Судбина и коментари

ПЕСНИКИЊА МИЛИЦА СТОЈАДИНОВИЋ СРПКИЊА (1830–1878), „ПОНОСНА КЋИ СРЕМА”
Нежна вила фрушкогорска
Из далека долазише да виде њене „надземаљске очи”. Посећују је Јован Суботић и Иван Мажуранић, Јохан Сајдл јој посвећује песму, својим стиховима величају је Љубомир П. Ненадовић и Ђорђе Рајковић, Вук је зове својим „чедом Фрушке”, кнез Михаило себе сматра њеним пријатељем и заштитником, митрополит Михаило је лично позива у Београд, а Његош за њу вели: „Ја појета, она појета, да нијесам калуђер, ето кнегиње Црној Гори.” Како је могло доћи до тога да сконча у беди и самоћи, преживљавајући од даћа и задушница на београдским гробљима? Шта се то десило са њом, шта се то десило са нама?

Пише: Марина Матић

 

Срем. Света Фрушка Гора. Буковац и Врдник. Тачке у којима почиње пут славне Српкиње, Милице Стојадиновић. Није случајно Милица потекла из овог драгуља српског, посутог светим манастирима и испресецаног боготражитељским путевима, из те земље светионика и прибежишта, земље с вишевековним „погледом на Србију”. Овај предео, са много слојева, историје, мита, витештва и молитве, одредио је умногоме живот, снове, идеале и поезију Милице Стојадиновић.
Милица српска Песмотворка, Милица „Врдничка вила”, Милица Јованка Орлеанка, Милица патница српска. Сва ова лица у нежној личности врле Српкиње, те Милице, које се, авај, са великим закашњењем опет присећамо. Да ли имамо право да наше велике не препознамо на време, или да себе (не њих!) једноставно препустимо таквом забораву кад нам се усхте?
Некада је била веома поштована, вољена и слављена. Њена поезија трепери од родољубља и чистог, готово наивног узбуђења и заноса. Припада старијем песничком нараштају, оном који је певао четрдесетих година XIX века, али је њена узвишена осећајност за српски род тесно повезује и са наступајућим романтичарима. Ипак, Милица не отвара своје женско срце, не открива своје девојачке снове, своје тајне чулности. И вели:

Кад се небо мути, не каже зашто,
Нит росна киша рад кога пада,
А срце моје да каже на што
Што оно само зна за се сада?
Ја зар да коме чувства изјавим?
Та пре ћу мртва да се утајим?

Из далека су познати долазили у Врдник да је посете и да виде њене „надземаљске очи”. Била је Вукова млада ученица, његова „кћи из Фрушке”, и вредно је сакупљала народне умотворине, жарко желећи да „свет види ко су Срби”. Била је пријатељица Лудвига Аугуста Франкла, Јохан Сајдл јој је посветио песму, Иван Мажуранић и Јован Суботић јој долазе у посете, Љубомир П. Ненадовић и Ђорђе Рајковић је величају својим стиховима. Свуда се знало за Милицу, песникињу српску. Велики Његош је говорио: „Ја појета, она појета, да нијесам калуђер, ето кнегиње Црној Гори.” Кнез Михаило Обреновић ју је сматрао својом пријатељицом и словила је као његова дворска песникиња.

ИЗМЕЂУ АРКАДИЈЕ И ТАМЕ

Шта се то десило, те Милица остаде сама и заборављена?
Постоје два кључна, судбоносна прелома која су трајно обележила Миличину судбину, њен живот и њену смрт. Два раскршћа на трагичном путу између Аркадије и Таме. Један моменат је свакако изненадна смрт кнеза Михаила, а други је њен коначни одлазак из Врдника у Београд, неколико година пред смрт.
Смрт кнеза Михаила била је велики ударац не само за Милицу већ и за многе друге великане тог времена и за саму Србију. Као да млада, тек запупела слобода и култура Србије бивају, смрћу кнеза Михаила, пресечене. Милица више никад није скинула црнину. Анастас Јовановић се повукао из јавног живота и до своје смрти се није више јавно ангажовао, иако га је краљ Милан свесрдно наговарао да остане при двору. Тих година умире и низ великих Срба. Вук, Бранко Радичевић (нешто раније), Љубомир Ненадовић, Јован Стерија Поповић. Иза њих остаје празан простор који није било лако попунити.
Смрћу кнеза Михаила Милица губи великог пријатеља, али и покровитеља. Кнез Михаило ју је веома ценио као песникињу и помогао је штампање њених првих збирки песама. Милица се често присећала њихових дугих разговора, вођених док је била на двору. Никада се није опоравила од тог губитка, али остаје усправна и висока у својој патњи. Све више ју је освајало осећање удаљавања; њиме је пригушивала истину да се у њој зачео и расте ненадокнадив губитак. Од тада је лебдела у времену ишчекивања да се догоди што се мора догодити.
Други моменат, њен коначни одлазак из Врдника, опет је изнуђен. Била је принуђена да оде, јер све оно што је волела и што је било њено сада су „газиле туђе ноге”. Те 1875. њен брат продао је и њен последњи виноград, и већи део њихове родитељске куће. Није то могла да гледа, да поднесе. Напушта своју Аркадију, како ју је често називала. Бол због свега што ју је снашло можда најбоље илуструју њене речи: „Мој је душевни живот престао, престао у сваком смислу, и ја сам мртва.” Или: „Ево рај остављам, без кривње и греха.”
Често предели и душе стварају једно друго, а сада све оно што је волела, постаје само сенка и мисао.

