Видиковац

ПУТЕВИ ОБНОВЕ: ТАКТИКА СИТНИХ ПОСЛОВА
Рат без крви и без предаха
„Суочени са морем невоља, окренимо се, најпре, себи и својој околини, примењујући ту тактику такозваних ситних, а у суштини темељних послова. Поведимо тај рат против квара, ружноће, прљавштине, запуштености и свих других трагова зла што нас окружују, а недостојни су човека. То је, вероватно, злодело Врага, који не дрема, поткопавајући и рушећи дела Створитеља света. Борба против квара је свакодневна дужност савесног човека”

Пише: проф. др Драган Недељковић

 

Суочен са нашим безбројним, већ обесхрабрујућим, промашајима и кваровима, често се сетим Антона Павловича Чехова: кад су револуционари не само маштали него се и са жестином упињали да сруше, од темеља до крова, постојећи свет, који их није задовољавао, и створе нови и бољи, такорећи идеални, иронични Чехов није веровао да ће се догодити то чудо, па је предлагао да се свакодневним, упорним и пожртвованим радом, сваког на свом месту и у свом домену, поправља стрпљиво оно што је покварено или склоно квару, да свак од себе полази, поштено врши своју дужност и одужује свој дуг, задовољавајући се том „тактиком (наизглед) ситних послова”, а уствари значајних и спасоносних. Јер боље је држати се чврстог тла, него лебдети у облацима; корисније је чинити оно што је могуће него се заносити немогућим, радити приљежно и конкретно, а не бавити се илузијама. Сличну мисао налазимо и код Николаја Велимировића, који не воли да се за сва зла оптужују једино неке више силе, на пример министри, док мало ко помишља да од себе полази, чинећи оно што сам може да поправи. И аутор Травничке хронике говори о борби против квара, која је свакодневна дужност савесног човека.
Суочени са морем беда, окренимо се, најпре, себи и својој околини, примењујући тактику такозваних ситних, а у суштини темељних послова, поведимо тај не мали рат, рат без крви, али и без предаха, против квара, ружноће, прљавштине, и свих других трагова зла, што нас окружују, а недостојни су човека. То је, вероватно, злодело Врага, који не дрема, неуморно поткопавајући и рушећи дела Створитеља света.
Неки европски хуманисти, који су усклађивали веру у Бога са вером у Човека, истицали су да се и Бог бори, Бог, велики Неимар, начело Добра, Љубави и Стваралаштва, против Ђавола, који оличава Зло, Мржњу и Рушилаштво. Сви учествујемо у том великом рату, рату без престанка, често неизвесном. Дужност правих људи је да буду на страни Бога. И да се удруже, уједине, јер усамљени и разједињени неће много постићи, па никад не би смели да забораве: „Где јединство влада — ту станује Бог.”

