Живот, романи

КЊИЖЕВНИК МИЛАН ОРЛИЋ О ДРАМИ ПИСАЊА И ЧИТАЊА У ВРЕМЕНУ ПОПУТ НАШЕГ
Песнику није допуштена осредњост
Постоји „огромна мањина” која ће, упркос свему, очувати врхове културе и смисла. Још увек има таквих подвижника, чак и ако свог подвижништва нису свесни. Нису им намењени магистрални путеви, њихове стазе су споредне и уске, судбина им је да „горе на крсту” и подвизавањем искупе грехе, своје и туђе. Без њих нема опште обнове. Под условом, дабоме, да под теретом који носе не поклекну и не заврше у Хербертовом „музеју досаде”

Пише: Бранислав Матић
Фото: Приватна архива


У жудњи за целином, прелазио је океане и стизао у дубине поларне ноћи, сведочио о брују миленијума. Истраживао Истину, Лепоту и Смисао, сва њихова лица, имена и мене. Његова предавања слушали су на више од десет универзитета, на три континента. Његову поезију рецитују на петнаестак језика. А ми га налазимо између две куле панчевачке, тамо „где се Дунав улива у Тамиш”, одакле је у свет отишао и, срећом, вратио се.
Милан Орлић (Панчево, 1962) – песник, књижевник, издавач, научник, предавач – у Националној ревији.

Епоха масе. Сведоци смо времена које културу своди на јефтину и лаку забаву, у историји цивилизације никада комерцијализованију. Књижевност, уметност и култура уопште све су некреативније, некритичније, естетички и интелектуално оскудније. Осиромашење је планетарно и буја као злоћудни тумор. Стварне еколошке катастрофе су свакодневна претња ионако патологизованим, психолошки и социолошки све ишчашенијим људским заједницама. Тај свет се трује стањем сталне ратне мобилизације замаскиране, на пример, такозваном борбом против тероризма (што не значи да тероризма нема). Живимо, ако парафразирамо Цицерона, у „тешким временима” у којима „деца не поштују родитеље” а поезију и књиге „пишу сви”. Отуда не чуди што, уместо моћи и мудрости знања, нашим животима влада надмоћ незнања и бешчашћа. У њему хипертрофирани конзумеризам постнеолиберализма, гле чуда, као она крмача из антикомунистичке пропагандне, прождире сопствену децу. Овај сажети опис духа времена води очигледном закључку о месту не само елите, него и културе уопште. Ипак, по аналогији са трећим Њутновим законом, постоје и силе које донекле уравнотежују стање о којем говоримо. Али то је сложена прича, за неку другу прилику.

Књига. Иако се на први поглед чини да је наше време златно доба књиге, кад су свет угледала најлуксузнија и најодабранија издања, управо због издавачке хиперпродукције и њене антидуховне комерцијализације књига је медијум који се у развојном али и у елементарном смислу бори за опстанак. Слика није црно-бела, јер се сви штампани и електронски медији (књига, уметнички стрип, филм, анимирани филм, разни електронски формати итд.) међусобно не само такмиче за наклоност публике него се, парадоксално, стваралачки и тржишно допуњују и помажу. (...)
Чињеница је, коначно, да се читалачко поље врхунске литературе сужава. Са високо литераризовних садржаја и форми све више се нагиње ка нижим жанровским врстама, ка све популарнијим и комерцијализованијим издањима.

