„Грех је, пријатељу, што остајеш индивидуално ја и што си неспособан да се у магичној метаморфози путовања претвориш у море, сунце, вино, ветар... Покушај не да живиш свет у своје име, него да у име света живиш себе.” Да ли смо сувише потонули и потамнели да бисмо истински разумели ове хиперионске реченице Беле Хамваша? Иза нас је пролеће којег скоро да није ни било, испред нас лето пуно сенки и претњи. Умемо ли још увек, упркос свему, да будемо светли, лаки и нежни да бисмо се радовали трешњама у завичају, да бисмо се поклонили чуду живота? Ово што овде видите је путоказ.