Српска кућа

АРХИТЕКТА БОЖИДАР ПЕТРОВИЋ, НЕУМОРНИ БОРАЦ ЗА ОЧУВАЊЕ АУТЕНТИЧНОГ СРПСКОГ ГРАДИТЕЉСКОГ НАСЛЕЂА У МОДЕРНОЈ ЕПОХИ
Дом с душом
„Човек једном гради кућу, потом она њега гради довека. Начин и облици градње у једном народу и једној култури нису случајни, они су резултат миленијумских кристализација. Ако дубље упоредимо куће разних поднебља, утврдићемо да се карактери људи и душе кућа поистовећују. Стога је Шпенглер био у праву: ‘Ако се угаси један тип куће, угасиће се и раса која га је створила.’ Вредност традиционалне српске куће је у томе што је рођена само из потребе, једноставна је, човекомерна и лепа. У складу је са природом и окружењем. Не служи за рекламу, за престиж, за инат. Изнедрена је из живота и посвећена животу”

Пише: Урош Анђелић

 

Његов први пројекат био је покривени стадион. Година је 1952, окружење такво да се то многима морало чинити као научна фантастика. Доцније, током дуге и плодотворне каријере, начинио је више од 200 пројеката (велика већина је изведено). Термоелектрана „Колубара”, Фабрика гума „Тигар” у Пироту (1958-59), Народни универзитет и Дечји диспанзер у Младеновцу, насеље у Боки Которској, десетине етно-кућа на Копаонику, школе у Великим Црљенима, Вреоцима, Пољаницама, Палежници, Латковићу (1956-57), велики број кућа и пословних објеката широм Србије. На Архитектонском факултету у Београду предавао је Механику и отпорност материјала, доцније Теорију система. (Ко)аутор је универзитетских уџбеника Статика, Теорија система и информација и Елементи опште теорије система. Значајан ангажман имао је у Институту за архитектуру и урбанизам, где је једно време био и директор.
Међутим, професор Божидар Петровић преко три деценије синоним је, пре свега, великог стваралачког и стручног напора да се традиционална српска и балканска архитектура транспонује у модерну епоху, у живот данашњег човека и нараштаја.
„Прве куће које представљају реминисценцију наслеђа почео сам да пројектујем око 1970”, каже професор Петровић. „Већ тада видело се да ситуација није добра, да губимо свој пут и  своју идеју, да лутамо. Кућа је огледало људи који у њој живе. Психолошко, социјално, материјално, духовно. Такође, истина је да човек углавном једном гради кућу, а она њега потом гради довека. Утицај архитектуре на људе је огроман и далекосежан. Управо тада, крајем шездесетих и почетком седамдесетих, по Србији је почело масовно грађење кућа-страшила. Наша некада љупка насеља, стварана по мери човека и заједнице, у складу са природом и амбијентом, постајала су застрашујућа стоваришта кућа. Простор Србије био је препуштен једној полутанској малограђанској стихији, једном вредносном и стилском хаосу, бујици кича која је шикљала на све стране. Тај дух несаживљености и полутанства — људи са села напрасно гурнутих у градове, или гастарбајтера који су тада масовно кренули у Западну Европу — отворио је простор за многа ‘крива срастања’ и погрешна поистовећења, за подражавање без разумевања. Ако томе додате суштинско одсуство државе, чији су се представници бавили једино тиме да неко не шушка против власти, онда ће бити потпуно јасно откуд ‘алпске’ куће у Шумадији, крајишке у Војводини, откуд шор крај Ибарске магистрале, откуд несрећна Калуђерица, та монструозна гомила зграда неколико километара од центра Београда. Или, пак, како је могло доћи до изградње жељезаре, како је уопште могло доћи до било какве масовније градње на подручју Гроцке и Смедерева, тог далеко најбољег воћарског подручја у Европи и изванредног виногорја. Сви, од Академије, државе, владе, струковних удружења, па и мог факултета, незаинтересовано су посматрали шта се дешава. Подлегли смо безумљу, клими отуђености и инфериорности, што нам је још тада нагрдило идентитет и замаглило самобитност. Једини је пут био: разгрнути ту маглуштину која је прекрила искру здравог разума и бесцен ризницу нашег наслеђа. Свестан да се нема шта чекати, ја сам кренуо тим путем.”

