Читанка

СУСРЕТ ГЛАВЕ ДРЖАВЕ И ШКОЛАРЦА РАСТКА ПЕТРОВИЋА У ГУДУРАМА АЛБАНИЈЕ
Сузе краља Петра
„Копам гроб, Ваше Величанство... За мене. Ако се ја ујутру и пробудим, гроб ће већ некоме да ваља”

Пише: Милован Витезовић

Нагорела српска застава часно скинута са куполе краљевског двора у Београду, коју је ставио преко ковчежића са Мирослављевим јеванђељем и преко Макрениних чарапа за Маринка Спасојевића, подсетила је краља Петра одакле тачно зна оног издуженог и мршавог, дугоглавог и крупнооког школарца који је и овде, на коначишту у месту Флети, поново започињао да копа нешто у до камена смрзлој земљи, колико невешто, толико упорно. Био је то онај исти школарац који му је прошле године, у исто време, само време славе, подастирао пред ноге аустријску царску заставу, скинуту са исте куполе, да преко ње уђе у свој двор. Што ли га онда бар није упитао за име?
Маршал двора пуковник Кнежевић је пратио краљев поглед.
„Ваше Величанство, то је онај дечак од јуче” — у гласу пуковника Кнежевића било је захвалности за младића који га је спасао од рапорта.
„Видим” — казао је краљ Петар. „Опет копа?”
„Шта копа?”
„He знам, ваљда да се загреје.”
„Да се загреје?” — краљ је подозриво погледао пуковника Кнежевића, уверен да школарац не ради ништа напамет и ништа без циља и то је копкало његову знатижељу.
„Морате узети кинин” — умешао се напрасно доктор Симоновић, што је и поред све лекарске бриге, по којој је добро знао доктора Симоновића, краљу Петру изгледало чудно и неочекивано.
„Да га питам шта копа?” — питао је пуковник Кнежевић.
„Морате узети кинин” — истрајавао је доктор Симоновић.
„Немојте, сам ћу га питати” — рекао је краљ Петар и запутио се ка школарцу, праћен брижним погледом доктора Симоновића.
„Помаже Бог, сине!”
„Бог Вам помогао, Ваше Величанство.”
„Шта то копаш, сине?”
„Ништа, Ваше Величанство.”
„He копа се ништа на више места” — краљ Петар је гледао у очи збуњеног школарца: „Шта копаш?”
„Гроб, Ваше Величанство” — рекао је школарац затечено. „Мало је плитак, али ће да послужи.”
„Гроб? За кога?” — згрануо се краљ Петар.
„За мене, Ваше Величанство” — признао је школарац.
„Како за тебе, сине?!”
„За мене, Ваше Величанство, ако се ујутру не пробудим.”
„Побогу, сине, немаш ни шеснаест година.”
„Ваше Величанство, и за ово година, доста сам се смрти нагледао ... Данима идемо поред тих наших несахрањених несрећника.”
„Ти не треба да умреш!” — викао је краљ Петар.
„Добро, Ваше Величанство” — школарац се и уплашио. „Ако се ја ујутру и пробудим, гроб ће некоме да ваља ...”
„Забога, сине” — краљу Петру су засузиле очи. „Теби не треба гроб!”
„He плачите, Ваше Величанство” — устукнуо је школарац. „Даће Бог да гроб никоме не устреба!”
„Је ли добро, Ваше Величанство? — питао је доктор Симоновић, а добро је знао да је кашичица кинина пала поврх све краљеве горчине ...
„Ђавола је добро” — рекао је краљ Петар. „Докторе, Ви сте знали шта младић копа?”
„Откуд Вам то, Ваше Величанство?”
„Исувише сте на кинину инсистирали, само да не почнем разговор са њим.”
„Ако Ви, Ваше Величанство, тако кажете.”
„Ви знате и ко је дечак?”
„Знам, Ваше Величанство, то је Растко Петровић, син Мите Петровића, шефа пореске управе и брат покојне сликарке Надежде Петровић.”
„Сам се повлачи?”
„Троје их је. Из истог су разреда гимназије. Растко, Ага, син Стевана Мокрањца и Ивана Иванић, кћерка професора Иванића ... Данас су за три чаја делили једну коцку шећера...”