ВЕЛИКИ ЖАР ТИХИХ ПРЕГАЛАЦА

Србе на то непрестано треба подсећати, Србе који су дужни, и себи и Богу, да порекну зли удес, сажет у стиху „Најцрњи враг је Србин себи сам”. Срби треба да се обуку у Љубав, да буду достојни свога апостола, Светога Саве, који је све чинио да Србе уврсти у посвећене народе, посвећене Добру, том најлепшем знаку узвишене надмоћности.
Чувати светосавско наслеђе света је дужност. Данас се често врло строго, и са разлогом неповољно, говори о социјалистичкој Југославији. Међутим, у њено доба учињено је много на обнови средњовековних духовних огњишта. Заслуга је то наших историчара уметности који су за тај подухват придобили и одушевили Станку Веселинов, у то време утицајну министарку. Важну улогу одиграо је и Милорад Панић Суреп. Много је улагано и улаже се за радове у Студеници, Жичи, Сопоћанима, Ђурђевим ступовима, Петровој цркви, Манасији, Прохору Пчињском, Каленићу.
Манастири на Косову и у Метохији, обнављани, поново су угрожени: Пећ, Грачаница, Дечани. Тешко је, опет, пострадала Богородица Љевишка у Призрену, Девич и Соколица, као и низ других цркава и манастира. Дижу се из рушевина Свети Архангели цара Душана и Бањска краља Милутина. За дивљење су косовско-метохијска манастирска братства и сестринства, која се одржавају и повећавају у најтежим не-условима.
Војвођански аутономаши су занемаривали обнову од усташа и нациста порушених фрушкогорских манастира. Кад су ти издајници пали са власти, појачана је или довршена обнова Новог Хопова, Гргетега, Велике Ремете, Мале Ремете, Раковца, Привине Главе, Петковице, Ђипше, Беочина, Врдника, Јаска, Фенека. Касни обнова тешко пострадалих Шишатовца, Кувеждина, Старог Хопова, а Бешеново је сравњено са земљом. Крушедол, некад епископска столица, касније пренета у Сремске Карловце, припрема се за јубилеј — пет столећа постојања. Немогуће је, пак, обновити опљачкане или уништене манастирске ризнице, библиотеке, иконе, иконостасе.
Много, ако не и све, зависи од људи, од њиховог неимарског жара, од љубави и осећања дужности. Милешеву је препородио владика Филарет. И не само Милешеву него и друге манастире, посебно Свету Тројицу код Пљеваља и Владичански двор у Пријепољу. То су прави бисери. За обнову Велике Ремете не малих заслуга има игуман Стефан, за Гргетег архимандрит Доситеј, за Петковицу настојатељица Антонина, за Привину Главу игуман Гаврило, за радове у Старој и Новој Павлици игуманија манастира Градац Ефимија, за Ђипшу и Шишатовац протојереј Душан Марјановић из Сремске Митровице. Нисмо поменули многе друге врло заслужне неимаре.

ПУТУЈЕМ И ЖАЛИМ

Лепота Србије заслужује много више љубави. И главни град нам је запуштен. Очигледно га недовољно волимо. На величанственом положају, на ставама двеју великих река, са неколико острва на њима, са бурном раскошном историјом, више десетина пута рушен и толико, као птица Феникс, дизан из пепела, град отворен за све, који не искључује и не мрзи никога, град неограничене слободе, једном речју — град Љубави, који је у своју престоницу претворио песник Слова Љубве, тај град заслужује да буде љубљен, са посебном оданошћу, нежношћу и поштовањем у срцу ношен, а то значи да буде и чист, без ђубрета, чист не једино у дословном смислу него и у преносном, језички чист, где се псовка не сме чути, а запљускује нас са свих страна. То није лепо. Па то је одвратно!
Београд заслужује да се у њему понашамо, као у храму, побожно, и да се осећамо свечано, свесни да смо повлашћени што у њему, баш у њему, живимо. А то важи и за целу ову земљу, чији смо житељи. Један Француз, руског порекла, рекао је у једној свечаној прилици: Србија је престоница света јер је престоница патње. Јесу ли га добро чули Београђани? А Црњански је написао Ламент над Београдом. Све то треба знати, поштовати и волети. И бити поносан, самосвестан и одговоран.
Путујем Србијом. Жао ми је што нема у пољима стада, као у Швајцарској и Холандији, Француској и Енглеској. И у селима, варошицама и градовима цвећа.
Жао ми је што наша српска посла нису најбоља могућа посла, него се миримо да су то често рђава посла.
Жао ми је што о себи лоше мислимо, мада ми нисмо гори од других. Од многих смо бољи. Свагде, па и код нас, има рђавих људи. Али је, не мало, добрих, честитих, дивних. Они су, ја сам уверен, знатна већина. Само се они не чују. Псовачи и опадачи, лопови и преваранти кудикамо су гласнији и продорнији. Не треба се с њима надвикивати и гурати, али већина ваљаних треба да се уједини, да постану снага, бедем, и светлост која обасјава пут.
Путујем и жалим. Имамо дивне бање и планине. (Српско приморје, оно из доба Немањића, и из Шантићеве пјесме „Наша мила Боко, невјесто Јадрана”, изгубили смо, надајмо се не во вјеки вјеков!) Боравио сам у најбољим хотелима Врњачке, и био незадовољан, јер никако да постигнемо врхунски квалитет, близак савршенству, коме морамо тежити. За Ковиљачу кажу да се та краљевска бања некад упоређивала са Вишијем, Баден Баденом, Карловим Варима. Знам да је то поређење јако наивно. Курсалон, и кад је био у пуном сјају, а сад не ради, него повремено радуцка, није био блистав као истог рода салони у Баден Бадену, где су боравили Тургењев, Достојевски и њихови романескни јунаци и јунакиње. Заиста на такозваној европској разини је Специјална болница за рехабилитацију у Ковиљачи. Из искуства знам да она нимало не заостаје за сличним установама у Француској, које сам такође упознао несрећним стицајем околности. Заслуга је то др Николе Сремчевића и његовог бриљантног тима.