Статус аутора. Разлози описаног стања су бројни а узроци вишеструки. Оба кључна појма за настанак књижевног дела и научног рада – аутор и текст – урушавањем квалитета образовања, обезвређивањем духовног амбијента, систематском комерцијализацијом и тако даље, суштински су обесмишљени. Аутор али и уредник су, медијски, економски и на остале начине скрајнути, док секундарни или терцијарни делови система (штампарије, књижаре, техничка логистика, рецимо, достава књиге, осигурање уметничких дела) односе превагу над носећим. Законита последица је опадање квалитета текста детронизованог аутора, без обзира о којем књижевном жанру, врсти уметничког дела или научног рада је реч.
Аутор је, како истиче Јан Парандовски, „најпочаснија титула која се може дати књижевнику”. (Именица аутор потиче из латинског језика – auctor, од глагола augure, што значи „повећавати”, „умножавати”.) Привилегију да се називају ауторима, у старом Риму, имале су политичке вође и војсковође које прошире границе Царства. Аналогно, књижевник је могао да буде високо награђен називом аутор искључиво ако је, наглашава Парандовски, „стварни умножавалац духовног наследства и освајач нових покрајина лепог”. У том смислу, постојале су четири врсте „уметника речи” (artifex-a): беседници, песници, филозофи и историчари. Приближно тек после Другог светског рата књижевност је сведена на значењско поље које обележава реч „фикција” (енг. fiction).
У међувремену настају суштинске промене. Најпре је усмрћен бог. У Веселој науци(Die fröhliche Wissenschaft, 1882), Ниче тврдњом да је Бог мртав („Gott ist tot”) експлицира идеју којом се у Феноменологији духа (Phänomenologie des Geistes, 1807) бавио Хегел а сам Ниче је популарисао у Тако је говорио Заратустра (Also sprach Zarathustra: En Buch fur Alle und Keinen, 18831892).Тај начин размишљања разрађује Хајдегер тезом о смрти метафизике (Nietzsches Wort ‚Gott ist tot‘, 1943). Иако је Ниче заправо хтео да књигом Ево човека (Ecce homo. Wie man wird, was man ist, 1888) допринесе стварању новог човека, верујући да га ослобађа онога што је сматрао теретом хришћанства, даљи развој ових идеја довео је не само до „смрти човека” него и „смрти аутора”, да употребимо термин Ролана Барта („La mort de l’auteur”, 1968).
Слично Дериди, Барт искључује људски субјективитет као критеријум истинитости сазнања и проглашава апсолутни ауторитет „језика”, изражен суверенитетом „дискурса”. Тако уместо „аутора” на сцену ступа његов сурогат „скриптор”, врста „означивача” (фр. signifiant, енг. ignifier) који инстанцама наративне структуре (језиком, текстом, наративом и дискурсом) посредује између некадашњег појма аутора и читаоца. У лавиринту бројних структуралистичких и постструктуралистичких теорија, дакле, не једино Бартових и Деридиних, затурени су и аутор и текст. Дуга је то, сложена и неславна прича.

Традиција као дијалог. Без обзира да ли је реч о песничком, прозном или научном стваралаштву, осим Традиције (Наслеђа, Баштине, иако то нису исти појмови), неопходан је Дијалог. Јер уколико дијалога не би било на пример у ваздухопловној индустрији или телефонији, у том погледу још увек не бисмо одмакли даље од Дедала и Икара или од препупиновског доба. У начелу, исто правило важи и за поезију, прозу, науку. „Научени да одбацују традицију у име савремености”, подсећа Зоран Мишић, „многи не опажају да је антитрадицијски став свуда у свету престао да буде савремен.” Ни традиционализам, дакле, ни антитрадиционализам, него дијалог наслеђа и савремености је conditio sine qua non развоја и напретка у свакој области.
У нашој културној и академској заједници, у једном критичном историјском периоду када је Србија била опхрвана темељеним изазовима, преовладавала је мода такозваног постмодернизма. До нас је стигла са закашњењем од неколико деценија, са Запада, иако су (парадоксално) наш модернизам између два светска рата, као и високи модернизам после Другог светског рата, у најбољим изданцима српске литературе те критеријуме и стандарде већ освојили. Увожени постмодернизам је преношен из секундарних извора и помоћу њих, без правог увида у примарне, без суштинског или чак елементарног познавања језикâ и литературâ, културâ, друштава и историјског контекста из којих је преузиман. Провинцијалним погледом из „жабље перспективе”, узиман је некритички, „здраво за готово”, без увида у сврху и смисао тог планетарног процеса. Такво одушевљење постмодернизмом преносила је слабо образована, али у односу на локалне медије и сиву зону академске и културне средине добро организована група псеудоинтелектуалаца, невелика и себичним циљевима посвећена.
Чак и оно што је у планетарном „постмодерном стању” било добро и напредно, код нас није ваљано схваћено и примењено. Права мера утицаја и јесте прихватање онога што вреди и корисно је а одбацивање онога што не вреди и штетно је.

