Лидери

СЛОБОДАН ЈАЊУШЕВИЋ, ОСНИВАЧ И ДИРЕКТОР „КИРКА КОРПОРАЦИЈЕ”
Mенаџер с душом
Простачки материјалистички поглед на свет, опасно фаворизован у глобалним размерама, довео је до бруталне трке за обоготвореним новцем, до бесомучне пљачке природе коју више не могу да издрже ни еко систем ни сам човек. Али, упркос свему, могуће је и у сфери савременог пословања држати се хришћанских принципа, богочовечанских и човекољубивих, а остати максимално успешан по најмодернијим мерилима. Пример „Кирка корпорације” то савршено јасно и убедљиво потврђује. Ма чије лично богаћење, ако око себе оставља пустош у заједници или је против интереса отаџбине, не само да је бесмислено, него представља грех и проклетство

Пише: Миодраг Радомировић

 

Већ осамнаест година Слободан Јањушевић стрпљиво и предано зида свој дечачки сан. Његов животни мото — да без енергија душе нема успеха и да је сваки рат са природом самоубилачки чин — уткан је у темеље компаније „Кирка–Сури”, прве српске приватне фабрике котлова. У време растућих националних тензија и почетка разбијања једне снажне земље и њене привреде, Слободан Јањушевић креће на периферије Београда да гради фабрику котлова који ће се, не загађујући околину, хранити даровима природе.
Јањушевићева прича о топлоти из природе, са ораница и пашњака, о еколошкој обновљивој енергији из био-масе, код тадашњих власти наилазила је на благи подсмех. Но „вечити сањар”, како га ословљавају пријатељи, није се колебао, кренуо је у неизвесност приватног предузетништва у тренутку када се рушио један велики систем и када су идеолошке спреге замењене мафијашко-буразерским.
„Понекад ми се чини да демократија избацује на површину страсти и похлепу упаковане у право и равноправност. Много је лажних експерата. Та квазинаука погубнија је од незнања. Уверен сам да је наш ‘самоуправљачки социјализам’, наравно, без бољшевичког шињела, хуманији од овог либерал капитализма. Философија огољеног материјализма, која је данас на сцени у готово свим порама живота, у остваривању профита служи се најнехуманијим средствима, обично маскираним у људска права или социјалну равноправност... Ова бесумучна трка за профитом води само једном исходу — суноврату цивилизације”, каже Слободан Јањушевић.
„Осамнаест година након оснивања, наша компанија је без премца у југоисточној Европи у области енергетике, штедње енергије и сагоревања био-масе.  Споразум из Кјота, о емисији угљендиоксида и његовим катастрофалним последицама на климу и здравље људи, захтева избацивање из употребе загађивача, пре свега нафте, гаса, угља, и препоручује, алтернативно, био-масу као гориво у котловима. Осим еколошког аспекта, овако добијена енергија јефтинија је од 4 до 6 пута, доноси огромне уштеде у пословању и тако драстично смањује трошкове основног производа, омогућавајући конкурентност производа у све суровијој глобалној тржишној утакмици. Ослањајући се искључиво на природу, супрузи Славици сам помогао да оснује предузеће за производњу чајева и лековитог биља ‘Кирка Фарма’, која је са својим препаратима такође изашла ван граница наше земље.”

ГЕНЕРАЦИЈСКО ПРЕДАЊЕ И МОЋ ПРИРОДЕ

Слободан Јањушевић тврди да је непоправљиви архаик, романтичар, за кога и најтврђи челик, када се у њега удахне енергија душе, постаје мекан и лаган за обраду. Наглашава да је у својим патентима и технолошким иновацијама, модификовао старе одбачене методе.
„У време када смо добили ТИФ (TUV) сертификат, немачки инспектор који је контролисао нашу производњу није могао да сакрије чуђење и неверицу. Дуго је посматрао машину за савијање цеви која у Немачкој кошта 200.000 марака, а ми смо је произвели за непуних 5.000. Питао ме је изненађено одакле идеја да у цев убацујемо трн. Одговорио сам му да су то они пре неких 50 година одбацили. И суштина свих наших проблема је што се свака генерација одриче наслеђа претходне. Свима се чини да са њима почиње свет. За време економских санкција ми једноставно нисмо имали избора. Из нужде и неопходности да се импровизује, да би се преживело, настала су у многим областима велика дела. Тих мрачних, посних, ратних година, без нафте, мазута, репроматеријала нисмо имали избора, већ смо се морали ослањати на оно што нам је Бог дао. Котловима на био масу у време санкција спасили смо најмање стотину српских предузећа и уштедели неколико стотина милиона марака.”
Прича нам Јањушевић да и у таквој ситуацији, када је смањен маневарски простор, када нема алтернатива, када сте стиснути уза зид, ако верујете у себе добијате невероватну снагу. У природи постоје сва решења, само природу треба ослушкивати. Рат против природе је исто што истребљење човечанства.
„Размишљајући како мотивисати запослене, применио сам старе европске и америчке методе од пре више од пола века. Тада су основни хришћански постулати, људскост, правда и поштење, били бар један корак испред профита и људи су се радовали животу. Радило се да би се живело.
Данас је, на жалост, све постало једна зависно-манипулаторска форма страха. Створен је зависнички однос. Људи раде за мале паре и живе у страху да не остану и без те цркавице. То је понекад највећи извор мог песимизма. Како неко рече, песимиста је оптимиста са искуством. А ја сам се, на жалост, много тога нагледао. Међутим, хришћански мото давања постао је основни постулат наше компаније. Трудимо се да водимо рачуна о малим стварима које живот значе. Покушавамо да створимо од колектива породицу. Ја сам у кругу фабрике сазидао кућу.”

