СИМБОЛИ И СТЕРЕОТИПИ
Србија у природној величини

Пише: Бранислав  Матић

Психолози и политиколози кажу да људи, народи и нарочито државе, у огромној већини случајева, систематски производе и шире позитивне стереотипе о себи. Наш случај је другачији: ми смо највећи произвођачи и потрошачи онога што исти стручњаци зову негативним аутостереотипима. Даноноћно можемо видети и чути нас како говоримо најгоре могуће ствари о себи. И свак од нас лично, ако се бар малчице преиспита, лако би могао уловити самога себе у таквој мазохистичкој работи.
Истовремено, након 88 година живљења у ширим државним заједницама (као 88 ружа за друга Тита), Србија улази у једно сасвим ново историјско раздобље. У раздобље које, поред свега осталог, мора да буде у знаку великог повратка сопству. Видимо како се изнова навикавамо на сопствено државно име, увежбавамо емоционално поистовећење са сопственим симболима, многи од нас под старе дане уче речи сопствене химне. После свих векова своје историје и културе, растрзано покушавамо да се договоримо шта су наши национални брендови и како би требало да их представимо, како би требало да ребрендирамо сопствену земљу.
Све је овде доведено у питање, или би могло бити доведено већ на следећој кривини неодговорног дневнополитичког циркуса. Све може бити ноншалантно оповргнуто и исмејано, чак и оно без чега нас, сигурно, не би било. Владајући идеолошки модел намеће вредносни систем по којем је најважнији заједнички садржалац свих нас потрошачка корпа. Многима тек сада постаје болно јасна Питагорина реченица: „Кад се изгуби Средиште, наступа осећај површности.” И док покушавамо да напипамо чврсто тло под ногама, пред нама израња једноставна формула, настала у истој оној нелицемерној глави у којој је, још у XV веку, рођена модерна политика: „Кад усред битке настану метеж и повлачење у нереду, постоји само један пут: сви под заставу!”

НАСМЕШЕНА ОЗБИЉНОСТ

У такав контекст ушла је Ревија чији је други број пред вама. Свесна свега и насмешена упркос свему, она ће нас бранити тамо где је најтеже: у нашим сопственим очима, пред нама самима, од нас самих. Предочаваће нам непобитне доказе да живимо у лепој и важној земљи, нама најважнијој земљи на свету. Учиће нас да поново препознајемо оно позитивно, добро и лепо у својим сопственим животима, градовима, на улицама и трговима, у здањима, на лицима људи које свакодневно срећемо. Помагаће нам да повратимо „самопоштовање, које је основ сваког ваљаног самопоуздања”. Национална ревија неће продавати ни таму ни ушећерену водицу. Гледаће љубавним, али реалним очима. Биће „ведра али не лакомислена, озбиљна али не тешка, питка али компетентна”. Обраћаће се свим генерацијама и свим социјалним слојевима.
Најзад, и можда најважније, Национална ревија представљаће једну, оцеловљену Србију, толику колика је, велику или малу, како коме. Неће делити Србију на прву и другу, урбану и руралну, модерну и традиционалну, младу и стару, десну и леву, националну и мондијалистичку, на Србију „Гуче” и Србију „Егзита”.
Биће то ревија једне, обичне, лепе, наше, нормалне Србије.
И методолошки, и жанровски, и ауторски, и поетички, Национална ревија биће у знаку Велике Синтезе. Спајајући туризам, путовања, ресурсе, баштину, културу и уметност, симболе, приче, снове, људе, градове, феномене, мелодије, епохе, гастрономију, вина — уједињујући врлине свих тих постојећих модела — Национална ревија ће собом представљати, заправо, један нов и тако нам потребан модел.
Свуда око нас кича, агресивности, неукуса, деструкције, глупе таштине, негативности — има много, има више. И баналне импровизације, живота на фору.
Али, зато су отменост, смиреност, истанчан укус, конструктивност и позитивност, иако их је мање, много јачи и убедљивији. Плодотворнији.
Због свега тога, ово што смо у скици изложили није тек модел за један часопис, него и за одговорну државну политику. Но тиме ће се бавити други. Потврђујући савез са својим читаоцима, Национална ревија поново позива: Препознајте себе на лепој слици Србије, најлепше земље на свету!
„Ако је човек господин, онда довољно зна. Ако није господин, онда је све што зна лоше по њега.”