Вечни БГ

БЕОГРАД ТРИДЕСЕТИХ: ХРОНИКА ЈЕДНОГ ПОЛЕТА
Велики замах рањеног града
Највише пута рушен међу свим европским престоницама, главни град Србије је опстао само захваљујући томе што је смирена снага упорних градитеља надјачавала бесове рушитеља. Један од најзначајнијих периода изградње у новијој историји је онај између два светска рата. Иако је трајао прекратко, пресечен новим страшним страдањем, тада је неповратно рођен модерни Београд

 

Београд је, као и цела Србија, претрпео тешка разарања током Првог светског рата. После рата су уследили обнова индустрије и развоја града. Прави процват Београд је доживео тридесетих година прошлога века.
Прве године те деценије обављен је попис и Београд, престоница и главни град, имао је тада 288.938 становника (са Земуном и Панчевом који су му припојени). Такозвани ужи Београд имао је 238.775 становника, а градом је управљала Управа града Београда.
У ужем делу вароши срушено је готово све оно што је било старо, турско, и почео је брз урбанистички развој, док је периферија одолевала. У архитектури су били очигледни европски утицаји. Издваја се зграда Министарства саобраћаја на углу Немањине и Сарајевске улице, с видљивом куполом и сатом, подигнута 1932. Пројектовао ју је Светозар Јовановић. Око Капетан-Мишиног здања, подигнутог 1863, ствара се културни центар — изграђен је Природно-математички факултет, а 1932. године, по пројекту Петра Бајаловића, Коларчев народни универзитет.        
Завршен је велики ланчани мост преко Саве према Земуну 1934. године. Пре свечаног отварања сигурност моста испробана је тако што је преко њега прешло 12 тешких камиона и 1.000 коњаника. Изградња моста омогућила је подизање Сајмишта на левој обали Саве, године 1937, по пројекту архитекте Игњата Поповића. Мост преко Дунава ка Панчеву, и за друмски и за железнички саобраћај, подигнут је и освештан 1935. године.

РАЂАЊЕ МЕТРОПОЛЕ

Поред Народне банке основане 1833. и Државне банке основане 1862, у Београду је 1931. године постојало 48 новчаних завода, банака и штедионица. Поменимо најважније: Енглеска трговачка банка, Српско-америчка банка, Француско-српска банка (највећа по капиталу), Бечка удружена банка, чак и пет филјала загребачких банака. На промет капитала значајно су утицали и осигуравајући заводи: „Шумадија”, „Адрија”, „Росија фонсијер” и „Југославија”.
После Првог светског рата у Београду су радиле само три пијаце: Велика пијаца код данашњег Студентског трга, Цветни трг и Палилулска пијаца. Током 1926. године, када је уклоњена Велика пијаца, почеле су да раде нове: на Зеленом венцу, Каленића гувну и у Господар-Јовановој улици.
Почетком 1930. године у граду је било 4.488 занатлија, највише бравара, бербера, ковача, кројача, фризера, грађевинара, пекара... Било је примера да је држава откупљивала од приватника мале фабрике и остваривала велику производњу. То се догодило са фабриком шећера на Чукарици, која је преуређена 1932. године. Од једне приватне фирме држава је откупила и кланицу на Вилиним водама, код Панчевачког моста. Уговор је склопљен 1937. године.
Фабрика обуће „Бостон”, на Ђерму, у Улици краља Александра, постала је право чудо: са само 160 запослених производила је годишње 200.000 пари „грађанске” и 300.000 пари „војне” обуће! Постојале су и фабрике авионских мотора и авионских делова, једна у Раковици, друга у Земуну.
Тада је у Београду радило 16 предузећа текстилне индустрије, 22 предузећа прехрамбене индустрије, метал је прерађиван у 26, а намештај је прављен у 11 предузећа. Постојало је и десет фабрика хемијске индустрије и једна фабрика хартије. Године 1939. у Београду је радило 107 предузећа са око 50.000 радника!
На левој обали Саве 11. септембра 1937. године отворен је нови Београдски сајам. Учествовала су 833 излагача од којих 99 из готово свих европских земаља. На Сајмишту је за време Другог светског рата био немачки логор који је одвео у смрт многе Београђане.

ЗАМЕТАК ТУРИЗМА

Уређење улица била је честа тема на седницама општинских одборника. Модернизацију су отежавали радови на увођењу водовода и канализације. Прва улица у Београду асфалтирана је 1911. године. Била је то Македонска. Асфалт затим добија и Скопљанска, данашња Нушићева, а потом Кнез-Михаилова улица...
Београд је тада проглашен за туристичко место. Држава је давала бесплатан повратак железницом путницима и гостима ако проведу најмање десет дана у Београду који је са Земуном имао укупно 23 хотела, 33 ресторана, 433 гостионице, 427 кафана, 197 бифеа, 412 народних кухиња, 318 крчми и 239 здрављака.
Крајем 1932. године у Београду је било тринаест трамвајских линија, а укупна дужина трамвајских пруга износила је 65 километара! Први трамвај за Земун прорадио је 1935. године. Он је од Скупштине, преко новог моста, ишао до хотела „Централ” у Главној улици. Носио је број 14. Занимљиво је да у Београду ни тада, као ни сада, никада није било линије број 8.
Први телефон уведен је у Београду 1882. године. Уочи самог избијања Другог светског рата у граду је било само 25 јавних говорница. Најпознатије су биле на улазу у Калемегдан, код железничке станице, на Новом гробљу, код Јованове пијаце, у кафани „Руски цар”, на Славији...
Београд је 1936. године имао 68 хектара под зеленим површинама (парковима и скверовима). Тих година уређује се и парк код „Мањежа”.
Београдски универзитет имао је 1931. године шест факултета: Правни, Медицински, Филозофски, Технички, Пољопривредни и Богословски (на којем су студирале и три жене). Девет година касније, 1940, град је имао 22 мушке, 12 женских и две мешовите гимназије, а исте године могао је да се похвали 31 забавиштем.
Године 1931. постојале су четири државне болнице са 1.971 креветом, 58 лекара и 147 медицинских сестара. Радило је и 7 приватних санаторијума који су располагали са 168 кревета (по један у свакој соби!). Опслуживао их је 21 лекар и 32 сестре! Приватна пракса била је дозвољена, па су лекари пре подне радили у државним болницама, а поподне у својим ординацијама.