Тамо далеко

КРФ: ЗАПИСИ СА ВАСКРШЊЕГ ОСТРВА
Земља на Божјем длану
„Да ли то сузи твоје око?! О, не, стисни зубе и поносно дигни главу. Нека твојим кораком корача Србија која почива ту. Она нема другог корака осим твог, а ни ти немаш бољу Србију од те

Текст и фотографије: Бранислав Матић

Само ти се чини да то Острво у даљини израња пред тобом из бескрајног смарагда Господара Мора. Легенде не варају: доле, у дубинама, постоји златни ковчежић и у њему књига од свиле и срме. Могу је читати само они који на море не долазе да поцрне него да се просветле. У тој књизи је рођено и из ње израња ово Острво.
Док стојиш на прамцу брода „Пантократор”, само ти се чини да је то што обавија многоимено Острво обична јонска измаглица, а не обрис твоје визије која тако настаје и која ће, кад прамац једном буде окренут на другу страну, тако нестати. И чини ти се да је то што чујеш шум таласа или шум векова, а не твоје сопствено срце.

ИМЕ

Своје грчко име, Керкира, Острво је добило по нимфи, кћери речног бога Асопа, чијом се неизрецивом лепотом занео Зевсов брат, бог мора Посејдон. Укравши Керкиру, Посејдон ју је донео на ово Острво. Љубавним спајањем бога мора и кћери речног бога рођен је Феакас, праотац Феачана, срећног народа са блаженог Острва којег ће овековечити Хомер у Одисеји. Много касније, већ дубоко у историји, када су Острвом владали Византинци, на два највиша врха изграђени су акропољи. Одатле потиче византијско име Острва Корифо, Врх, потом латинско Corfou и Corfu, које данас преовлађује међу странцима. Срби га зову Крф и оно за њих има значај Васкрсног острва, а у водама Јонског мора надомак крфске престонице почива, смирена у вечности, једна од најбољих Србија које су икада постојале.
У миту и историји Крф се — сувише често да би било случајно — испостављао као једна од последњих и преломних станица великих боготражитељских и судбинских путева. Тако је било је са Јасоном и аргонаутима, са Одисејем, са Србима 1916–1918. Тако ће можда бити и са тобом, чија рука одвећ храбро исписује ове редове.

КРАЈ ОДИСЕЈЕ

Враћајући се из Колхиде, поневши златно руно у свом срцу и принцезу Медеју на свом броду, после много тешких искушења аргонаути су стигли на острво Керкиру, којем се, стојећи на прамцу „Пантократора”, и ти управо приближаваш. Ту, на Керкири, Крфу, острву срећног народа Феачана, краљица Арета (Врлина), жена доброг краља Алкиноја, припремила је у потаји Јасонову и Медејину ноћну свадбу, како би спречила изручење Медеје изасланству Колхиде, њене отаџбине из које је, срца рањеног Еросовом стрелом, одбегла. Схвативши да је њихово наредно јутро прекасно свануло, и свесни да се без Медеје не смеју вратити кући, Колхиђани одлазе на север и у Истри оснивају град Пулу.
Праунук Зевсов (по очевој линији) и Хермесов (по мајци), краљ Итаке Одисеј је на Керикиру, Крф, срећно острво Феачана које Хомер зове Схерија, доспео враћајући се из митског Тројанског рата, у којем је имао једну од кључних улога. Прескачемо бројне страшне пустоловине као барицу на калдрми. Хомер је то већ потанко описао. Када га је разбеснели Посејдон бацио у олују и море, Одисеј успева да се спасе уз помоћ чаробног вела богиње Леукотеје и доплива до острва Феачана.
Стојиш на западној обали, на месту где се изнемогли Одисеј увукао у жбуње и заспао. На месту где ће га пробудити весела цика заиграних девојака. Наг и блатњав стајао је пред Наусикајом, кћерком феачког краља Алкиноја, док су се њене дворкиње устрашено разбежале. Она га је оденула и упутила на двор свога оца. Ни до данас на том месту није минуо дрхтај младе принцезе када је угледала лепог Одисеја, чистог и обученог, „сличног боговима”.
Возиш преко острва ка истоку, друмом којим је, биће, прошао и Одисеј. Својом узбудљивом причом, мудрошћу и снагом, Одисеј је освојио наклоност краља и краљице. Алкиној наређује да се Одисеју припреми лађа и пратња до Итаке. Приређује му раскошну гозбу, са игранком и такмичењем. Ту ће чути и певање славног Демодока.
Са узвишице полуострва Канони, доле, под тобом, отвара се Алкинојево пристаниште, одакле је Одисеј на феачкој лађи испловио ка Итаци. „Феачки морнари бродили су брзо, лако и сигурно. У рану зору, док је Одисеј још спавао, они су га искрцали и уснулог оставили на обалама завичајног острва.”
На Крфу је чак и Одисеја приведена надомак срећног краја.