Права мера и дубинска мудрост. Али да се вратимо Зорану Мишићу. Иако су неопходни, наслеђе и дијалог нису довољни. Истински велики ствараоци, без обзира да ли су песници, романописци или научници, увек изграде аутентичан глас и свет по којем остају упамћени и уписани у фонд наслеђа са којим савременици и потоње генерације ступају у дијалог. Код нас, међутим, постоје „самоникли” песници, „дивљи” прозаисти, научници који су до титула дошли без праве конкуренције и под специјалним, заштићеним условима, критичари који су цеховском, академском, медијском и политикантском фаворизацијом заузели места у јавности која им не припадају. Са таквим биографијама, они су нека врста „аутодидакта” у ужем или ширем смислу који, из ванкњижевних побуда, као гладијатори улазе у арену дневних страсти и борби за позиције. Тиме чине рђаву услугу свима.
Поново бих подсетио на Ничеа који је, увидевши незаобилазну вредност и значај традиције, дошао до јасне и тачне свести о „прошлости” и „историји” (држимо се његових термина), у расправи „О корисности и штетности историје за живот” („Vom Nutzen und Nachtheil der Historie für das Leben”, 1874). Наиме, прошлост или историја (Традиција, Наслеђе, Баштина) не сме да буде „гробар садашњости”. Улога правог човека није да буде пуки чувар наслеђених вредности. Као активном творцу „монументалне историје”, поученом примерима из најважнијих епоха (по Ничеу, то су антика или ренесанса) и деловањем изузетних људи (за њега су то Чезаре Борџија или Наполеон), њему историја и наслеђе треба да послуже као путоказ будућности. Такав став је израз праве мере и дубинске мудрости.

„Огромна мањина” и „патуљаста већина”. У српској култури, уметности и књижевности предуго влада стање непродуктивног хаоса. Очигледан је, рецимо, синдром „обор-кнежевина” и „обор-кнезова”, налик периоду 1830–1839. године, пре и непосредно после ослобађања од феудалног начина живота под турском окупацијом. Тада су будуће традиционалне вредности српског грађанског друштва тек почеле да се помаљају на друштвеном и историјском хоризонту, па и да се успостављају, већ од Грађанског законика из 1844. године. Такав развој је резултирао општим процватом у првим годинама ХХ века и бујањем грађанских вредности, законодавног деловања и начина живота – све до избијања Првог светског рата. То „златно доба” српског друштва (последња деценија ХIX и прве две ХХ века) донело је напредак у свим областима. Данас, нажалост, феномен „оборизације” у књижевном и културном животу постоји и делује каоаутодеструктивна сила регресивног самозаборава и траје деценијама.  Узрочно и последично је израз цивилизацијског назадовања, иако је и у планетарним оквирима, независно од нашеспецифичне историјске ситуације и споља наметнутих проблема, урушавање цивилизацијских вредности такође очигледно.
Ипак, „огромна мањина” постоји у култури, у њеним центрима колико и на маргинама културних институција и кругова. Припадници те „огромне мањине” су мање-више усамљени појединци или групице стваралаца који, углавном без повезивања и умрежавања, као да следе императив Квинта Хорација Флака да „песницима није допуштена осредњост”. Реч је о Хорацијевом схватању поезије као најлепшег цвета духовности, срца и ума. По аналогији са овим давањем посебног значаја поезији, постоје ствараоци – а то нису искључиво песници – који су „чувари ватре”, нека врста гаранта опште обнове, немогуће без аутономног стваралаштва у култури као катализатора напретка. Наравно, под условом да и сами издрже тај притисак и да, на пример, из егзистенцијалних разлога, животне и естетичке дезоријентисаности као последице дугог трпљења недаћа, не попусте и себи не допусте луксуз осредњости, те не заврше у Хербертовом „музеју досаде”. Или изгубе ту сурову утакмицу на начин грубљи од скончавања у запећцима поменутог музеја.
И за то у српској књижевности имамо освешћујуће историјске примере који илуструју судбину припадника „огромне мањине”, попут Црњанског, „љубљеног Оца и Учитеља”, каквог га је запамтио један мој стих у песми „Писмо Милошу Црњанском” из књиге Град, пре него што усним. Лако је уочити да је биографска и уметничка, културна и политичка судбина Црњанског трагична. Али је он ипак успео да надрасте те немилосрдне „ударе судбине”.
Можда би неком неупућеном или недобронамерном наведени стих и опис његовог „случаја”, поготову издвојен из контекста, изгледао архаично патетичан. Али ако има зрнца истине у оној анегдоти или апокрифу из салона грофице Белђиођозо на добротворном концерту, наводно, једна је дама узвикнула: „Талберг је први пијаниста на свету, Лист је једини” – поменути стих схвата Црњанског као генија који се ничеански „дозива кроз векове”. Подвижника још увек има, чак и ако свог подвижништва нису свесни. Њима нису намењени магистрални путеви, њихове стазе су споредне и уске, судбина им је да „горе на крсту” и подвизавањем искупе грехе, своје и туђе. Они обезбеђују непоразивост и обновљивост „огромне мањине”.