ТРАГИЧНО БЕКСТВО ОД ИДЕНТИТЕТА

„До сада смо за запослене саградили 20 кућа, а ових дана 6 радника се уселило у нове куће. Све о трошку компаније. Када људи виде да их уважавате, да се њихов лични дигнитет поштује и када им није угрожен осећај правде, спремни су да дају невероватне резултате. Не схватам мањину која се интезивно богати на осиромашењу већине. Тешко је уживати у богатству ако вас окружује пустош.”
Транзиција капитала је вековима имала трагичну константу, вели Јањушевић. Човеку одело одшкрине нека врата, али их тек његов дух или широм отвори или замандали.
„Човек не схвата да стиже наг из мајчине утробе, а да са земље одлази тежи само за своја дела или недела. Земаљска слава је велика илузија, поготово данас, у време виртуалних манипулација, када је све лажно или напумпано. Балзак није случајно рекао да је слава отров који се сме узимати само у малим количинама. Данас, захваљујући мас-медијима, преко ноћи можете некога да произведете у месију, експерта, виртоуза... И обрнуто, од успешног прегаоца, уколико је стао на пут ходајућим империјама у луксузним оклопима, за тренутак направите просјака. Материјалистичке вредности, заједно са технолошком експанзијом у којој машина замењује човека, а жив човек све више поприма особине машине, трасирале су пут за царство сујете, предворје за нечастивог. Није случајно Волтер рекао да многи угледни и славни личе на јаје. Споља је љуска, бела и чиста — унутра мућак.”
Иако је „Кирка–Сури” освојила све савремене сертификате квалитета, њен оснивач се не одриче традиционалних метода. Уверен је да енергија времена живи у свима и да је свако одрицање од сопствене суштине фатално. Сваки човек који бежи од сопствене суштине постаје промашен. Ни најбоље брушени вештачки камен, рађен код најспретнијих драгуљара, никада неће достићи цену ни „сакатог” или оштећеног оригинала.
У малом кућном музеју Јањушевића, минијатуре старина, аван, преслица, разбој, запрега, макете Грачанице, Сопоћана, Ђурђевих Ступова. Попрсја Вожда и Његоша и Светог Саве. Велике копије Пајине „Сеобе” и Чермаковог „Збега”, уља на платну са пределима Србије, воденица, кућа под сламом... На улазу Његошева Посвета праху оца Србије:
„Ал хероју тополскоме, Карађорђу бесмртноме, све препреке на пут бјеху, циљу дође великоме...”
„Гледам Новака Ђоковића, задивљујуће је колико тај млади човек има енергије. Његова снага долази из велике љубави према свом народу. Он љуби пуним срцем своју заставу. Он није глумац! Он се не стиди. Он је борац прегалац! А прегаоцу Бог даје махове. Наша трагика и овакав унижени статус у којем се данас налазимо последица су одрицања од сопственог идентитета. На свакој кући у Америци виси застава. И то је нормално. Прво си Американац, па тек онда Порториканац, Ирац или Кинез. Ми смо себе помало жигосали. Често путујем у иностранство и поклањам искључиво књиге о Србији. Људи их са дивљењем листају. Пре две недеље у Румунији сам поклонио монографију Србија од злата јабука Флоријану Манескуу, чији је деда из Србије дошао у Румунији. Човек је заплакао.”
Ја немам резервну домовину, каже Јањушевић.
„Део мог простора, део мог живота, детињства, мангупи су успели да одвоје. Наравно да сам патио, иако знам да се духовно та целина никада не може поцепати. Трагичне су те поделе и амбиције малих да се докопају престола моћи, не питајући за цену.”