Видиковац

КУЛТУРА КАО ПОСЛЕДЊА ОДБРАНА
У светлости пет Грачаница
Живот тече и гради нове лепоте. Косовска Грачаница, лепа за Србе као Таџ-Махал у Агри за велики народ Индије, има своје праунуке и у Србији и у свету (Нова Грачаница у Либертвилу, Канадска у Виндзору, Херцеговачка у Требињу, Београдска на Ташмајдану...). Шта уопште српски XIII и XIV век данас значе у светској баштини и какве су, ту, обавезе овог поколења?

Пише: проф. др Драган Недељковић

       
Уколико је наш положај тежи, утолико чешће наводим мисао Слободана Јовановића: „Српски народ у утакмици народа може се одржати само као културна снага.” Не прецењујући себе, истичемо стваралачке домете наших уметника, књижевника и научника.
На самом врху светске науке исписана су и наша имена: Пупин, Тесла, Миланковић. Европски роман XX столећа обележила су и дела Иве Андрића, Милоша Црњанског и Добрице Ћосића. Творац На Дрини ћуприје и Травничке хронике овенчан је Нобеловом наградом; Сеобе су, у оштром надметању у једној јако строгој и избирљивој књижевној култури, биле проглашене за најбољи страни роман у Француској; Време смрти и Време зла упоређивани су са Ратом и миром и Злим дусима.
Пре романа, на велика врата примљено је у Европи српско народно песништво, дела Филипа Вишњића, старца Милије, Тешана Подруговића, која је од тих гуслара забележио и свету представио Вук Караџић, тако да су стихови српских Хомера одјекнули у души Гетеа и Браће Грим, Меримеа и Пушкина, а велики пољски поет Адам Мицкијевич започео је своја предавања на знаменитом College de France беседом о српском народном песништву као врхунском домету словенског духа, драгоценом доприносу европској култури.
Племенити трагалац за лепотом Габријел Мије, велики зналац светске уметности, не само европске, сладокусац Андре Малро, знаменити византолози Рус Лазарев и Француз Грабар, а уз њих наши посвећеници средњовековној уметности, па и шире од ње, Светозар Радојчић и Војислав Ђурић, Дејан Медаковић и Војислав Кораћ, Динко Давидов, Гојко Суботић, Милорад Петковић и многи други припадници те велике византолошке школе, чији је челник Георгије Острогорски, открили су свету велику светлост средњег века, лепоту наших манастира, њихове архитектуре и њиховог живописа, нажалост не мало оштећених. Наследили смо остатке остатака, али су тиме само драгоценије те трагичне reliquiaereliquiarum. Лепота се, ипак, пробила кроз све непогоде историје да сведочи о узвишеном и неуништивом стваралачком духу нашег народа.

ОД ПОЧЕТКА ПОЧЕТАКА

Живот тече даље и гради нове лепоте. Оне најизразитије имају своје потомство. Косовска Грачаница, лепа за нас као Таџ-Махал у Агри за велики народ Индије, има своје посестриме или боље – своје праунуке, и код нас и у свету. Хвала племенитом занесењаку Милошу Спајићу што нас је подсетио на породицу од пет Грачаница, хвала и Политици, која је о њима писала, 31. марта ове године, доносећи и раскошне слике тих лепотица: Нове Грачанице, у Либертвилу код Чикага, Канадске Грачанице у Виндзору, Херцеговачке Грачанице у Требињу, Београдске Грачанице – Цркве Светог Марка на Ташмајдану и њихове далеке прамајке, Грачанице на Косову, задужбине краља Милутина, из 1321, која је надахњивала и песнике – ко се не сећа стихова Милана Ракића и незаборавних, с трагичним призвуком, Десанке Максимовић? – и сликаре, да поменемо само недостижну, и уметнички и морално, Надежду Петровић, праву хероину.
Не би требало остати нем пред том лепотом. Милош Спајић сматра да би ваљало организовати међународни научни скуп о теми „Византијско-српски XIII и XIV век у европској и светској баштини”, а да би природно било поћи од мајке српских манастира, Студенице, подигнуте у XII столећу, чије су фреске, оне у Богородичиној цркви, настале почетком XIII века, кад се Свети Сава вратио из Свете Горе и Свете Земље у отачаство да настави своје велико и свестрано посланство.
Спајићева замисао јесте плодоносна. То не мора, и не треба, да буде велики симпозијум византолога, али елитни свакако. Студеница, која је „почетак наших почетака”, добар је повод да се говори о великој светлости нашег средњег века, о дивном и обавезујућем наслеђу, особито оном изузетно драгоценом на Косову и Метохији, које је неотуђиво, а угрожено. Верујем да би за тај племенит подухват добили благослов владике жичког, преосвећеног Господина Хризостома, који седи на столици Светог Саве, као и пристанак Игумана Немањине и Савине Студенице. Некад је старешина Студенице био Велики Игуман, а имао је стално, и почасно, место у највишим телима СПЦ. Ни Држава – њена Влада и надлежна министарства – не би смела да затаји, нити да ускрати моралну и материјалну подршку. Јер само дела Љубави остају – око њих треба да се ујединимо, свесни да смртни човек доспева до Вечитога, до Творца, захваљујући од Њега дарованој му лепоти стварања.

***

„Српски народ у утакмици народа може се одржати само као културна снага.” (Слободан Јовановић)