Ка чистоти погледа. Прошлост живи у садашњости као што је у њој делатна и будућност. „Мало је у човеку непроменљивог”, каже Ги де Пурталес, биограф Франца Листа, „у њему се можда најмање мења његово срце.” Када сам први пут прочитао ову реченицу, био сам сигуран да је управо непроменљивост људског срца, другим речима, унутрашње природе, тема која утиче на мој ненамерни и намерни избор стилова, литературе и утицаја, обликује моју оптику и стилско-наративне поступке, свесни и случајни одабир књижевних техника.
Историјски, дакле, мења се начин становања, исхране или одевања, еволуирају превозна средства или технике лечења, али оно најважније – људско срце и ум – најмање је подложно променама. Суочен са овом древном али и даље актуелном истином, аутор не може да остане равнодушан. Утолико пре ако је песник. Јер повлашћени поглед у дубине људског и божанског стварања и деловања могућуз филозофију, религију, музику и математику – једино још са врхова песништва. Разуме се, не искључиво песништва у ужем смислу, поезије, него песништва у античком, ширем смислу.
Постићи „чистоту погледа”, на чији значај указује Зоран Мишић, недостижан је идеал. Овог идеала сам постао свестан накнадно, иако сам га стваралачки већ практиковао. Изоштравао је моју оптику, реченице, начин имагинизације и фабулизовања, врсту привилегованог наратива. Истраживао сам, пре свега песничком естетизацијом али и непристрасношћу научника, Истину, Лепоту и Смисао, нарочито у светлости њихових временских мена. И одмах помишљам да мој претходни исказ није до краја тачан. Јер, осим валеријевске књижевне лабораторије, на оно што сам радио и стварао утицао је и дух контролисане и неконтролисане, креативне импровизације.