ПО МЕРИ ЧОВЕКА

Начин и облици градње у једном народу и једној култури нису случајни. Они су кристализација вековних искустава и најдубљих душевних импулса. Професор Петровић подсећа на Шпенглерову реченицу: „Ако се угаси један тип куће, угасиће се и раса која га је створила.” Уколико један народ почне да гради мимо прочишћених и прекаљених вредности сопственог наслеђа,  уколико зацаре кич и сваштарење, уколико дође до кидања везе између архитектуре и особености поднебља, онда је то сигуран знак да су се већ догодили крупни поремећаји у човеку и друштву, те да у архитектури видимо само последице.
„Највећа вредност старе српске куће је у томе што је рођена само из потребе, што је једноставна, човекомерна и људска. Изнедрена је из живота и посвећена њему. Не служи за рекламу, за престиж, за инат. Сви наши велики људи, они који су обележили историју и културу обновљене нововековне Србије, рођени су  у таквим кућама. Не луксуз који је сам себи сврха, не претенциозност, већ склад, укус и мера, који су ликовно креативно надограђивани чак и у сиротињским условима. Геометријски, стара српска кућа је изванредно пропорционална. Њене геометријске вредности су задивљујуће. Има ту кодекса, стандардизације која је вековима прочишћавана и дотеривана. То се тада није тако звало, али је суштински било присутно. Тај дух покушавам да ухватим и да га транспонујем у савремену српску кућу.”
Не сме бити забуне. Стил и темпо живота модерног човека, његове потребе и култура средстава која му је на располагању, друштвене и личне везе, начини привређивања, величина и функционисање модерне породице — данас су много друкчији него у неким ранијим епохама. Идеја није у томе да модерни човек треба да живи у кући из XIX века, са огњиштем, на начин који би био неприлагођен његовим потребама. Куће професора Петровића су, одреда, најсавременије опремљене, грађене од најбољих модерних материјала. Дух наслеђа у њима исказује се на друге начине.
„Није у питању манир, нити некакво кокетирање са традицијом. У своме раду ја се не враћам наслеђу и традицији, него од њих полазим. Ако наслеђе представља проверено искуство претходних поколења, зашто бих га ја игнорисао? Установио сам да је стварање у наслеђу напросто природно понашање. Сматрам да нам је дужност да наслеђено транспонујемо и развијемо до савремених потреба, до модерног, које не сме бити празна љуштура, а још мање формална и беживотна архитектура. Заправо, тек живим спајањем наслеђеног и модерног долазимо до своје особености. За нас као мали народ, у условима овакве глобализације, уважавање наслеђа је питање опстанка. Тиме ћемо потврдити своје постојање, своју особеност и опстајање. Не знам како се ви осећате, али ја се осећам угроженим. Ипак хоћу да опстанем!”

