Труба

УЗ „ГУЧУ”, 47. ПУТ: НАРОДНИ КАРНЕВАЛ СРПСКОГ ЏЕЗА
Дођи, драги, где си долазио
Пред овогодишњи Драгачевски сабор трубача (од 8. 12. августа), издавачка кућа „Принцип Бонарт Прес” обрадовала је читаоце новим, битно допуњеним и редизајнираним издањем књиге „Гуча: Лимена душа Србије”. Данас „најјачи бренд српске масовне културе”, „Гуча” у овој књизи није тек такмичење трубача, ни народна светковина, ни вашар, ни дерт. „Гуча” је овде симбол, психологија, музика, етика, хумор, иронија, енергија, игра, страст, обред. Дата као својеврстан одштампани филм, књига нам показује како се „Гуча” може сагледати кроз Србију и Србија кроз „Гучу”. Дугу историју Србије даје кроз кратку историју трубе. Српске трубе

Много пута у животу људи нису у могућности да одмах схвате пуни смисао и све димензије онога што стварају. Тако, често бива да дело надрасте своје ауторе и настави свој самостални живот, или да аутори бивају приморани да убрзано расту са својим делом.
Када је давне 1961, у варошици Гучи организовала први Драгачевски сабор трубача, на којем је учествовало четири оркестра из околних села, тешко да је група тих креативних ентузијаста могла и сањати да ће неколико деценија касније та манифестација бити названа „најјачим брендом српске масовне културе” и „народним карневалом српског џеза”, те да ће је свакога лета посећивати преко 200.000 људи, да ће о њој бити снимани дугометражни играни филмови и писане веома озбиљне студије.
Када су у суботу, 14. октобра те 1961, наступили на првом Великом наградном драгачевском сабору трубача (како се тада званично звао), тешко да је ико из четири оркестра могао и слутити  да ће се управо тиме заувек уписати на почетак златног списка који је данас део својеврсне музичке историје у Србији.
Када је године 2004, у вечном и проклетом цајтноту, започето писање књиге књиге Гуча: Лимена душа Србије, тешко да су њен писац, сада почивши Зоран Богавац, и његови јунаци могли знати да се управо догодио један од оних судбинских сусрета. Да је „Гуча” добила свог можда и најбољег писца и да је Зоран Богавац добио једну од својих најчуднијих и најизазовнијих тема.

ВЕЛИКИ РИТУАЛ ЗАВОЂЕЊА

Али, упркос хроничним песимистима, у животу се, ето, догађају и такви срећни спојеви: један тако разбарушен и сложен феномен какав је „Гуча” добио је свог тако луцидног и дубоког писца, писца најфиније једноставности и најделикатнијег сензибилитета.
„Гуча” Зорана Богавца није тек такмичење трубача, ни народна светковина, ни вашар, ни дерт. Није ни све то заједно. „Гуча” у овој књизи је психологија, музика, етика, хумор, иронија, енергија, игра, страст, обред, велики ритуал завођења који, као и све друго са ове стране ствари, има своје болно разрешење, тешке главе. „Гуча” у овој књизи је свадба, рођење, сахрана, рат, мир, јуриш, повлачење, велико космичко пражњење (које неки сматрају обликом смрти).
Говорећи о „Гучи”, ова књига говори о души.
Лименој души Србије.
Показује нам како се „Гуча” може сагледати кроз Србију и Србија кроз „Гучу”.
Даје нам дугу историју Србије кроз кратку историју трубе.
Српске трубе.
И у једном необичном преплету, који је више од романа, мешају се имена и судбине драгачевских победника и оних са драгачевских крајпуташа, имена малих шићарџија историје и њених великих губитника, имена председника влада и њихових убица. Мешају се еротика и политика, сузе и смех.
Или, како је певао Бранко В. Радичевић (један од десет оснивача „Гуче”) а цитира ова књига:
Ја имам седам рана
Па јеца седам труба
Са сваком седам дана
Војевао и пио.
А домовина
— чуј ме
То је кад воли љуба.

