ВИШЕ ОД СПОРТА
Заражени победом
„Било би превише упрошћено да се каже како разлог што Срби имају оволико успеха, док друге земље троше милионе ради незнатног достигнућа, лежи у томе што су Срби бољи и храбрији, или што долазе из једне земље која је разорена, а сада се поново саставља. Ипак, ти моменти имају велики значај”, пише лондонски „Тајмс”

„Српско тениско чудо” је протресло свет. Током недавног Отвореног првенства Француске, чувеног „Ролан Гароса”, Србији је било посвећено више светског медијског простора и времена него да је на српским просторима избио неки нови теледириговани рат. Позитивни ефекти били су већи него од свих промотивних кампања иза којих је стајала српска држава у задњих ко зна колико година.
Финале Ане Ивановић, полуфинала у синглу Јелене Јанковић и Новака Ђоковића, полуфинале и финале Ненада Зимоњића у дублу и миксу, победа Јанка Типсаревића над некадашњим светским рекетом број 1 Маратом Сафином — подстакли су најмоћније светске медије да говоре и пишу о „експлозији српског тениса”, „магичним тренуцима за Србију”, „чуду са Балкана”.
Мала упоредна анализа више је него јасна. Од 36 француских, 19 америчких, 18 италијанских, 16 аргентинских или 13 чешких играча на старту такмичења, у завршницу није прошао нико. Од 24 Руса прошло је двоје, од 17 Шпанаца једно. Од 6 Срба у полуфинале и финале је ушло троје! Уз то, један такмичар, четврти, у саму завршницу је ушао у две категорије (дубл и микс).
Глобална ТВ мрежа CNN посветила је српским тенисерима скоро десетоминутну репортажу. И многи други велики медији истраживали су „тајни корен оваквог успеха”. Новака Ђоковића су питали да ли иза оваквог „невероватног успеха” стоји неки осмишљени скривени систем, на шта је он с осмехом одговорио да „систем не постоји, он би тек требало да буде изграђен, постоје само људи”: „Тајна је у људима.” Лондонски Тајмс, чији је тон умногоме излазио из оквира спортског, пише:
„Било би превише упрошћено да се каже како разлог што Срби имају оволико успеха, док друге земље троше милионе ради незнатног достигнућа, лежи у томе што су Срби бољи и храбрији, или што долазе из једне земље која је разорена, а сада се поново саставља. Ипак, ти моменти имају велики значај.”
И други западни медији пишу ових дана о „српској тениској освети због бомбардовања”, што се поткрепљује чињеницом да су данашњи млади шампиони „прве тениске кораке чинили управо у време кад је њихова земља бомбардована”. Томе у прилог навођена је и стара шала тениског тренера Игора Томашевића: „Док сте нас бомбардовали, наша деца су играла тенис. И што сте нас јаче нападали, она су све јаче ударала лоптицу. У томе је тајна српског тениског бума.”
У много цитираном интервјуу Франкфуртер Алгемајне Цајтунгу, Ана Ивановић је испричала да је 1999, почињући, тренирала углавном од седам до девет ујутру, јер је тада обично било затишје и бомбе нису падале на њен родни град. Упитана да објасни толику љупкост и духовитост „српских тениских амбасадора”, како их је сама назвала, Ана је говорила о отвореном срцу и веселости свог народа, о склоности ка игри и хумору, а затим закључила: