Пролог

Упоришта

Да је среће и бољих времена, у ово доба године седели бисмо у процветалом врту и кажипрстом прелазили преко мапе, бирајући своја одредишта за предстојеће лето. Занети узбудљивом идејом путовања, древном и увек тако новом, у ноздрвама бисмо већ разазнавали мирис мора или планинских трава, сутрашњих гастрономских мајсторија и нових вина. „Осећали бисмо како у нама опет нарастају стара сећања и млади снови.”
Али стварност око нас, на жалост, одавно није нимало романтична. У свету који нас окружује, видимо, све може бити доведено у питање, све је постало разорно релативно. Принципи и вредности, право и правда, истина и лепота, злочин и казна, мапе и границе, завети и снови, па и сам човек. Можда и стога путовања у овом издању Националне ревије личе на поновно обележавање најважнијих упоришта, на темељ сакралне географије (Хиландар, Цариград, Русија, Београд...). Можда баш зато своја трагања усмеравамо дубље у завичајне горе, где су обриси још чисти а видици далеки.  Можда због тога посећујемо и истичемо људе који су снажно утемељени у своме делу, не губе свој пут и не колебају се у ономе што чине, упркос свему.
Најзад, можда нам управо зато из мисли не избива стих деспота Стефана који је још давно постао наше вјерују:
„Колико је у нашој моћи, ми своју песму плетимо.”