КУЋА КАО СЕЋАЊЕ РАСЕ

Савремено архитектонско деловање није професионални и културолошки егзибиционизам, уверен је професор Петровић, него одговоран друштвени и културни посао. Оно мора да траје и да се „у духу продужи”. Са друге стране, дуготрајна типска градња, штанцовање универзалних решења за све ситуације, фабриковање објеката, нанело је такође много штете.
„Сваки објекат има свој локалитет, своје јединствено место под капом небеском, и то је његова обавезна посебност. Србија и јесте овако несрећно изграђена зато што су фабриканти фабриковали пројекте као да су све локације и све условности исте. Београд има на овој планети своје координате које не може имати ни једно друго место. Он се не може поновити негде другде, не може бити типски. Тако је и са архитектуром. Она не сме бити роба.”
Један од битних постулата деловања професора Петровића јесте кућа поднебља. Подсећа: није иста кућа у поларним и она у жарким поднебљима. Код нас, потпуно су друкчије, на пример, војвођанска и приморска кућа.
„Мени је инспирација шумадијска кућа, наравно, са неминовним допунама и изменама које доноси ново време. На жалост, код нас, сем код Цвијића, никада није озбиљније расправљано о кућама, та проблематика није истраживана. Ако дубље упоредимо куће разних поднебља, можемо утврдити да се карактери људи и душе кућа поистовећују. Кућа свугде настаје као дубоки израз бића човека. Својим обликом, распоредом просторија, својом ликовношћу она јасно говори о крви онога ко у њој живи. Сврсисходност куће, њену функционалност, не треба схватити само као рационални поступак. У њега треба укључити и све оне тешко мерљиве психичке функције. Стога, у праву су они мислиоци који кажу да је кућа ‘најчистији расни израз који постоји’.”
Материјал за градњу је, такође, битан елемент.
„Српска кућа је углавном саграђена од материјала који се могу наћи у ужем окружењу. Разлози нису само прагматични и наш човек је ту био дубоко у праву. Он је, макар на интуитивном плану, препознавао важне истине о вези човека, његовог дома и природног окружења. Не може се, на пример, у кршевитој Црној Гори градити кућа од ћерпича. Ненормално је у Војводини градити камене куће. Виђао сам, у Пазови на пример, нове спратне куће од камена. То тако скаредно изгледа и штрчи из оне равнице да се веома плашим за ментално здравље оних који ту живе и свакодневно пролазе кроз сенке таквих зграда. Зашто златиборска брвнара? Зато што свуда наоколо има у изобиљу првокласне шуме. Сматрам, иначе, да је златиборска брвнара једна од најлепших кућа на свету. Вештом примерном материјала из природног окружења и поштовањем особености поднебља, остварени су изузетни архитектонски домети. Савремени градитељ не сме слепо копирати дела наших предака, него мора да транспонује и старалачки прилагоди старо српско градитељство, да угради свој нараштај у тај предањски ланац и оствари дубоку везу старог и новог.”

ОД УСАМЉЕНОГ ЈАХАЧА ДО КУЛТУРНОГ ПОКРЕТА

Почетком седамдесетих професор Петровић је оваквим својим ставовима био усамљени јахач. Данас је на његовим идејама и (још више) на његовим делима израстао један неотрадицијски покрет, који надилази оквире архитектуре и има јасне шире културолошке димензије. О томе сведоче четири различита издања његове чувене књиге Старе српске куће као градитељски подстицај. О томе сведоче монографија Божидар Петровић — Кућа као отисак трајања Снежане Тошеве и књига Градитељска ткања Божидара Петровића Милоша Јевтића. О томе сведочи и web-портал www.srpskekuce.com. Као што су били извори нама, то су поуздани почетни ослонци свима који желе да се детаљније упуте у ову тему.
А стручна јавност? Најпре, на давним почецима, било је дуго прећуткивање, затим разни покушаји скрајњивања и дисквалификовања. Професор Петровић је са спокојном ведрином и великом стваралачком енергијом ишао својим путем. Признања су стигла много доцније, укључујући и Вукову награду за уметност 2002. Најзадовољнији су, ипак, они који живе у кућама насталим у пројектној радионици професора Петровића. Тамо где је никла једна таква кућа, недуго затим, бивало их је доста, негде је то постао доминантан облик градње, што изнова указује на снагу позитивних примера.
А када професора Петровића упитају какав је то осећај кад се, после свих тих година, нађе пред неком од својих кућа, каже:
„Чини ми се да је то била 1941. када сам гледао знаменити филм Рембрант. У завршној сцени тог филма, Рембрант на тавану градске већнице, уз помоћ чувара кога је потплатио, проналази у прашини ролну са својом сликом. Скидајући прашину и откривајући лик по лик, окреће се чувару и каже: ‘Сада знам нешто!’ Чувар, не знајући с ким разговара, одврати: ‘Шта знаш, матора будало!?’ ‘Знам да нисам узалуд живео’, одговори му Рембрант и угаси свећу којом је осветљаван тавански мрак. Та сцена на мене је врло снажно деловала, тако да је и данас, после више од 60 година, видим и памтим. Свако од нас би требало да има разлога да, на крају, то може да каже!”