ОД ДУНАВА ДО ТОПЛИХ МОРА: ЈЕДНОМ КАД СНОВИ, ПО КО ЗНА КОЈИ ПУТ, ПОСТАНУ СТВАРНОСТ
Нагрнули бродови долином Мораве
Да ли је могуће савладати надморску висину од 325 метара код Бујановца, каналом од Солуна до Дунава? Да ли ће тада Ниш бити велика морска лука? Снови постоје да би били сневани, да би се тежило њиховом остварењу, да би, најзад, и били остварени. Једна легенда вели да ничега нема у стварности чега претходно није било у сну. Борхес: „Ако престанем да сањам свет, он ће престати да постоји”

Пише: Бранимир Станојевић

Пролазници су богобојажљиво гледали гимназијског професора Јована Пуљевића док би се онако огроман и једноок, и увек замишљен, споро кретао калдрмисаним врањским улицама. Не знам откуд он ту, то ни тада нисам знао, али запамтио сам свечану тишину која га је окруживала док је корачао и тек покоји тихи и несигурни поздрав, бојажљив сасвим, опрезан и мек, испуњен страховањем да се неким насилним покретом или прегласном речју не уплету у професорове мисли, да му не замрсе тајанствене прорачуне и тако се и сами упетљају у свет чуда из кога можда нема ни повратка ни изласка.
Било је то у време када још није било ни једног већег индустријског погона у Врању, беху само радионице и задруге, још се сетно причало о лепотици Коштани, уздисало се за неким једноставнијим животом и градом који су памтили трговци, занатлије, свирачи.
Путовало се кроз сећања на север и на југ, доле до Солуна, а горе до Београда и даље, правили се добри послови и опет се враћало у спокојство града. Једино је зграда Монопола надвисивала те сањиве векове, претећа и нема, доносила је профит, најављивала нова времена индустријског развоја.
Улице су се учас претварале у мале фабрике ужади, изношена су витла, чекрци и трапези, прављена она сасвим танка, али и она најдебља, бродска ужад, она иста која су тако добро продавана у Београду и Солуну кроз читави XIX век. Испред кућа су већ били изнесени оквири испуњени нискама дувана већ златне боје, који су ту настављали да суше одгајивачи, поносни на оно што је било доступно зраку сунца и оку сваког пролазника.

ПО ЗАПИСАНОЈ МУЗИЦИ

За то време, професор би поприлично одмакао од задњих кућа доњег Врања, према реци Јужној Морави, тада удаљеној неколико километара од града и чистој сасвим. Ишао би тако до увек истог места које се сада тешко може препознати, али, сећам се, било је недалеко од пруге и близу неких канадских топола чије је лишће, као по негде давно записаној музици, лагано падало у на том месту брзу воду и нестајало низ реку. Професор би сео, извадио из џепова хрпу папира, пажљиво зашиљене оловке разних боја и започео да исписује симболе и бројеве бескрајних формула и графикона. Тај посао би тек понекад накратко прекидао воз који је тутњао читавих четрдесетак километара на час кроз њиве дувана и кукуруза, остављајући за собом облаке дима и мирис који би се задуго развлачио дуж реке. Професор би одсутно, скоро поспано, отпратио погледом то чудо од парњаче и затим би се вратио свом послу. На крају би одложио оловке, пажљиво поређао листове белог папира на којем су сад били цртежи и прорачуни за уставе и преводнице, од Солуна Вардаром, до Дунава Јужном и Великом Моравом, каналом којим плове бродови. Затим би од сваког листа папира направио мали брод који би пуштао низ реку. Читава флота тих белих бродића, ишараних сновима, борила би се са таласима одлазећи према Дунаву.
Професор би остао дуго, до сумрака, замишљен, у пози стрпљивог посматрача који дочекује и испраћа велике бродове што још миришу на морску со, носећи загонетне терете и неиспаване морнаре, бродове које упорно прате галебови као да су негде на пучини, негде далеко од врањске долине. У његовим сновима, они бродићи од папира што се више не виде сада су велики и озбиљни бродови који промичу кроз обрађена поља Поморавља, каналом заштићена од честих поплава, наводњавана уредно и добро. Пристижу једне лађе, друге напуштају луке; Лесковац, а тек Ниш, права велика лука, па Сталаћ, Параћин, Смедерево, еххеејјј… тамо до Дунава и даље.

