај
(Поводом текста „Четири смрти и једно рођење“ Соње Ћирић, рубрика „Коментар дана“, www.vreme.com, 24. март 2019)

Поштујемо, наравно, људско право Соње Ћирић да говори којешта, али морамо поштовати и своје право на непристајање да нас блати својим јефтиним и неодговорним инсинуацијама.
Издавачка кућа „Принцип Прес“ већ петнаест година непрестано ради на представљању српске културе, уметности и науке у Србији и свету, на десетак светских језика. Културни и геопоетички магазин Национална ревија „Србија“, колико је нама познато, једини је у историји српске штампе који излази у одвојеним издањима на три језика (српски, енглески, руски). И знатно пре но што је Министарство културе и информисања расписало конкурс за организовање наступа Србије на сајмовима књига у Лајпцигу, Пекингу, Москви и Франкфурту, „Принцип Прес“ и Национална ревија припремали су се да током 2019. достојно обележе век од изласка Лирике Итаке и 810 година од настанка Студеничког типика, као и важних годишњица српских писаца какви су Растко Петровић, Раде Драинац, Александар Поповић, Данило Киш и Милорад Павић. Учинили бисмо то, у друкчијим оквирима, и да није било конкурса Министарства, у шта се свако може уверити ако бар прелиста први редовни број двомесечника Национална ревија у 2019. И чинићемо то током целе године, не зато што се из нејасних разлога бавимо гробљанским пословима и некрофилским процесијама, како нам приземно пришива Соња Ћирић, него зато што је реч о репрезентативном распону великана српске књижевности, о вредностима, поетикама и уметничким искуствима битним за живу српску културу.
У програм понуђен на конкурсу Министарства „Принцип Прес“ уврстио је само оно на чему и иначе стално ради. Своја редовна интересовања и делатности прилагодили смо и ставили у функцију наступа Србије на сајму. Само тако се могло реаговати и брзо и квалитетно. Направили смо специјалну луксузну публикацију на енглеском (Serbia at the Leipzig Book Fair 2019) и немачком језику (Serbien auf der Buchmesse in Leipzig 2019) која је у Лајпцигу бесплатно дељена угледним издавачима, писцима, новинарима, књижевним агентима, публици. Тврдња Соње Ћирић да смо те публикације и наступ у Лајпцигу припремили за десетак дана, колико је било од завршетка конкурса до почетка сајма, или је „конкурс намештен“ – подметање је, бесмислица и неозбиљност. Темом о старој српској штампаној књизи бавимо се од 2009. Од те године имамо и издања о великанима српске културе, науке и уметности, који су такође представљени у специјалној публикацији у Лајпцигу, из пера врсних аутора. Свој последњи велики интервју Милорад Павић је пре десет година дао управо Националној ревији; нисмо га правили ових дана на спиритистичкој сеанси, за потребе сајма и конкурса.
Потпуно је нетачна и тврдња да смо Србију представили само с „четири смрти и једним рођењем“, односно да се бавимо „само мртвим писцима“ и бајатим насловима. Ту су, на различите начине, и Владимир Пиштало, Никола Маловић, Милован Витезовић, Весна Капор, Ана Ристовић... (Да не помињемо угледне писце који су наши стални сарадници.) Или је интересна група чији је хонорарни гласноговорник Соња Ћирић све ове људе, врсне писце и песнике, живе сахранила?
Ми смо у култури и издаваштву, па и на сајмовима књига, већ тридесет година. Наши уредници потписали су и објавили стотине наслова. Како онда објаснити да смо за Соњу Ћирић „без икаквог искуства“ у овом послу? Висином њеног хонорара или висином њених моралних норми?
Одлучили смо да први пут учествујемо на овом конкурсу зато што смо уверени да Србија већ годинама није добро представљена на оваквим манифестацијама. Мало има од Србије и српске културе у концепту по којем један центар, ма колико био привилегован и мистификован, по свом кључу (идеолошком, политичком, поетичком, котеријском, интересном) бира исти или сличан круг од седам-осам писаца и води их по сајмовима. И готово цео буџет одлази на њихове личне трошкове, путовање, боравак, дневнице. Највећи број тих писаца није имао ништа значајно преведено на језик земаља домаћинâ. Културни и медијски ефекат њиховог боравка о трошку државе био је сасвим слабашан. Без великих промоција, медијских искорака, нових уговора.
У том концепту редовно се и намерно забашурује да није реч о сајмовима књижевности него књигâ. О жижама где се, кроз књиге у различитим технолошким форматима, представља култура земље у ширем смислу – и друге уметности (не само књижевност), науке, медији, баштина. Забашурује се и да су права циљна група странци, њихови културни посленици, медији и конзументи културе; није главни циљ спин који ће бити одаслат у Србију, да би се провинцијално фаворизовали одабрани подобни аутори, те правдали потрошени новци и монополи полузваничног идеолошког комесаријата у култури.
Због тога смо, тако неискусни, понудили целовитији и ефектнији програм, модернији и поштенији. Програм који се бави српском културом и уметношћу, не југословенском, не америчком, или ма каквим подражавањем. Све трошкове путовања, боравка и дневница преузели смо на себе, а цео обезбеђени буџет усмерили у издања и програм. Осим описаних специјалних публикација на енглеском и немачком, направљених на нивоу високе визуелне културе земље у којој се гостује, на штанду су била изложена и репрезентативна издања из Србије на великим светским језицима. У својој продукцији и о свом трошку припремили смо промо-филм који сликом уводи у сфере српске културно-историјске и уметничке баштине. Организовали смо и низ квалитетних пословних разговора са издавачима и књижевним агентима из више европских земаља, што живим српским писцима и издавачима може помоћи више него све досадашње прескупе екскурзије „проверених институција“. (...)
Интересна група коју заступа Соња Ћирић такву слободу, што је „само финије име за дрскост“, не може нам опростити. Зато баш нама посвећује „Коментар дана“ 24. марта 2019. Она тог дана, тачно на двадесету годишњицу започињања агресије Североатлантског пакта на нашу земљу, није имала важнијих тема од нас. Поштујући стари српски господски принцип, ми ћемо јој пружити прилику да своја подметања и инсинуације поентира у једном озбиљном правном поступку.