Стазе

ЖИЛОМ МИЛЕШЕВКЕ, ОД СОПОТНИЧКИХ ВОДОПАДА ДО ЗАГРЉАЈА ЛИМА
Низ кажипрст Белог Анђела
Иако једна од мањих река које пробијају стене старовлашке висије, она на свом путу показује „изузетну креативну снагу и маштовитост”. Њен веома узак и дубок кањонски део дуг је десетак километара и заштићен као парк природе. Јединствене оморике, колонија белоглавих супова, вртоглава стаза усечена средином прошлог века, крстови у камену и испоснице, села у којима је време стало, остаци средњовековног града Милешевца (Хисарџика), седишта жупе Црна Стена, и надасве знаменити манастир Милешева, обележавају овај живописни крајолик

Текст и фотографије: Драган Боснић

 

У епској песми Женидба Душанова, част и невесту српског цара спасава његов сестрић Милош, преобучен у чобана. Један од три задатка која је Милош испунио је и прескакање три коња са мачевима. Место на којем је млади ратник прескочио коње се и данас зове Милошев до. Ту питому долину наткриљују највиши врхови Јадовника, Катунић и Козомор. На овим купама високим 1700 метара снег се задржава до јуна, што обезбеђује постојан доток воде Сопотничким водопадима. Део те воде ка пространом Милошевом долу зажубори под називом Милешевка. То је једна од мањих река које пробијају крашке стене старовлашке висије, али на свом путу показује изузетну креативну снагу и маштовитост.

МУДРОСТ КАМЕНА И МУДРОСТ ВОДЕ

На самом почетку се пред Милешевком испречио моћни бедем Ћетанице. Река помирљиво скреће у страну, пролази поред села Гвозд и тек у ћорсокаку, код Мршаве стене, пробија крашку планину.
На тешко приступачним стенама, на самом уласку у кањон, уточиште је пронашла мања колонија белоглавих супова којима гужва у оближњем кањону Увца очигледно не прија. Кањонски део реке је дугачак десетак километара и заштићен је као Парк природе. Поред белоглавих супова, у кањону се прикрило и двадесетак стабала оморике. Уз оне на Тари, то су једине самоникле оморике у овом делу Европе. Због неприступачности кањона, откривене су тек пре двадесетак година.
На почетку кањона Милешевка прихвата и своју другу саставницу, Међанску реку, која се спушта са висова Златара и провлачи кроз засеоке насеља Међани.
Село Међани, као и Гвозд, судећи по називима и траговима рудника, има свакако дугу рударску прошлост. Изузетно узан и дубок кањон могуће је проћи од тог села до изласка код Хисарџика, захваљујући стази која је усечена у стену средином претходног века. Стаза је узана, местимично и ризична, па се не препоручује за појединачне посетиоце. Крстови усечени у стени на свој начин  сведоче да је и пробијање стазе било доста ризично. Током летњих месеци, када је ниво воде низак а река подношљиво хладна, могуће је проћи речним коритом, али тада изостаје потпуно сагледавање кањона.
Излаз из кањона посебно краси висока стена на којој се налазе остаци града Милешевца, или Хисарџика, како га називају мештани. Град је током средњег века био седиште жупе Црна Стена, али му је главна намена била надзирање важног караванског пута Котор–Пријепоље–Скопље и заштита оближњег манастира Милешева. На вертикалној литици испод самог града се налази неприступачно удубљење у којем су озидане две испоснице. Носе Савино име, јер се сматра да је и он у њима боравио.
Поред Хисарџика данас пролази регионални пут Пријепоље–Сјеница. Остаци калдрме, ханова и црквишта на његовој траси потврђују да је туда пролазио и поменути каравански пут. Било је покушаја да се стари каравански пут кроз кањон обнови, па су пробијани тунели кроз сипљиве стене. Срећом, од тога се одустало па је мир у кањону сачуван, надајмо се за дужи период.
Хисарџик је познат по рибњацима, воћњацима и јединственим стаблима кестена. Најлепши украс насеља је било импресивно стабло црног бора које је, после многих векова битисања, недавно пало. Други украс насеља и данас, након скоро осам векова постојања, блешти пуним сјајем. Манастир Милешева, иако удаљен два километра, са Милешевца се види као на длану.

ПОД САВИНОМ БЛАГОДАЋУ

Ништа што је насликао Ђото не достиже лепоту Анђела из српске краљевске задужбине, манастира Милешеве. Тако је енглески археолог Артур Еванс написао у листу Manchester Guardian давне 1883. године. Изражајне очи и благ израз лица Белог Анђела били су разлог да се он и буквално вине у небеса, посредством Европске свемирске агенције.
Манастир Милешеву је подигао четврти владар из лозе Немањића, Владислав, али све у њој стреми ка његовом стрицу, светом Сави. Највернији портрети светог Саве и његовог оца Немање, односно светог Симеона, и данас се налазе на зидовима милешевске цркве посвећене Вазнесењу Христовом. Ту је и портрет краља Владислава који своју цркву, посредством Богородице, дарује Христу.
Владислав је пренео мошти светог Саве у Милешеву и оне су ту боравиле три века. У Пријепољу ће вам рећи да је део Савине благости и мудрости прешао и на житеље Милешевског округа. Сматра се да је Милешева била други по значају манастир средњовековне Србије. У њој се краљ Твртко, над Савиним кивотом, крунисао за краља Србије и Босне. Током турске владавине манастир је уживао заштиту моћног везира Мехмед-паше Соколовића који је, док није завршио у бисагама јаничара, походио манастирску школу у Милешеви.
Крајем XVI века Срби у Банату дижу устанак и то је, подсетимо се, толико разбеснело Турке да су мошти српског свеца однели на београдско брдо Врачар и спалили их. Ускоро потом је, у Милешеви, планула и црква. Обновљена је тек 1863. године, заслугом кнеза Михаила Обреновића. Многи радови на цркви и манастирском комплексу изводе се и данас. Недавно је подигнут конак, изграђен нови звоник, обновљени су заштитни зидови, а река је премошћена лучним мостом.
Крај манастира се Милешевки придружује река Косачанка, да би шест километара низводно обе нестале у водама Лима