СЕНКЕ ПОГРЕШНИХ ПОИСТОВЕЋЕЊА

Друго издање књиге Гуча: Лимена душа Србије разликује се од првог по низу битних елемената. Друкчијег је формата, друкчије је преломљено и дизајнирано, допуњено је важном фактографском грађом. То није рекламни трик — ту су сада заиста сви сабори, сви победници, сви носиоци титуле „Мајстор трубе”.
Друго издање ове књиге прави јасан велики отклон између „Гуче” и атмосфере Кустуричиних раних филмова. Не зато — наглашава издавач — што ма ко од њих има ма шта против великог редитеља и његове поетике (напротив!), него зато што су дубоко уверени да је то погрешно поистовећење и медвеђа услуга и Кустурици и нарочито „Гучи”. „Биће ‘Гуче’ није биће Кустуричиних филмова ни оних талентовано спојених пабирака које зовемо Бреговићевом музиком. ‘Гуча’ није пуки оријентални дерт и није само ‘широк осмех и златан зуб’. Њен дух, њена природа и њен смисао друкчији су.”
Свакоме ко пажљивије прелиста Гучу: Лимену душу Србије то постаје потпуно јасно.
Битан нови елемент овог издања је обиље нових фотографија, нових не само формално него суштински, по духу. Међу овим новим корицама видимо велики број занимљивих и оригиналних ликова, урбаних и руралних, домаћих и страних, старих и младих, видимо џезере и кларинетисте, градске клинке и девојчурке из фолклора, лепе жене и оне који их примећују. И, при том, нико од њих не припада никаквом полусвету, никаквом блатишту, никаквом баналном провинцијализму. Напротив, лепи су, паметни, самоуверени, говоре језике и видели су света, неискомплексирани су и своји, односно наши. Не стиде се ни себе ни Србије, ни трубе ни ћирилице.
Друго издање Гуче: Лимене душе Србије, као својеврстан одштампан филм, може се пратити у два тока. Један ток је основни текст Зорана Богавца, луцидан, врцав, надахнут; он нам, кроз 42 кратка поглавља и безброј разуђених прича, казује историју, садашњост и будућност феномена „Гуче”. Други ток нам кроз фотографије и глосе, готово дословно филмски, прича о једном дану великог финала у Гучи, од доласка и живописног дефилеа, преко узбудљивог такмичења и чувене целоноћне мега-журке, до болног буђења наредног јутра, када „одлази циркус из нашег малог града, широким друмом што излази на мост...”
И завршимо завршним реченицама самог Зорана Богавца у овој књизи:
„... И заборавим колико пута сам претходних дана — у гунгули, буци, радосној необузданости, вашарском шаренилу... ове велике српске, готово дионизијске свечаности — сам себи говорио како све то више није за мене (тај напор за чула), да ћу следеће године, уместо у Гучу, негде у Турску, Грчку, Шпанију. (A шта ћу у ствари тамо, кад мене тамо, и кад ме има — нема, као што ме у Гучи има и кад ме нема?)
И тад схватим, увек изнова, није српски зову трубе се одупрети. Кад труба командује ишло се и у војску и у коло. А сад се иде у Гучу. Лепо је написао велики румунски песник Никита Станеску: ‘Ваздух у Србији није за дисање, овде је ваздух за певање.’
Дођи, драги, где си долазио!”

(НР Прес)

***

Форшпил
Труба на опасност упозорава, труба на збор позива, труба је саборни инструмент. А за Србе многи историчари воле да кажу како су (или су били!) „саборни народ”. Можда су зато Срби тако од прве заволели трубу.
Срби су трубу научили да слушају у војсци: од „би-бап” знака за устајање, до „блуз мелодије” за повечерје, труба је редак тренутак поезије у грубо реалном војничком животу. Трубни знак у рату одлучивао је, понекад, о животу и смрти. Научили да послушају трубу кад их на јуриш зове, како је не би послушали кад их у коло позива?
Гуча је прво била „етно” фестивал. Многи су се зачудили енергији коју има српска „сељачка” музика за вашаре и саборе, за мобе и комишања, за свадбе и сахране. Свирали су је они који не знају ноте. Јер, један од велемајстора „српске трубе” лепо је рекао: „Ако свираш на ноте, шта ће ти онда душа?”
После 45 година Гуча је постала прва радионица једног музичког стила у коме су и златиборска кола, и влашке „дојне”, и врањански чочеци... На искуствима Гуче створен је балкански етно. Гуча је сачувала српску трубачку традицију, али није дозволила да се она окамени, онима који жале због тога питајући се — куда то води? — живот, као и обично, дугује јасне одговоре. Ова је музика загонетна као Србија сама, без тога не би смели да је називамо српском.
Гуча је данас „наша и светска”. Као што Рио има карневал, Србија има Гучу: неколико дана великих дионизијских свечаности. Музика, јело, пиће, шатре, вашар. „Карневал” бучног оптимизма који данас не недостаје само нама. Кич се подразумева.
Ко задрхти на звук српске трубе знаће „које је мајке син”.

