Трагања

ПОВОДОМ ФОТОМОНОГРАФИЈЕ СЛИКА ЈЕДНОГ КРАЈА РАДОМИРА Ј. ПОПОВИЋА И БРАНИСЛАВА СТАНКОВИЋА
Мачва у објективу и сећању
Фотографије из Мачве од краја XIX века до 1945. Животи и смрти, обичаји и светковања, рат и мир, градитељство и рушења, ношње и покућство, фијакери и инструменти. Људи и крајолик у вртлозима времена и мена. Велика је документарна, етнографска, геопоетичка вредност ове књиге, обогаћене и значајним историографским текстом. Узоран подухват Народне библиотеке „Јанко Веселиновић” у Богатићу

Пише: Михаило Голешки


Мачва је ширина, са границама које су се увек мењале, па су и данас „тамо негде”.
Мачва је равнина која оку угађа.
Она је грумен земље у спојеним длановима, дрхтав као страх, а плодан као душа.
Слика широког рама, преко кога се може прећи... а и не мора.
Може се на тој слици остати и уронити у њу. Као у причу... као у књигу.
Можда баш у књигу Слика једног краја Радомира Ј. Поповића и Бранислава Станковића, саткану од фотографија Мачве од краја XIX века до 1945. године.
Фотографска слика је мистика тренутка, украденог из колоне којом време равнодушно табана. А када такве слике поређате једну за другом... ето приче...
Баш такву причу испричали су аутори, трудећи се неуморно да сакупе што више материјала о назначеном периоду. Та прича, тај материјал и тај период  јасно показују како и колико се Мачва мењала у времену у којем се сместило толико тога, што је житеље овог краја храбрило, плашило, уздизало, убијало...
Аутори указују на то да је на менталитет Мачвана, још од давних времена, пресудно утицало природно окружење – везаност за земљу, воде, шуме и да су томе подређивали свој однос према свему што су им времена наметала као тежак изазов. То је често остављало погрешан утисак о њима у ширем окружењу. Вук Караџић је, чак, забележио легенду о томе да их је кнез Лазар проклео због тога што му се нису одазвали за Косовски бој, сазнавши да су остали на својој земљи због сетве пшенице. А Мачвани су, као и остали становници српских крајева, били изложени честим прогонима и сеобама, још у XVII и XVIII веку, а њихово место заузели су углавном досељеници из Херцеговине и Босне, а у мањој мери и из осталих српских крајева.
Врло опрезно су се укључили у Први српски устанак. Не баш ласкавом гласу о њиховом јунаштву допринели су и сами када су, почетком Другог српског устанка, њихови кметови издали Турцима свог војводу Стојана Чупића. То, међутим, не значи да су били поштеђени тешких изазова. Велика страдања су их нарочито погодила током Првог и Другог светског рата.
Од 1912. до 1919, по непотпуним подацима, страдало је више од 5.000 војника из Мачве, а остали су упамћени и многи злочини над цивилним становништвом. Издваја се страдање 334 цивила које је аустроугарска војска побила у Прњавору и околини, у само два дана августа 1914. Арчибалд Рајс је о томе писао: „У овом злосрећном Прњавору не види се ништа друго сем изгорелих кућа и заједничких гробова где почивају изобличени остаци свих људи, стараца, жена и деце, жртава бестијалног беса културтрегера.”

ИСКУПИЛИ ПРЕДАЧКО МАЛОДУШЈЕ

Он је, као потоњи почасни грађанин Прњавора, јединог села у Краљевини СХС одликованог Карађорђевом звездом, говорио и на откривању спомен-костурнице 1922. године, коју је 1934. посетио и краљ Александар.
Нарочиту вредност књиге Слика једног краја представља приказ мачванских села, с краја XIX века, по цртежима чешког постимпресионисте Лудвика Кубе, као и слика Мачванске Митровице, која сведочи о изгледу вароши уочи Првог светског рата. На фотографијама после Великог рата видимо трагове постепеног урбаног развоја у мачванским селима и на дринском приобаљу, који утврђује обрисе специфичне паланачке и сеоске архитектуре, урбаног и просторног развоја, нажалост грубо сасечених таласом новог злочина, немачког, током Другог светског рата.
Потпуних података о страдалима нема ни у овом рату. Барата се бројком више од 3.300 страдалих цивила и партизана, при чему се не помињу жртве међу четницима и антикомунистима. Радомир Ј. Поповић и Бранислав Станковић аутентичним фотографијама указују на размере немачких злочина, нарочито над цивилним становништвом.
Монографија нас визуелним ефектом подсећа и на велике ствараоце мачванског краја, попут врсног историчара Милоја С. Милојевића, сјајног књижевника Јанка Веселиновића, за кога је његов унук Јанко Туфегџић, и сам књижевник, рекао да је својим Хајдук Станком „искупио предачко малодушје” и од Мачве створио „најидиличнији крај у којем живе само рајске душе”.
Нарочити шарм књизи дају ликови многих непознатих Мачвана, чије црте лица, држање, одликовања на грудима, откривају нарочити карактер српског тежака и борца. Стога посебну вредност овом сегменту књиге дају слике мачванских солунских бораца. За историчаре ће нарочито бити занимљиве, истина малобројне, слике равногорских бораца из Мачве.
Мачванке су жене које су, стицајем тешких животних изазова, често на себе преузимале улогу кућног домаћина. Ту улогу оне су „мушки” одрадиле, али су при том задржале и особени шарм тадашњих жена, својим одмереним ставом, начином одевања, суздржаним осмехом девојаштва, постојанством материнства, али и одлучношћу ратница. Аутори су и њима доделили дужно место.

