Градитељи

НЕОБИЧНА НИТ ПОВЕЗУЈЕ КРОЗ ВРЕМЕ НЕИМАРСКЕ ПОДВИГЕ У ЂЕРДАПУ, ОД РИМСКОГ ЦАРА ТИБЕРИЈА ДО ПРОФЕСОРА МИЛОРАДА ДИМИТРИЈЕВИЋА, ЦРНОТРАВЦА
Давид пред планином
Велики је то био изазов, тај Дунав и тај Ђердап. Као да је уписати се у те литице исто што и уписати се у вечност. А тај Димитријевић, такав, сувоњав, проницљивих очију и оштра лика, одлучио се за подухват незабележен ни пре ни после: да се ухвати у коштац са Трајановом таблом и у једном комаду, тешком 300 тона, подигне је изнад надолазећих вода преграђене реке

Пише: Брано Божовић

 

Шта је човек спрам силне реке која као огромно челично уже усеца свој пут кроз стеновите планине, вековима? Шта је човек спрам воде која се ваља неизмереном силином, каприциозна, и добра и сурова, час широка као море, час уска, хладна и брза као змија? Шта ли је човек спрам све те силине и неизвесности?
Колико ли је војски, колико читавих народа застајало на обали Дунава, загледано у простор иза реке као у недохватљиви плен или обећану земљу, врло често као у једину могућност спаса?
И човек је почео да гради, па да разграђује, до данашњих дана.

РАЂАЊЕ МОСТА

Можете ли да замислите запањеност Аполодора из Дамаска, најзнаменитијег архитекте II века, који је дошао на обалу код данашњег Кладова са задатком да сагради камени мост преко Дунава. Да увећа славу Рима, да увећа славу императора Трајана. Колико ли је пута замишљеним погледом премеравао ту огромну реку и како се у његовој глави рађала слика моста који ће изградити, првог на моћном Дунаву?
Бавећи се туђом славом, Аполодор је градио мост према звездама, где је остао заувек. А између две обале Дунава изградио је мост дуг 1127 метара, са луковима високо изнад воде, на двадесет стубова високих и до 45 метара, а широких 20. Било је то једно од нових светских чуда, највећи и најраскошнији мост Римског Царства. Његов је изглед сачуван на Трајановој табли у Риму, а копија се налази у Кладову и дар је Италије поводом изградње хидроелектране „Ђердап”, у то време једне од десет највећих на свету, још једног градитељског изазова од толиких на овој реци.
А Аполодор је дошао путем који су већ кроз кањон Дунава изградили неки други вешти градитељи, само неколико година раније, у време Цезара и Трајана. Пут је кривудао пратећи реку, просечен кроз стену, а понекад лебдећи над њом, на стубовима хоризонтално забијеним у камен, као висећи путеви људских судбина и као висећи вртови у којима се негује људска машта.
Дубоко испод пута други су неимари, већ заборављени, прокопавали Сипски канал како би римске галије могле без сметњи да стижу куд их вода, мишице, ветар и машта воде.
Пут кроз Ђердап завршен је 103. године и тада је пред задивљеним римским легијама откривена Трајанова табла, у славу императора. Кроз време допиру до нас усклици легионара као један глас, усклици који славе моћ и храброст, који славе упорност и жртвовање. Гласови се још нису слегли у дно планина, кроз Ђердап, а почела је изградња моста која је трајала тек две године.
У кањону, на Трајановој табли урезаној у стену и са обе стране украшеној крилатим генијима, и данас пише:
„Император Цезар, божанског Нерве син, Нерва, Трајан Аугуст Германик, Врховни свештеник заступник народа по IV пут, отац домовине, конзул по IV пут, савладавши планинско и дунавско стење саградио је овај пут”.

