ТЛО СРБИЈЕ – ЗАВИЧАЈ РИМСКИХ ЦАРЕВА: Деције Трајан (249–251)
Сремац под римским ловорима
Низ римских царева пореклом из балканских провинција ступа на престо од средине III века, у околностима „када је криза Империје ушла у тамни неповратни апогеј”. Било их је осамнаест (ако рачунамо и ону двојицу рановизантијских). Рођени су на просторима Доње Паноније, Горње Мезије, касноантичких провинција Приобалне Дакије и Унутрашње Дакије, које су данас у границама Србије. Управо беше затворен први миленијумски круг Рима, кохезионе силе ослабиле, темељне вредности пољуљане. „Једноставни, очврсли у немаштини, храбри, расли с елементарним осећањем части и вере, доносећи изворни genius loci овог тла, баштеник великог сећања, градили су, сви одреда, своје војничке каријере на римским основним етичким начелима: pietas, devotio, fides. Препознат је у њима идеал, она животна снага и чврстина које је Римско Царство нетрагом губило.” Верно служивши Империји – вели Милан Будимир – заслужили су да од поданика постану господари и да труд, тегобу, марљивост и жртву генерација предака одену у царски гримиз и пурпур, као божански намирену награду. Управо та везаност за корене из којих су поникли враћала их је, на један антејски начин, ка родном тлу и ту су тражили вечни смирај и успомену.
Национална ревија ће из броја у број, хронолошким редом, доносити приче о свим римским царевима пореклом са простора данашње Србије, из пера професора Александра Јовановића (Тло Србије завичај римских царева, „Принцип Бонарт Прес”, Београд, 2006).

Пише: проф. др Александар Јовановић

Часну судбину Децију, чије пуно име беше свечано дуго Caius Messius Quintus Decius и призиваше панонско порекло, одредио је Марс већ самим местом рођења. Деције је рођен у селу Будалиjа (Budalia), станици на осам миља удаљеној од Сирмијума у правцу западног смираја. Назив Будалија проистиче из епитета Марсу, посведоченог у келтском култном миљеу. Да је овај читав простор овенчан Марсовим именом сведочи још неколико споменика. На једном натпису из Рима помиње се Аурелије Вер, војник преторијанске гарде, пореклом из Паноније, регије Сирмијума, села Мартија и засеока Будалија. Сличан садржај има и натпис са надгробног споменика који свом брату подиже Аурелије Максим, легат легије I Adiutrix, родом из Доње Паноније, села Мартија и засеока од чијег имена се сачувао само крај ...diano, можда од (Candi)diano, што се, такође, може повезати са епитетом Марса. Изгледа да је на овом простору постојало неко веће село (pagus), вероватно прерасло у цивитас, посвећено Марсу – Martius, које је обједињавало неколико заселака (vicus) чији су називи изведени из Марсових епитета (Budalia, /Candi/dina). Будалија се лоцира код данашњег села Кузмин, а можда се стари назив пагуса Martius данас вије у имену оближњег села Мартинци.
Дакле, у овом Марсовом култном перивоју, на размеђу између II и III века родио се Деције, у породици, такође, Марсовог поданика. Његов отац, иначе локалног порекла, био је официр, можда заповедник административно-војног пункта на важном путу ка Сирмијуму. Мајка Херенија (Herennia Cupressenia Etruscilla) била је из старог италског рода, који је досезао до етрурских старина. Марсовим путем кренуо је и сам Деције. Почеци његове каријере нису познати; изгледа да је врлином и вештином крчио пут славе, а у периоду између 234. и 238. године помиње се као гувернер провинције Доње Мезије, што је високо звање, заслужено сваком крепошћу, храброшћу и чашћу. Био је уважавани генерал, посебно од војника који су увек ценили посвећеност и оданост, исказан у многим војнама под царевима Гордијаном III и Филипом Арабљанином. Уграђанском рату 249. године, као префект града Рима, победио је Филипа у бици код Вероне, месту-судилишту у борбама овог карактера, и би извикан од легија за цара. Сенат, намах, прихвати ову акламацију и потврди избор новог цара. Препознали су у њему цара који ће објединити интерес сената и војске, чија слога је увек представљала залог напретка и благостања. Дочекали су новог Трајана, најбољег међу принцепсима, и свечано му доделили његово име.