Сунце у Београду. На мој развој Београд је суштински утицао. На пример, почев од чињенице да сам као седамнаестогодишњак долазио из Панчева, на предавања и концерте у Великој сали Коларчеве задужбине или на представе у Народном позоришту. У студентским данима, осим на Катедри за филозофију и социологију Филозофског факултета, похађао сам предавања изборних предмета и на осталим катедрама (историја уметности, психологија, класичне науке) и факултетима (Филолошком, Природно-математичком, Факултету политичких наука, Правном). Такво је време било, стицање знања је било врлина по себи.
Касније, као млад аутор са тек првом књигом, причороманом О не/стварном, којом сам победио на конкурсу Књижевне омладине Србије (у конкуренцији аутора из целе Југославије) за прву књигу у чувеној едицији „Пегаз”, изабран сам за најмлађег уредника у часопису Књижевност издавачког предузећа „Просвета”. Овај издавач био је најважнији у другој Југославији и на Балкану, релевантан и у европским оквирима. (Њему је, на пример, припала част да 10. марта 1945. објави Андрићеву На Дрини ћуприју.) Иако је „Просвета” већ била захваћена проблемима насталим претећим распадом Југославије, за мене је то била развојна прилика каква се пожелети може. Управо у „Просвети” и у Београду стекао сам битна уредничка и издавачка искуства. То важи и за ауторски статус, јер сам своју другу књигу а први роман Момо из поларне ноћи објавио у „Просвети” када је објављивање у овој издавачкој кући било сан сваког аутора.
Несумњиво, Сунце је одувек излазило и залазило у Београду. Наравно, то не значи да не знате да уочите, поштујете и волите друге градове, њихове особености и лепоте. Али Београд је Београд је Србија је Свет је Београд. Београд је Београд.
Као и свакодневно „доживљавање” Београда, „допричавање” и „допевавање” је незавршив процес јер је и сам Београд, одвајкада метропола, у сталном развоју и нарастању, нужно недопричан и недопеван. Наравно, постоји обиље књига (једна од њих је и двотомна Антологија београдске приче) које тематизују вечни град. Јер не престаје да „расте, уз зорњачу јасну”, као у песми Милоша Црњанског. И сâм сам посветио неколико песама Белом Граду које га „допевавају”, рецимо песму „Код Цареве ћуприје” из књиге Град, пре него што усним (а коју сам за телевизију „Студио Б” снимио на хиподрому), или „Разговор са таксистом”, „Књаза Милоша улицом”, Очи чарнијеиз књиге Бруј миленија. На корицама те књиге је мотив Теразија из времена када су њима вожени трамваји (из двадесетих година прошлог века), преузет са руске разгледнице у боји, сликане руком.


***

Кратка биографија
Милан Орлић (Панчево, 1962). Књижевник, филозоф, научни истраживач. Основне и мастер студије завршио на Филозофском факултету Универзитета у Београду (Група за филозофију). Докторирао на Универзитету Монаш у Мелбурну, темом The Narrative Structures of the Serbian Postmodern Novel: The DisintegrationoftheNarrativeSubjectandRe-construction of the Narrator Figure. Предавања држао на универзитетима у Прагу, Брну, Гдањску, Познању, Вроцлаву, Ополу, Кракову, Букурешту, Мелбурну, на Сорбони (Париз 1 и Париз 4), Београду. Учествовао на тридесетак научних конференција и толико песничких фестивала широм света. Поезија и есеји превођени су му на петнаестак језика. Од његових бројних награда, издвајамо: „Милан Ракић”, „Бранко Миљковић”, „Исидора Секулић”, „Просветину”, „Печат вароши сремскокарловачке”, Плакету „Мермер и звуци”, „Пегаз”, „Кондир Косовке девојке”, Награду Градске библиотеке у Панчеву...
Живи у Панчеву, главни уредник је у издавачкој кући „Мали Немо” и часопису „Свеске”.

***

Дела 
Досад објављене књиге Милана Орлића (прва издања): „О не/стварном” (причороман, 1987); „Момо у поларној ноћи” (мали поетски роман, 1992); „Из поларне ноћи” (песме, 1995); „Записи из поларне ноћи” (есеји, 1997); „Бруј миленија” (песме, 1998);  „Панчево, варош накрај света” (литераризована монографија, 2004); „Град, пре него што усним” (песме, 2005); „Жудња за целином” (песме, 2009); „Ardent desir d’unite” (песме, двојезично француско-српско издање, Париз, 2013), „Панчево, варош где се Дунав улива у Тамиш” (литераризована монографија, 2015), „Андрић, Црњански, Пекић: приповедне структуре српског (пост)модернистичког романа: деконструкција приповедног субјекта и реконструкција фигуре приповедача” (адаптирани докторски рад,  ауторов превод са енглеског, 2017).

