Бележница

ЗАВИЧАЈНИ ПУТОПИС ИЗ ВОЈВОДСТВА СВЕТОГ САВЕ
У Херцеговини светлост
И сада израња пред нама, за нама, као митска и снолика, старија од свог имена и млађа од своје деце, сва од камена и светлости. Исприповедана у праскозорје рађања речи. Кад јој се скупимо лети и напунимо гостинске собе, помешамо се са сенима и све оживи. Леп је то народ, и мушко и женско, омиљени тип човека у српским земљама кроз историју и поезију. Динарска у срцу, по магленим ободима медитеранска, има свој архетипски однос према животу и према смрти. Јесу вихори, али ми нисмо сламке

Текст и фото: Весна Капор


Зависи из ког правца долазите, кроз које пределе сте прошли, Херцеговина ће се увек отварати другачије. Она није само простор који је тренутно исцртан на мапама. Њена ширина иде дубоко у време, и многи житељи Црне Горе и Босне, скоро незаобилазно ће помињати, и сад, да су из Старе Херцеговине. Већ у Фочи, Никшићу или Новом, мирише Херцеговина.
Источна Херцеговина суштост је српског духа. Херцеговац је кроз историју у српским земљама омиљени тип човека, у њему су помало митски сажете све особине које народни дух чине снажним. Истина је, да се у овој, сада малој, немањићкој земљи, од места до места мењају карактери. Ипак, митска снага и привлачност Херцеговине надилази све разлике, и наткриљује као начин живота, као завет, сваког понаособ. Таква је то земља.
Суштински њено је срце остало тамо где су силе историје и политике прекалиле људе, где се више није имало од чега одузимати. Укратко, српска Херцеговина живи у неколико тачака, и свака је, у тренутној уситњености, важна и велика: Невесиње, Требиње, Љубиње, Билећа, Гацко, Берковићи и Источни Мостар (делић негдашњег града, чију историју су творили Срби). Ипак, и на том суженом простору, она се указује многолика; и питома и дивља, и мудра и хајдучка. У њој играју дамари на помен косовског завета, али наваљују и нововековне пошасти поништавања симбола и митова.
Далеко од матице, и даље чврсто уз њене бедеме, тврдо укорењена у политичку географију која је окружује, у глувом времену, у хипокризији широких размера, памти и претрајава. Живећу ово лето, поново, у Херцеговини – Земљи Светог Саве, жељна пространства, после прилично тескобне градске године. Стићи ћу на многа места (негде се враћати и више пута), чути многе приче поново, понешто открити што пре нисам.
На путу нас прате хорови цврчака, гласање птица, и небеса, раскриљена и пуна звезда. Као гроздови, овог лета висе нам над главама, овде, на овом ужареном, крају света. Широка светла небеса, наша, што се понегде дотичу са висовима, понегде спуштају у реке, као у огледала.
Уплешће се многа лица, у ову причу. Запљуснуће је и мноштво неочекиваних тренутака. Збирајући свет у речи, човек је као пламен који са свих страна ветрови дотичу.