ЗОВ ДУНАВСКЕ ГРАНИЦЕ

Нови цар, Деције Трајан, одговорно се прихватио дужности, побољшао је економско стање у Царству, збринуо ветеране, поделио ванредна следовања народу, поправио путну инфраструктуру у провинцијама. Међутим, Марсова коб га је призвала на дунавску границу, где је непријатељ олујно претио. Познавајући овај крај захваљујући и пореклу и дугом службовању, припремао се за бој. Опасну доколицу војника зауздао је ангажовањем на преправци путева и мостова на нашим просторима, а дисциплину у војсци је поправио личним примером пожртвовања и бдења. На једном натпису из оближњег мезијског Oescus-a (село Глиген у северозападној Бугарској) помиње се као reparator disciplinae militaris.
Имао је бескрајно поверење у војску са простора Илирика, коју су чинили углавном војници новачени са наших простора, и то је често исказивао на новцу са реверсном легендом genius exercitus illyriciani. Сузбио је непријатеља на границима Дакије и обновио провинцију, коју је освојио његов велики имењак Трајан, добивши титулу restitutor Daciarum. Отуд ковање новца са приказом персонификације провинције Дакије на реверсу. Ковао је и новце са приказом персонификације своје родне Паноније, где су исказани хармонија, берићет и, кроз гирланде у рукама, идеја aeternitas.
Нова опасност се почетком 251. надвила на доњодунавској граници Царства. Готи су, под вођством Книве, прешли Дунав и пустошили, како то чинише и претходне деценије, Горњу и, посебно, Доњу Мезију и Тракију. Ишли су у две велике групе са крајњим циљем да освоје и опљачкају градове Никополис (Nicopolis), данас Никјуп, и Филипополис (Pholippopolis), савремени Пловдив. Оком и зебњом војника, осетио је Деције Трајан надолазећу опасност; свог старијег сина Херенија Етруска, заповедника војске Илирика, иначе једва дораслог до копља и штита, одмах посла на бојиште, а сам, убрзо, крену за њим. Готи су, у међувремену, опсели Никополис и опљачкали Филипополис начинивши невиђени помор међу становништвом и заробљеницима. Деције Трајан, победивши војску Гота код Никополиса, сачека ове који се враћаху са пленом из Филипополиса. До битке је дошло код Абрита (Abrittus), Разград у Доњој Мезији. Ношен препознатим ветром промењене ратне среће и покликом Марса Осветника (Mars Ultor), Деције Трајан сломи два ешалона готске војске, а након трећег западе с војском у живо блато, смртно заглибљен и беспомоћан. Тела Херенија Етруска и Деција Трајана нису пронађена; и тако безгробним, слава им је била небески велика: остварили су највиши римски идеал – погинули у бици против непријатеља.