БУРЕ СТАРОГ СВЕТА

Крф је друго по величини (после Кефалоније) и прво по значају острво Јонског архипелага, који Грци зову Седмоострвљем (Ептанистија). Површина острва је 592 км2, дужина 80, ширина од 4 до 30 км. Геолози су утврдили да је острво одвојено од копна наспрам; данас је та удаљеност од 2 км на североистоку, код Агиос Стефаноса, до 10 км на југу. Острва Диапонтиа на северу (Отони, Ерикуса, Матхарки) и Паксос и Антипаксос на југу природан су наставак Крфа. Обала дуга је 217 км. Чувена су и острвца око Крфа: Видо, Лазарет и Понтикониси. Ово последње, звано и Мишје острво, један је од симбола Крфа; предање вели да је то окамењена Одисејева лађа, а данас се на њему налази храм посвећен Христу Пантократору. Највиши врх острва (906 м) такође носи име Пантократор.
Главни град острва зове се као и оно само, Крф, и сматра се престоницом целог Архипелага. На острву живи 110.000 становника и најнасељеније је у Јонији.
Сачувани трагови указују да су Грци (становници Еретрије Евоје) преузели ово острво од Илирије у периоду 775-770. године старе ере. Године 734. старе ере на полуострву Канони, данас делу самог престоног града, искрцали су се Коринћани, предвођени Херсикратисом. Тако је започело коринтско раздобље Крфа, које је острву донело „богатство и дивоту”. Али, у наредном веку између Крфа и Коринта доћи ће до трвења, потом и до жестоких сукоба, који су завршени победом Крфа. Године 644. пре нове ере између њих се одиграла најстарија позната поморска битка Старих Грка. Историјски извори веле да је током ратова Мидеје Крф сматран другом по снази поморском силом Грчке.