ПУТЕМ КРОЗ ВРЕМЕ

Но то нису били први радови Римљана на путу дуж Дунава. Године 35. цар Тиберије саградио је пут од Сремске Митровице (Sirmium), поред Београда (Singidunum), Смедерева (Semendiras), Костолца (Viminacium) и ушћа реке Поречке. Од тог места Тиберијев пут напушта Дунав и залеђем стиже до Видина. Две спомен плоче Тиберијеве уклесане су у стење, прва код Госпођиног вира а друга девет километара даље, код катаракта Излаз.
На Тиберијевој плочи пише:
„Тиберије Цезар Аугуст, син Августа Императора, врховни свештеник, 35 пута трибун, III македонска скитска легија”.
Велики је то био изазов, тај Дунав и тај Ђердап. Као да су сви хтели да се упишу у његове литице. Своје су трагове оставили и императори Домицијан и Веспазијан, нешто касније. Веспазијанова плоча се налази у непосредној близини Тиберијеве, а Домицијанова изнад самог Госпођиног вира.
На Домицијановој пише:
„Император Цезар Домицијан Август Германик, Син Божанског Веспазијана, Врховни свештеник, XII пута трибун, XII пута Император, XII пута конзул, стални цензор, отац домовине, старошћу и снагом Дунава разорени камени пут поправио и проширио са IV и VII Клаудијевом легијом”.
Старошћу и снагом Дунава. Баш тако пише.
Скоро две хиљаде година касније, 1964. почела је изградња хидроелектране „Ђердап”, једне од десет највећих на кугли земаљској, оној која мења географију, са намером да се искористи снага Дунава како то доликује XX веку. Али шта са траговима прошлости, шта са таблама римских императора?
О, како је било професору Милораду Димитријевићу загледаном у све те табле, од којих је, како је одређено, од дубина реке требало спасити једну! Да ли је у њему било нешто од страха и замишљености Аполодора? Како се у његовој глави стварала слика уздизања табле? Које табле? Трајанове. И колико је било жалости у остављању осталих загрљају воде, хладне и мрачне!

ОТРГНУТИ ОД ЗАБОРАВА

Кога позвати него Димитријевића, навиклог да преноси споменике, да помера и исправља куће, да исправља посрнуле куле и бедеме, да наново уређује и утврђује средњовековне градове, манастире, то непроцењиво благо, производ људске маште и највиших достигнућа вештине и ума? Човека који је оставио трагове на најрепрезентативнијим споменицима културе, од Хиландара, Жиче, Милешеве, Сопоћана, Шишатовца, Кувеждина, преко Смедеревске тврђаве и Јеринине куле, средњовековног града Голупца, Београдске тврђаве и стабилизовања накривљеног споменика Победник на њој, Куле Небојша и реконструкције амама у Доњем београдском граду, до преношења Теразијске чесме из Топчидера, премештања споменика Коче Капетана из Текије... Ко би све то набројао, толике значајне куће за сећање овог народа, родне куће и дворове...?
И, међу њима, обновљена неугледна црква у Добром Пољу код Црне Траве, везана за сећање и детињство, један од најмилијих подухвата.
Е па тај Димитријевић, такав, сувоњав, проницљивих очију и оштрог лика, одлучио се за подухват незабележен ни пре ни после тог времена: да се дохвати у коштац са Трајановом таблом и да је у једном комаду уздигне од воде према небу за читавих двадесет метара. У једном комаду стене, комаду тешком три стотине тона! Подухват раван оним у које су се упуштали сви градитељи кроз Ђердап, кроз два миленијума људског памћења. Да је из претеће дубине Дунава уздигне до сталне светлости и сунца. Као Давид пред Голијатом. А Голијат планина.
Да ли је успео?
На чудесно једноставан начин, уз помоћ искусних клесара рудника мермера „Венчац” из Аранђеловца и конструктора београдске „Мостоградње”, тих одгајивача и твораца лабудова-мостова.
Одвојио је блок од стене, прошио га челичним нитима да се не распадне и подигао га високо, високо... Са делом римског пута пред њим.
Сада пловите кроз Ђердап и дивите се Трајановој табли, читате текст у славу римског императора.
Но биће места за још једну, ако већ нема Домицијанове, Тиберијеве и Веспазијанове. На овој ће писати:
„Мајстор Димитријевић, Велимиров и Анин син, наследник свих вештина црнотравских мајстора који су до неба уздигли свој занат и палате од Констанце и Будимпеште до Солуна, на њему знан начин сачувао је Трајанову таблу од мрака и заборава, заувек.”