(Из књиге „Гуча: Лимена душа Србије”)

***

Иначица
Биле су то „чупаве године” у земљи Србији... Све што је било српско било је „сумњива работа” (национализам? шовинизам? подривање братства и јединства? гурање прста у зеницу ока свог? назадњаштво и окренутост прошлости? нешто друго, треће, још горе?)
Они који су ову причу о Гучи започели сећају се питања:
А шта ће вам то? А зашто то баш у Гучи? Шта се хоће тим србовањем? Шта ће други рећи? А зашто то баш сада? И зашто баш труба, кад трубе на рат подсећају?
Коме ви тим ратничким трубама претите? И шта ће од тога да се изроди?
Песник Бранко В. Радичевић овако се сећао тог првог саборовања, у порти Цркве Светих Арханђела Михајла и Гаврила:
„Требало је, пре тридесет и пет година, промарширати улицама Гуче, у антеријама и опанцима, са шајкачом на глави, у присуству власти и у пратњи трубача.”
Зар да објашњава зашто је требало? Погодбено (требало је), у ствари је заповедно (морало је!)? Знао је он због чега је морало, а и због кога је написао „требало”!
„Думбара бубањ. Игра коло. Али, замислите ви, пре тридесет и пет година! У прикрадици, у прекорици. У свеопштој сумњи, прикрадало се и припремало Велико коло, наизглед наивно и невешто... Требало је имати храбрости и одолети покудицама.”
И тад ће Мачиста целу „ову ситуацију” назвати — иначица.
Његова реч, песничка, из земље је расла, жуљевитим рукама је плевљена (ако руке и нису биле жуљевите, душа јесте), даждовима заливана, мразевима зимским успављивана, гибаницом за празнике храњена (а на папули, белом смоку и ракији живела), на тврдој земљи гробљанској ницала (јер све куд ходимо само су гробови наших предака). С пролећа је на шљивиној грани цветала, лети је у колу играла, с јесени је крај казана, ракијских, казивана, па тек онда у књиге стављана. Био је „српски сељачки принц”, мудар и отмен. А написао је — слаб је мој глас. А чији није кад се труба гласа!
„И породио се велики, општенародни инат. Труба се претворила у чудо. Слушајте. Дрма. Чућете оно што нисте чули... Слаб је мој глас, немам снаге да трубу надвичем. И све што сам хтео да вам кажем казаће вам труба.”

(Из књиге „Гуча: Лимена душа Србије”)

***

Приповест трубе
Казаће вам труба о жуљевитој души, о сушним годинама, о војскама и војевању у далеким крајевима, о бунама, о саборима и колима, о девојачком кикоту, о смраду балеге и мирису покошеног сена, о љуцковини и свакојаком поганлуку, о добрим изворима који сваку жеђ гасе осим једне, о липи која мирише на гробу изнад главе доброг човека, о црним марамама, о мирису тек помуженог млека, о меденици која звечи у сумрак кад се стада са паше враћају, о животу грубом и топлом као сукнено одело, о болестима и ранама (од пребола и о оним другим), о проји и хлебу, о белим кошуљама које се на дан славе облаче, о шеници, лањској, још ненаплаћеној, о дуњама које с ормана миришу, о ракијским заносима, о новцима на келнере и варошке курве потрошеним, о воловима добрим само неупареним, о слани што пада на трешњу у цвету, о пушкама којим се рађање мушког оглашава, о кумствима вечним и оним изневереним, и о... И о свему казаће вам труба.
Она сељачка, изубијана и искрпљена. Она што је хлебом облепљена а на восак мирише.

(Из књиге „Гуча: Лимена душа Србије”)