СЛАВОЛУЦИ И АПОТЕОЗЕ

Међутим, вечна судбина и трајно сећање су намирени. Насупрот Абритуса, на левој обали Дунава налазио се познати меморијални комплекс Tropaeum Traiani (данас Адамклиси у румунском делу Добруџе), који је подигао Трајан у част својих погинулих и безгробних војника, страдалих у дунавским вировима и беспућима током дачких ратова у периоду 101-106. У великом празном тумулу, огромном кенотафу, намењеном да се свију душе свих оних који су остали без војничког погреба и гроба, наћи ће места и армада другог Трајана – Деција. Уопштено, Tropaeum Traiani је доживљаван и као место апотеозе Деција Трајана; декорација самог тропајона је ближа уметничком изразу касне антике него Трајановог класицизма, а цар Лициније, који је својатао Деција Трајана, због његове врлине и часне смрти, као свог претка, подигао је у утврђењу Tropaeum Traiani један славолук – тетрапилон, вероватно, у част овог цара.
Нису пронађене скулптуре са представама Деција Трајана на нашем простору. О његовом лику можемо судити на основу неколико бисти са других меридијана Царства и на основу приказа на новцу. У оквиру овог потоњег, недогледног фонда, могу се издвојити два основна типа портрета Деција Трајана.
Први је повезан са представама на новцу кованом у Риму. Представљен је цар у зрелим годинама, у реалистичком стилу динамичног експресионизма карактеристичном за епоху војничких царева. Глава почива на издуженом врату којим се истичу известан нобилитет и достојанство у изразу. Коса војнички кратка, чело високо, изборано борама бриге и неспокоја, нос снажан, грчки преломљен при корену, очи с тугом у погледу, као и код већине царева ове епохе, али и милосрђем и праштањем. Наглашене јагодице истичу упалост образа, што сведочи о војничкој аскези цара. Брада негована, дужа него код претходног цара Филипа, повезује Деција Трајана са провиденцијом мудрих царева из династија Антонина и Севера.

ЗАТОЧНИК ИМПЕРИЈАЛНЕ ИДЕЈЕ

Други портрет је повезан са приказима на новцима ковнице у Медиолануму или, пре, Виминацијуму. Портрет је снажан, али затворен, умирен и стиснутим уснама у гесту непраштања и одмазде; кратка брада отвара напрегнути врат и спремност за акцију. Овај други портрет ближи је ставу какав су о Децију Трајану имали ранохришћански писци и апологете. Овај цар се сматра прогонитељем хришћана; нарушио је pax christiana успостављен након Домицијанових прогона крајем I века. Лактанције у делу о прогонитељима хришћанства је изричит: „Extitit post annos plurimos execrabile animal, Decius, qui vexerat Ecclesiam.” Деције Трајан је изједначен са мрском животињом која је, после година обиља и напретка, опљачкала хришћанску цркву.
Прогона је несумњиво било. Они су били последица става Деција Трајана, заложника старе паганске традиције још од своје панонске младости, да је римска државна религија била у основи политички стожер; солидарност на тој основи била је осведочени израз јединства и снаге Царства. Супротно, свака духовна индиференција и нејединство могли су изазвати сукобе, одмазде, унутрашње немире и представљати позив спољном непријатељу да удари. У претходном периоду број хришћана није био велики и толерисан је њихов став одвајања од државних институција. Међутим, средином III века њихов број је нарастао и представљали су значајан социјално-економски сегмент Царства. Њихов прозелитизам и јеванђељска порука светског мира била је у супротности са жељом цара Деција Трајана да поврати империјалну величину Рима кроз јединство свих субјеката Царства. Стога је прописао обавезу одазивања захтевима званичне, државне религије, односно приношења жртава о празницима, мада не и о датумима везаним за царски дом. Хришћани, који су ту обавезу раније избегавали куповањем лажних потврда (libelli) о учешћу у том чину од корумпираних чиновника, сада су морали да се определе. Један део њих, упорних у својој вери и спремних на мучеништво, био је изложен прогонима.
На нашим просторима нису посведочени значајнији прогони у овом периоду. Можда у (склоњеној пред опасношћу) остави из Доброг Дола – на налазишту Мезул, код Смедерева, за коју се може везати изузетна ранохришћанска лампа необичне лепоте и бремените сакралне поруке, треба наслутити власника који је био под овом репресијом и страдао у овом прогону.
Античка традиција, а и савремена историографија, оцењују кратку, двогодишњу, владавину Деција Трајана као мудру, добру и несрећно прекинуту. Након смрти Деција Трајана војска је извикала његовог генерала Требонијана Гала за цара, који је владао заједно са Хостилијаном, млађим сином Деција Трајана. Овај младић је, недуго затим, уморен у завери Требонијана Гала или, пре, умро од куге. У новијем периоду откривени су у Виминацијуму остаци империјалног фунуса који се, прелиминарно, повезује са Хостилијаном.