ОСВАЈАЧИ И ЕХО

У  V веку старе ере, када су се распламсали сукоби у крфско-коринтској насеобини Епидамносу, Атина је са десет ратних бродова интервенисала на страни Крфа. Биће то један од непосредних повода за чувени Пелопонески рат, у којем ће се Крф борити на страни Атине.
Када се из епохе полиса, градова-држава, ушло у дуго раздобље империја, и повесница Крфа бива саздана од добро познатих поглавља: Рим, Византија, Млеци (Венети), Французи, Енглези, Турска опасност, Уједињење и Ново доба.
Римљани су овде дошли 229. године старе ере, на молбу сами острвљана и Коринта. Римљанин Ипатос Фулвиос ослободио је Крф тек запоседнут од јаких снага илирске краљице Теуте и острву дао потпуну аутономију.
Византијски период на Крфу обележен је опасним комешањима у целом Средоземљу и на континенту. Пирати, Вандали, Готи, Нормани — користећи заузетост Византије великим походима на два континента — често су упадали и пљачкали острво. Међутим, најважнији догађај у том периоду је крштење Крфа. Свети апостоли Јасон и Сосипатрос, ученици апостола Павла, у I веку нове ере донели су хришћанство на Крф и заувек променили његову метаисторијску судбину. (Храм у Крфу посвећен двојици апостола, на јужном шпицу залива Гарица, један је од најлепших византијских споменика на острву.)
Венети, или Млечани, учествовали су 1147. године, са византијским царем Манојлом Комнином, у ослобађању Крфа од Нормана. Период њихове друге владавине, дуг 411 година (1386–1797), био је једно од најбољих раздобља, које је и до данас најдубље утиснуто у урбанизам, архитектуру, културу, економију и психологију Крфа. Крф и данас више личи на италијанске градове на обали него на грчке. Из Венеције је потекло и масовно гајење маслина. Строгим законима било је потиснуто гајење других култура, јер је Венеција хтела да обезбеди довољне количине важног маслиновог уља. Крф је и данас прекривен бујним шумама маслина — има 4 милиона стабала — и један је од највећих и најцењенијих произвођача у целом Медитерану.
Такође, сматра се да је надасве захваљујући Венетима (и светом Спиридону) Крф остао једина грчка територија која никада није била под турском окупацијом.
Наполеонова Француска владала је Крфом у два наврата, једном две (1797–1799), други пут седам година (1808–1815). Французи су на централном тргу спалили „Списак нобила” и засадили Дрво ослобођења. Донели су прву штампарију у Грчкој (1798), побољшали економију, социјалну бригу, основали Јонску академију, високу установу науке и уметности, с великим међународним угледом.
Под Француском нагло је ојачала грчка национална и ослободилачка идеја.
Након пада Наполеона, уговором великих сила из 1815, створена је Држава Јонских острва, „посебна држава, под ексклузивном енглеском заштитом”. Енглези су увели многе позитивне мере у економији, друштвеном животу, образовању... Грчки језик постао је званични, обновљено је деловање Јонске академије (која је практично прерасла у први новогрчки универзитет), направљени су водовод и саобраћајна мрежа, веома је развијена трговина (Крф је постао бесцаринска зона).
Па ипак, енглеска владавина била је „надмена и ригидна, често безразложно репресивна”. То је, нарочито у време Грчке револуције 1821, проузроковало стварање тајне патриотске мреже отпора и национал-револуционарних језгара на Крфу. И поред тога, енглеска владавина ће потрајати. Тек уговором из Лондона 1863, Енглеској је одузета позиција „заштитника острва”, а на крфским тврђавама завијорила се грчка застава. Четрдесет година након ослобођења Грчке.

ЗАШТИЋЕНИ ЕВРОПСКИ ГРАД

Крф је имао срећу да избегне тешка разарања. Мимоишли су га и земљотреси, укључујући и онај катастрофални који је Јонски архипелаг погодио 1953. Ни ратна разарања, међу којима је најтеже оно немачко из Другог светског рата, нису нанела непоправљиву штету. Зато, све ово што ти причам може се и данас видети у Крфу. (Октобра 1976, одлуком Организације европске локалне самоуправе, Крф је сврстан у заштићене европске историјске градове.)
Бројна су здања изузетне лепоте која би у Крфу требало видети. Бисер су свакако две тврђаве, прва византијска из VIII  века, друга венецијанска из XVI. Спианада (Еспланада), велики простор између Старог града и пристаништа, опасан је најважнијим палатама Крфа, које су готово све одреда градили Малтежани, ти Црнотравци Медитерана, од поролита, изванредног камена за градњу довоженог са Малте.
Енглези су на Спианади оставили Палату св. Михаила и Георгија, данас Азијски музеј, „једини споменик џорџијанског стила на Медитерану”. У тој палати је од 1846–1913. била летња резиденција грчке краљевске породице. Оставили су и игралиште за крикет, навику да се пије пиво од ђумбира, али и „блазираност због које су неомиљени”. На Французе подсећа палата „Листон”, на западном ободу Спианаде, са дивним тргом испред и најбољим кафеима смештеним „у трему” овог здања. Осим тврђавом, Византија је град обележила храмовима и непоновљивим духом православља. Венетима се дугује урбанистичка поставка и медитерански шмек Крфа.
Иако ни изблиза овде не можемо споменути све, неизоставним на Крфу се сматра Ахилеон, задивљујућа палата аустро-угарске царице Елизабете, зване Сиси, саграђена 1889–1891, обновљена 1962. Неизоставни су, такође, изванредни крфски музеји, међу којима предњаче Археолошки и Византијски.