ОБЛАЦИ КАО ЗАСТАВЕ

Вијоре се изнад његове главе крпе ниских облака, као да су заставе на бродовима многих земаља Медитерана и Средње Европе, у ваздуху се осећа мирис далеких крајева и већ се издалека чују потмула довикивања бродских сирена.
Професора Пуљевића више нема. Тако занесен, попео се на један од тих бродова, или на неки од тих крпених облака изнад његове главе, то никада није утврђено поуздано, и више га нема. Остао је његов сан. Па да видимо да ли је то само сан.
Не знам да ли је неко низ реку заробљавао професорове бродиће, али већ 1966. године усвојен је програм радова дуж Велике Мораве. Предвиђено је пресецање речних меандара, исушивање моравишта, што није ништа друго до назив за мочваре, изградња већег броја устава, како би се омогућила што боља искоришћеност вода реке и, гле чуда, пловидба и при нижем водостају бродова од шездесет, а потом и сто двадесет тона носивости, прво до Ћуприје, а потом до Сталаћа.
У исто време започето је пројектовање канала и нафтовода од Солуна до Скопља у дужини од 320 километара, што је сан професора Пуљевића свело на 250 километара, од Скопља до Сталаћа, кроз кумановску долину и дуж тока Јужне Мораве.
Пресецањем 23 од укупно 66 меандара на Великој Морави, у време радова који су уследили од 1966. године, ток реке је скраћен за читавих 60 километара. И ту се стало. Протицале су деценије.

ЧИЈА ЋЕ БИТИ ЗЛАТНА СЛОВА

Давне 1867, а потом и 1869. године, када је у Србији лагано успостављан паробродски саобраћај, Савом, Дунавом и Дрином, једна је лађа, бела као птица и витка као срндаћ, под именом „Морава”, упловила храбро у Велику Мораву и пловила полако, као напипавајући пут између плићака, потонулих стабала и корења, све до Параћина, а касније и до Сталаћа, читавих 245 километара. Вероватно би још тада започело чишћење и регулација реке да се њеном долином није провукла, попут змије, железничка пруга, бацивши тако задуго у запећак овај морнарски покушај.
Инжењер Коста Бобров давно је направио пројект уређења корита Велике Мораве по којем би се 70 метара висинске разлике, од ушћа до Сталаћа, пребродило помоћу осам нижих устава са бродским преводницама, што би омогућило пловидбу бродовима носивости до 1.500 тона. Ово би било могуће извести у склопу пројекта изградње канала Дунав – Морава – Вардар – Солунски залив, у дужини од 612 километара. До сада су урађена три пројекта и сви негде спавају.
Инжењер Негрели уписао се у историју ове цивилизације градећи Суецки канал у дужини од 160 километара и скративши пут од Европе до Индије за читавих 8.000 километара. Људи су о том каналу, према историјским записима, сањали нешто више од две хиљаде година.
Лесепс је 1882. започео изградњу Панамског канала дугог 78 километара. Колико је овај канал скратио поморске путеве тешко је и замислити, а колико му је славе припало то је већ лакше претпоставити.
Стари сан о изградњи Коринтског канала завршио се 1893. године.
Не тако дуг, нешто више од шест километара, просеца камено брдо високо 79 метара и спаја два мора, Јонско и Егејско.
 Један од најдуже грађених система канала, већ завршен, Дунав–Мајна–Рајна омогућава бродовима пловидбу од Северно до Црног мора, у дужини од 3500 километара, повезујући у неразмрсиви чвор интереса и сарадње и земље и регионе и градове дуж токова ових река, скоро читави континент.