СУДБИНА НЕСРЕЋНЕ ЛЕПОТИЦЕ

Каква је лепотица моја завичајна Фрушка Гора, невисока, али шумовита, готово идилична и света, са својих петнаестак манастира. Између два велика града, Престонице и „Српске Атине”, она је неискоришћена, као лепотица која нема среће, јер није, колико заслужује, вољена. Идилу стварају не само шуме и лугови, гајеви и пропланци, него чисте и примамљиве кафанице, и изазовни ресторани, и мирисне посластичарнице, и удобни хотели. Свега тога готово да нема.
Зато сам само пројурио билом те благодатне планине, како су је још Римљани звали, удишући мирис њених липових шума, али не окусивши ни иришка вина, ни карловачки бермет. Али сам се зауставио у Врднику, знајући унапред да ћу се секирати, мада је мој јед ублажила посета узорито уређеном манастиру Јазак, у коме почива цар Урош Нејаки, син Душана Силнога. У врдничкој Раваници је некад, после Велике сеобе, лежао Цар Лазар. Свете мошти су биле ту, у Раваници сремској, око два и по века. О Видовдану је ту била највећа слава у Српству.
А постојао је и рудник доброг мрког угља. Рудник се угасио јер се до руде све теже, и све скупље, долазило; али Бог није заборавио то благословено место: шикнула је дивна топла и, уз то, лековита вода, добар разлог да се створи бања, са два базена, олимпијским отвореним и не много мањим под кровом. Подигнут је хотел. Особље срдачно, иако слабо и, што је још горе, нередовно плаћено. Квалитет такав да не задовољава више савремене захтеве.
Озбиљан је разлог што се увек поново једим, па и не желим да се одмарам у Врднику, разлог због којег сам ишао у општину Ириг, којој Врдник припада: каква је то бања, а нема парк?! Ко хоће да се прошета, мора да се гура између силних аутомобила и удише њихове издувне гасове. (Па ни на Златибору није много боље! — досетише се лукавци.) Не мора то бити баш парк: довољна је пешачка стаза, кроз питоме воћњаке и ливаде, ка Врдничкој кули и Змајевцу, а други заобилазни крак према манастиру, а уз стазу само неколико клупа, за предах. И проблем би био на лак и јефтин начин решен.
А шта да ураде сељани и сви житељи Врдника? Да уреде фасаде својих домова, да негују цвеће, као Аустријанци и Швајцарци. Да преобразе Врдник из селендре у праву бању... Па то је та „тактика ситних послова”, о којој је размишљао Чехов или неко од његових јунака... Доћи ћу у Врдник чим чујем да поменута жељена стаза постоји. Да прошетам њоме, све до Куле врдничке. Ако дотле, вољом Божјом, не умрем.