***

Величина Београда
Познате су урбане легенде о Београду као превеликој глави на премалом телу Србије. Иако у тим претеривањима има неке истине, ако ћемо право, то није типично српски феномен. Већина земаља у свету суочена је са феноменом метрополизације, нескладном централизацијом главног града. Рецимо, већ деценијама Мелбурн је један од градова најудобнијих за живот („the most liveable”), по међународним стандардима и анкетама. У њему живи нешто више од пет милиона становника, на територији већој од Војводине, у савезној аустралијској држави Викторија која има око 6.800.000 становника. О каквој бисмо тек ту  „деметрополизацији” или „демелбурнизацији” могли да говоримо?! Ето, Београд се у томе не разликује од највећег броја одговарајућих градова.

***

Ћирилица
Колико само лепих и животодајних језика и писама на свету има! И сви су легитимни, само се ћириличном писму оспорава легитимитет, цивилизацијски институт природног и позитивног права. Није ли то чудно? И, разуме се, погрешно? Довођење у питање кључног идентитетског и културног обележја сваког народа, па и српског, угрожавање је његовог права на постојање. При томе се у запећак гура историјски доказана отвореност, човекољубивост и развијен смисао за поштовање према другим људима и народима, тако својствени српском менталитету. И методама превејаног медијског и политичког инжењеринга тражи се да, одустајањем од ћирилице, српска култура и држава одустану од здравог, неисквареног, ни по кога штетног самопоштовања. А оно је предуслов сваког поштовања, личног и колективног.

 


У продајним
објектима Трафике
од сада можете купити
Националну ревију

Србија - национална ревија - број 82 - руски

Србија - национална ревија - број 82 - руски

Србија - национална ревија - број 81 - руски

Србија - национална ревија - број 80 - руски

Србија - национална ревија - број 79 - руски

Србија - национална ревија - број 78 - руски

Србија - национална ревија - Туризам 2020.

Србија - национална ревија - Број 77

Србија - национална ревија - Број 76

Србија - национална ревија - Број 75Србија - национална ревија - Франкфурт
Србија - национална ревија - Москва
Србија - национална ревија - Москва
Србија - национална ревија - ПекингСрбија - национална ревија - број 74
Србија - национална ревија - број 73
Serbia - National Review, Leipzig
Србија - национална ревија - број 72Туризам 2019.Србија - национална ревија - број 71Србија - национална ревија - број 70
Србија - национална ревија - број 69Србија - национална ревија - број 68Туризам 2018.
Србија - национална ревија - број 66
Молитва без престанка
Србија - национална ревија - број 65Србија - национална ревија - број 64
Србија - национална ревија - број 63
Србија - национална ревија - број 62Србија - национална ревија - број 61
Србија - национална ревија - број 60

Србија - национална ревија - број 59
Србија - национална ревија - број 59
Србија - национална ревија - број 58
Србија - национална ревија - број 57
Србија - национална ревија - број 56
Србија - национална ревија - број 55
Србија - национална ревија - број 54
Туризам 2016
Српска - национална ревија - број 12-13
Српска - национална ревија - број 12-13
Српска - национална ревија - број 12-13
Serbia - National Review - No 51
Српска - број 10-11
Serbia - National Review - No 49
Serbia - National Review - No 49
Serbia - National Review - No 48
Туризам 2015

Serbia - National Review - No 47Serbia - National Review - No 46, russianSerbia - National Review - No 45Srpska - No 6
SRPSKA - National Review - No 5Tourism 2014SRPSKA - No 2
SRPSKA - No 1
Tourism 2013
SRPSKA - National Review - Special Edition

Battle above Centuries
Legends of Belgrade
History of the Heart



Едиција УПОЗНАЈМО СРБИЈУ

ГУЧА - ПОЛА ВЕКА САБОРА ТРУБАЧА (1961-2010)
Чувар светих хумки
Србија од злата јабука - друго издање
Orthodox Reminder for 2013
Пирот - Капија Истока и Запада
Беочин - У загрљају Дунава и Фрушке Горе
Србија, друмовима, пругама, рекама
Србија од злата јабука
Туристичка библија Србије

Коридор X - Европски путеви културе
Београд у џепу
Тло Србије, Завичај римских царева
Добродошли у Србију