НЕШТО ВИШЕ ОД УСПОМЕНЕ

Можемо само претпоставити какав је дар за многе младенце тог доба била фотографија са њиховог венчања или макар породична слика. Те фотографије су увек нешто више од успомене. То је сведочанство како се приступало свечаном чину и колико је озбиљности било у самом стајању пред фотографом. Очигледно, сви су били свесни да је слика порука за будућност и да ће их неко тумачити можда баш кроз њу. Исто би се могло рећи и за заједничке слике породичних задруга, које су се све више раздвајале од друге половине XIX века.
Потпуну представу о Мачви тог времена аутори су остварили нудећи нам сусрет и са одевним предметима и украсима народне ношње. Традиционална одећа била је доминантна до осамдесетих година XIX века, да би од тада почео да доминира утицај из Аустрије. После Првог светског рата у сеоску ношњу све више продиру елементи градског одевања, а неке од слика показују да су многе девојке после Великог рата биле веома заинтересоване за курсеве шивења који су организовани у многим селима.
Једно овакво дело, попут монографије Слика једног краја, не би се могло заокружити без обриса локалне архитектуре. Мачванска села су ушорена још у време Јеврема Обреновића. Обележја локалне градње су дрво и земља, а од једноделне плетаре, почетком XIX века, дошло се до зиданица, од ћерпича и цигле, које су се код богатијих домаћина градиле са доста стила. Још и данас, на многим местима се могу видети дрвени вајати, тада у честој употреби.
У кућама су се налазили углавном предмети кућне радиности – од торбе и упртача до синија и наћви, зидане собне пећи, за забаву двојница. Око кућа су се налазили амбари, чардаци и помоћне дрвене зграде. Богатије куће су имале каце, можда и долапе, разбој и фијакер.
Цркве су у Мачви у већем броју почеле да се граде у XIX веку, као брвнаре или шеперуше, да би после неколико деценија дотрајале, па су грађене нове. Крајем века цркава од чврстог материјала је већ било у многим мачванским селима. Сличну градитељску еволуцију имале су и школе, којих уопште није било до двадесетих година XIX века. Јеврем Обреновић тада „скупа са народом” подиже прве у Богатићу и Глоговцу. Крајем века, већ, просветне власти истичу да „нигде нема толико лепих школских зграда као у том округу”, а уочи Другог светског рата свако село у Мачви је имало своју школу. Похађале су их и девојчице, не само дечаци. У експанзији градње између два рата ницале су и зграде судова, среских начелстава, земљорадничких задруга и општина.
Јавни скупови су одувек били омиљени за већи број људи, па и у Мачви оног времена, било да су у питању локалне светковине, посете виђенијих људи или каснији политички скупови. Славама и преславама се увек посвећивала дужна пажња, као и свадбама и сахранама. Те слике су значајне не само због етнографског момента, већ и због процене психолошког профила људи оног доба.
Спорт се и у мачванским крајевима развијао у складу са актуелним токовима. Већ после Првог светског рата све већу популарност стиче фудбал, који, како наводе новине тог времена, изазива ватрене сукобе међу навијачима. Тридесетих година све више се развија соколски покрет.
И тако... корак по корак кроз време, са Радомиром Ј. Поповићем и Браниславом Станковићем. А сваки корак има своје име, већ по томе где нога стане... Богатић, Штитар, Прњавор, Црна Бара, Клење, Липолист... и тако даље...