243.878 + 30.000

Срби су на острво Феачана дошли 1916, у јеку Великог рата као остатак једног народа. Претходно, издани од савезника, без објаве рата нападнути с леђа од Бугара, имајући наспрам себе многоструко бројнију германску војску, повлачили су се кроз таму албанских недођија и прошли паклено пострадање. Глад, студен, пријатељство осведочених историјских савезника и мучке нападе крволочних шиптарских банди није преживело њих 243.878. На јадранску обалу доспело их је само 151.000! Војници, жене, деца, целокупна национална елита, на челу са остарелим краљем и младим регентом. Највиши јавни делатник који је остао у окупираној Србији био је председник „Црвеног крста”.
Умирање се на албанској обали наставило, а савезнички бродови за евакуацију, упркос обећањима, нису стизали. Нису ни послати. Да није било ултиматума западним силама од стране руског цара Николаја Другог Романова, и најаве да ће Русија иступити из рата и потписати сепаратни мир са Немачком уколико „остацима остатака српске војске” не буду хитно омогућени евакуација и опоравак, био би то, сасвим извесно, српски крај. End kampf.
Француски бродови су потом убрзо стигли, али су прво евакуисали непријатељске заробљенике и коње у Италију. Тек потом су се вратили по кост и кожу овог савезничког народа. (Нико није избројао колико је мртвих било током тих дана одлагања.) Превезли су их до Крфа, где су им наменили једну голу хридину, острвце на пушкомет од града.  Дотад су ту хридину звали Острво змија, од тада Острво смрти.
На голој хриди, под хладним јесењим и зимским кишама, без праве заштите и неге, ту, надомак града и живота, умрло је преко 10.000 Срба. Од преласка из албанског у савезнички пакао, њих близу 30.000. Најпре су сахрањивани у плитким гробовима на каменој хридини. Када ни ту више није било места, похрањивани су у Плаву гробницу, на дно Јонског мора.

СТОЈТЕ, ГАЛИЈЕ ЦАРСКЕ

Гледаш цвет спуштен из твоје руке у море, у гробницу, а кроз главу и кроз све твоје громко одзвањају стихови из Плаве гробнице Милутина Бојића (који је и сам био међу страдалницима на Крфу). И из много доцније, али не мање громке Плаве гробнице Ивана В. Лалића.
Док бродић улази у малено пристаниште, не чујеш „шкљоцање камера, одломке безвезних разговора летњих”, не чујеш „водича што рутински брбља о Наусикаји”, не видиш „беспослене туристе што снимају барке, са сламним шеширом спуштеним на чело”.
Видо, некада гола хридина звана Острво смрти, сада је пошумљено и уређено. Десно од пристаништа бетонираном стазом стиже се до здања од белог мермера. Ту спомен-костурницу српским херојима и мученицима је у претпоследњој години свог живота, 1933, подигао онај некадашњи млади регент, потом Краљ Ујединитељ. Данас звучи готово цинично натпис изнад улаза: „Српским јунацима — Југославија”.
Не уписујеш се у „књигу утисака”. Палиш једну мирисну воштаницу на белој мермерној плочи подно мозаика са Христовим Распећем. Једним погледом, ко зна каквим, сасецаш кустоса који покушава да се успротиви твоме чину непримереном. Крстиш се и љубиш камен. Дрхтавом руком додирујеш бели мермер зидова на којима су, од пода до врха, исписана имена, годишта, чинови, војне јединице. Затвараш очи. Чујеш пуцкетање воштанице.
Да ли то сузи твоје око?! О, не, стисни зубе и поносно дигни главу. Нека твојим кораком корача Србија која почива ту. Она нема другог корака осим твог, а ни ти немаш бољу Србију од те.