ГДЕ СЕ ДЕНУ ТО СРДАШЦЕ НАШЕ

Живела је још само за своју идеју да је потребна свом народу, својим Србима, да их бодри својом песмом и да им превија ране својим рукама. С том идејом, на позив митрополита Михаила, хита у Београд. Много касније, с тугом се сећала зидина Београда које је долазећи угледала са пароброда „Диана”, а тај поглед романескно је овековечила њена имењакиња Милица Мићић Димовска у свом роману Последњи заноси МСС: „Осећала се као поново рођена, као враћена самој себи након дугог изгнанства. Пред њом је била нова домаја. Домаја древне постојбине, мислила је сузних очију.”
Више није било кнеза Михаила, њеног покровитеља, али се надала разумевању  добростојећих, родољубивих српских градских породица које би могле бити заштитнице таквог песника и уметника. Није било тако!
То су били они исти људи који су својом равнодушношћу и погледима с неосноване висине, „са врха празнине”, отерали и Катарину Ивановић, када се млада сликарка, надахнута родољубљем, половином XIX века обрела у Београду. Била је тражена само да слика портрете београдских малограђанских каћиперки у богатим, златом извезеним, помодним градским ношњама. До које мере је ишло њихово потцењивање младе сликарке показује једна епизода забележена током њеног боравка у Београду. Једном приликом, сликајући једну од српских госпођица у пејзажу, поче киша. Надмена госпођица се брзо укрцала у свој фијакер, оставивши Катарину Ивановић да се по киши и блатњавим улицама враћа пешке до куће. Њу, Катарину, ту нежну, суптилну душу која је дрхтала од љубави према својој младој отаџбини. Катарину која је сањала да слика херојску историју свога рода, као што је Милица певала о томе.
Шта су те „врле госпође” знале о томе? Да ли се неко тада обазирао на Катаринин или Миличин бол? Ко је уопште мислио о њима? Умео је тај Београд, о којем се увек сневало и за којим се у даљинама чезнуло, да буде тако неправедан, тако окрутан према својима. Тај Београд који није прихватио Милицу Српкињу! Тај Београд који је хрлио да овацијама поздрави такозвану „српску Јованку Орлеанку” у лику Жане Меркус, а да истовремено није осећао своју Милицу, своју херојску песникињу!
Болело ју је. Удаљавала се. Она која је посветила читав свој живот српству, певала о „славенским липама” као дрвећу слободе, о Карађорђу, о Книћанину и његовим добровољцима, војводи Стевану Шупљикцу, о давним српским краљевима и јунацима, о Лазару, Обилићу, Душану. Та, таква, наша Милица, српска хероина, умире напуштена, заборављена. Задње месеце проводила је по гробљима, ходајући полако између крстача и живећи од задушница и даћи.

БЕСЕДЕ И ДАЋЕ

Потресну епизоду овог Миличиног периода наводи и Димовска:
„Никад је нико не би упитао да ли је позвана на парастос и ко ју је позвао. Пропуштали су је са страхопоштовањем, избегавајући физички додир с њом, као да је губава. Могла је да напуни торбу храном, чак је то била и обавеза њена. У руку би јој тутнули парче хлеба и поховано месо. Она је, не срамећи се, узимала флашу с ракијом и свечано обављала цео ритуал, не враћајући више флашу на сто. Док им је беседила, глас јој је треперио, као да ће заплакати, али уместо ње зајецале су жене које су служиле окупљене.”
Милица умире на начин како умиру они што су много патили и изгубили све, те у чудном обрту смисла постају слободни и мирни, готово нерањиви. Ма шта урадили, ништа недостојно их не дотиче.
Није Милицу убила немаштина, материјална беда. Ко добро познаје жену, зна да она „живи само у заносу, у оку мушкарца, у течној љубави вина”. Милица је живела у заносу за своју младу Србију, за њену херојску историју и њене јунаке, у заносу који се пружао са њеног прозора ка врдничким виноградима од чијих је плодова сама справљала врхунски бермет и шилер. У заносу при погледу на стабло високе мареле на брежуљку, ка плавим бреговима, ка прашњавим врдничким друмовима који јој прљаше ивице хаљине.
Заувек одлазећи из свог врдничког раја, желела је да свој занос преда Београду, младим устаницима, рањеницима, да је препознају као своју Јованку Орлеанку, вечну љубавницу српства, своју Милицу Српкињу. Мислила је да ће својим беседничким даром покренути из душевног мртвила родољубе окупљене око Цркве и Друштва „Црвеног крста”, она, сиромашна материјално а богата духовно. Требало је да то буде коначни смисао њеног пута, круна и остварење идеала из њене поезије.
Тај занос остао је без одговора. Београд је није разумео или није она њега. Нико више није желео да је препозна. Где ишчезну она љубазна господа која писаше о њеним „надземаљским очима”?