***

Велики труд
Књигу „Слике једног краја. Мачва на фотографијама од краја XIX века до 1945.” објавила је Народна библиотека „Јанко Веселиновић” из Богатића, 2020. Уредник је Бранислав Мартиновић, рецензенти др Александра Вулетић и др Бојан Димитријевић. Чине је поглавља „Крајолик”, „Мачвани и Мачванке”, „Здања”, „Породичне и јавне манифестације”. Опремљена је потпуном научном апаратуром. „Фотографије приказане у овој књизи”, наводе аутори, „прикупљене су истраживачким радом у архивима, музејима, библиотекама и радом на терену. Реч је углавном о аутентичним фотографијама. Једино су фотографије одевних предмета, алата, кућа и помоћних објеката из каснијег времена, али оне казују о времену које је предмет нашег интересовања у овој књизи.”

***

Култура земље и њен тип човека
„Зашто Мачва и зашто наведени хронолошки оквир? Мачва, јер је то особена културна област коју одликују препознатљиве специфичности у односу на суседне крајеве, Јадар, Поцерину, Семберију и Срем – да не говоримо, на пример, о Шумадији или Ресави. Рурални карактер овог краја створио је током векова „културу земље” – иначе карактеристичну за читав балкански простор – која је „психолошки и економски” оцртала Мачване. (...) Примарна сврха ове књиге јесте да се на примеру Мачве као српске руралне области прикаже динамика промена у раздобљу нешто дужем од пола века. Те промене су видљиве у одевању, грађевинама, јавним манифестацијама, док су, с друге стране, традицијске норме и обрасци друштвеног организовања и даље опстајали, што се види, опет, на примеру одевања или погребних обреда. (...)”

(Из Увода у књигу „Слика једног краја”)

***

Три слободарске вредности
„У мачванским (српским) селима до 1945. године свештеник, кмет и учитељ оличавали су три слободарске вредности (верску, политичку и просветну) за које се српски народ изборио у Српској револуцији у првој половини XIX века. Ослобођење земље и револуционарни преврат 1945. године створио је потпуно нову социјално‐економску ситуацију у српском селу, уз наметнуто и снажно идеолошко одбацивање традиције.”

(Из Увода у књигу „Слика једног краја”)


У продајним
објектима Трафике
од сада можете купити
Националну ревију

Србија - национална ревија - број 82 - руски

Србија - национална ревија - број 82 - руски

Србија - национална ревија - број 81 - руски

Србија - национална ревија - број 80 - руски

Србија - национална ревија - број 79 - руски

Србија - национална ревија - број 78 - руски

Србија - национална ревија - Туризам 2020.

Србија - национална ревија - Број 77

Србија - национална ревија - Број 76

Србија - национална ревија - Број 75Србија - национална ревија - Франкфурт
Србија - национална ревија - Москва
Србија - национална ревија - Москва
Србија - национална ревија - ПекингСрбија - национална ревија - број 74
Србија - национална ревија - број 73
Serbia - National Review, Leipzig
Србија - национална ревија - број 72Туризам 2019.Србија - национална ревија - број 71Србија - национална ревија - број 70
Србија - национална ревија - број 69Србија - национална ревија - број 68Туризам 2018.
Србија - национална ревија - број 66
Молитва без престанка
Србија - национална ревија - број 65Србија - национална ревија - број 64
Србија - национална ревија - број 63
Србија - национална ревија - број 62Србија - национална ревија - број 61
Србија - национална ревија - број 60

Србија - национална ревија - број 59
Србија - национална ревија - број 59
Србија - национална ревија - број 58
Србија - национална ревија - број 57
Србија - национална ревија - број 56
Србија - национална ревија - број 55
Србија - национална ревија - број 54
Туризам 2016
Српска - национална ревија - број 12-13
Српска - национална ревија - број 12-13
Српска - национална ревија - број 12-13
Serbia - National Review - No 51
Српска - број 10-11
Serbia - National Review - No 49
Serbia - National Review - No 49
Serbia - National Review - No 48
Туризам 2015

Serbia - National Review - No 47Serbia - National Review - No 46, russianSerbia - National Review - No 45Srpska - No 6
SRPSKA - National Review - No 5Tourism 2014SRPSKA - No 2
SRPSKA - No 1
Tourism 2013
SRPSKA - National Review - Special Edition

Battle above Centuries
Legends of Belgrade
History of the Heart



Едиција УПОЗНАЈМО СРБИЈУ

ГУЧА - ПОЛА ВЕКА САБОРА ТРУБАЧА (1961-2010)
Чувар светих хумки
Србија од злата јабука - друго издање
Orthodox Reminder for 2013
Пирот - Капија Истока и Запада
Беочин - У загрљају Дунава и Фрушке Горе
Србија, друмовима, пругама, рекама
Србија од злата јабука
Туристичка библија Србије

Коридор X - Европски путеви културе
Београд у џепу
Тло Србије, Завичај римских царева
Добродошли у Србију