НОВО РОЂЕЊЕ СРБИЈЕ

Када је у Гувији 1916. отпочело искрцавање Српске војске, тачније искрцавање Србије, Крф беше утрнуо од страха и неизвесности. На острву је тада живело шездесетак хиљада људи, а надолазио је талас, мислили су, од 160.000 авети. Гладних, измучених, огорчених, унезверених, разуларених. Страхујући да ће иза тог таласа авети остати пустош и јад, ни камен на камену, многи се беху спремили да беже са острва.
С неверицом су, убрзо, схватили: ништа од тога! Доцније грчке хронике бележе да „Српска војска за две године није сломила ни грану маслине, а камоли причинила какву озбиљнију штету”. Чим су мало ојачали и опоравили се, Срби су домаћинима помагали у пољопривредним и другим пословима, преневши им многа важна искуства са континента. На Крфу је поново рођена и одлично деловала српска држава. У хотелу „Бела Венеција” успостављен је рад Владе, Народно позориште у Крфу уступљено је за рад Српског парламента, цркве Св. Арханђела Гаврила, Св. Тројице и Св. Николе биле су уступљене Србима. Културни живот био је веома богат и интензиван. Формирана је и српска основна школа са 290 ученика, нижа гимназија са 120 ђака, организована су спортска друштва. Профункционисали су администрација и социјално старање, прорадила је Српска државна штампарија, почеле су редовно да излазе и Српске новине у тиражу од 10.000 примерака.
Једна држава и један народ муњевито су се дизали из пепела.
Крфљани су били и остали трајно потресени бесмртним примером српског држања. Као крштен и верујући народ, они су препознали да се пред њима одиграла уживо јеванђеоска прича о Голготи и Васкрсењу. Успостављене су дубоке и безбројне везе Срба и Крфљана које трају. Нису се укрстили само путеви и судбине, него и крв. Зато ти се дешава да на Крфу откријеш грчку таверну која се зове „Тамо далеко” или „Велика Србија”, да не допусте да платиш ручак у ресторану када препознају да си Србин, или да се стари господин крфски пред тобом на улици расплаче описујући како је доживео бомбардовање 1999. (Одлуком градоначелника Крфа, током агресије на Србију пре осам година на овом острву су биле забрањене ма какве војне активности НАТО-а, да не би биле коришћене против Срба.)
Да, са западног прстена Спианаде скрени у лепу попречну улицу Мостоксидоу, која од Поште води ка немачком конзулату и Јонској скупштини. У тој љупкој улици, типичној за стари венетски Крф, у броју 19 налази се Српска кућа, меморијални музеј који је крајем осамдесетих отворен под покровитељство Владе Србије.  Ту ћеш, у оквиру сталне поставке, видети историјску грађу о свему овоме што ти причам.
И знај: ако то досад ниси био, или ниси знао да јеси, ово би могло бити лето када си коначно постао Србин.

***

Свети Спиридон
Био је епископ Кипра и учествовао на Васељенском сабору у Никеји 325. године. Чудотворне мошти овог великог светитеља беху чуване у Цариграду све до пада града у XV веку. На Крф су пренете 1849. Према предању, свети Спиридон је Крф спасао од куге још 1553, од колере 1630. и 1673, али и од најопасније турске опсаде 1716. У ноћи пред одсудни турски напад, свети Спиридон појавио се с бакљом у рукама над турским логором и изазвао неописиву панику, која је резултирала повлачењем и поразом.
Слави се 12. децембра, а његове мошти чувају се у Цркви светог Спиридона чији торањ доминира над старим Крфом.

***

Култура
Мање је познато да Крф има велику важност и у културној историји Грчке. Библиотека старе ептанистијске књижевности броји преко 10.000 наслова. У Крфу је направљен први новогрчки универзитет (Јонска академија), ту је написана данашња грчка химна (Димитриса Соломоса), Јонска сликарска школа спада у врхове грчке националне уметности и ужива међународни углед, позоришне представе играју се у Крфу непрекидно још од средњег века (игране су без прекида чак и у време великих опсада), крфска Филхармонија је једна од првих и једна од најугледнијих у Грчкој...

***

Туризам
Крф је један од центара грчког високог туризма. Током шест месеци сваке године број гостију двоструко премашује број домаћег становништва. Предњаче Италијани, Енглези, Немци и северњаци. Последњих година поново има доста и Срба, који углавном летују у градићима на североистоку острва.

***

Српска кућа
У тој љупкој улици Мостоксидоу, типичној за стари венетски Крф, у броју 19 налази се Српска кућа, меморијални музеј који је крајем осамдесетих отворен под покровитељством Владе Србије.  Ту се, у оквиру сталне поставке, може видети обимна и систематизована историјска грађа о српској епопеји на Крфу.