САВЛАДАВАЈУ, ИЗНЕНАДА, МИСЛИ О ВЕЧНОСТИ

Док предајем на читање, делове прибележеног, Николи Лакети, професору историје, сада насељеном-расељеном у Аустралију, сетим се његових часова. Био је млад и дрзак, и имао је снаге да каже: отворите свеске и бележите, то што причам, питам. И причао о Немањићима, о устанцима против Турака, и о Првом светском рату, детаљно.
Чекали смо те часове жељно; писали, и памтили.
Никола пише надахнуто и лако. Сећа се како је улазак у Херцеговину преко Сутјеске, Зеленгоре, па Чемерна величанствен и како борови расту на сивим каменим плочама, громадама до којих само птице небеске стижу.
Јесте, одиста цео тај потез од Златибора, сви ти висови што хрле небесима, и миришу боровима, само на трен се смире и спусте, код Дрине, а потом поново пројављују се планине и густи ваздух преко Чемерна, сав од сувих трава, заглави се у грудима. Високи стеновити обриси Волујка и Лебршника испуне очи. Волујаче јадијаче, Лебршниче несрећниче, тешко нама међу вама у злу добро чекајући, брат изговара као да је само на то мислио. И савладају, изненада, човека мисли о вечности, о земаљском бесмисленом мравињању и трвењу. Шта је човеково на овом свету? (...)
Потом, у једном трену, изненада пукне пред очима Гатачко поље, зелена непрегледна лепота. Ту, на првим фасадама дочекаће вас мурал генерала Младића; ту, сад не знам да ли дописујем, или одиста пише и оно чувено: Ко сме, тај може. Гачани су одиста, такви: смеју. Гроф Сава Владиславић, начинио је таква чуда, у Русији, а рођен ту, у селу Јасеник; и то је мера за све: широки путеви, неустрашиво. Враћен у родни круг неколико векова касније, као споменик у центру града.

ГОРСКА И МОРСКА ХЕРЦЕГОВИНА

Ту, дакле, при сусрету са спомеником саветнику Петра Великог, можда и најзнаменитијем Херцеговцу, почиње планинска Херцеговина, ту се Гацко и Невесиње подижу у епским, устаничким, замасима. Кад објашњавам онима који нису били, увек кажем: невесињски крај, то вам је златиборски предео. На планини, а у котлини – зелено, плодно.
У свежим ноћима, у којима нам Месец пада на борове испред куће, у селу, па се потом као огроман дукат, жут, укаже изнад шуме, скидамо крљушти врелине са тела, дугим разговорима. Има ноћи, кад толико захладни и седимо замотани у јакне, тренерке, шалове, који увек висе у ходнику, јер, овде, у Невесињу, увек може да зазими.
У вечитој граји и гужви, наше двориште живи цео век. Не прекида се уже приповедања. И о најобичнијим, свакодневним стварима, о мачићима, нетом пристиглим на свет, о сеоским пословима, цени кромпира, ко се удаје и жени, ко рађа и умире, ко је где отишао у свет, ко је стигао на одмор, прича се, неким унутарњим гласом наштимано, као да ће сад све то бити прибележено у неки важан тефтер. Нема малих ни великих тема. Све је живот. У некој ноћи летње јаре, појави се крвав, страшан Месец. Пун. И гори тако, црвен, упредајући у приче, нешто језе. А потом, неких вечери, замлади се, високо, као срп, и донесе свеж и пенушав разговор.
Пребирамо, увек, оно што је било, што јесте и биће. Причамо гласно, упадамо у реч, једни другима, па се често разговор развуче у неколико рукаваца, да би се на помен неког имена или догађаја, поново сви уплели у жар приповедања. Помињемо страдања и радости. Мртви и живи заједно језде кроз наше приче.
Немој ти мени шта ја знам, каже мати, знам, тата је требало да буде у пратњи мајора Тодоровића, сутрадан; али те ноћи је мајор убијен.
Мајор Тодоровић, био је официр Југословенске војске у Отаџбини, и требало је у Херцеговини да обједини српске снаге, да повеже четнике и партизане. Имао је велики план. Ликвидиран је у зиму, на превару, пуцњем у потиљак. Доцније, ту њиву где је остављено његово тело, власник никада више није ни орао ни косио. Сељани су мајора у тајности, сахранили на гробљу, код Цркве Свете Тројице, на Дреновику, у Кифину Селу (са још четрнаесторо, тада, страдалих мештана), где и данас почива; потпуно и заувек наш.
Наше ће посете, овог лета, местима страдања, бити сусрети љубави, пуни светлости.

У СНУ ПЕСНИКА

У Требињу овог лета, открићу на градском гробљу Костурницу објешених требињских Срба од 1914. до 1916. са именима и датумом страдања. Засењена, испод четинара, налик на капелицу, у дну гробља, претрајала је време и обновљена захваљујући потомцима, и то уноси пламен надања, да смрти нема. Зрикавци по цео дан, ту, разбијају омаму врућине, и чине подношљивијом мисао о вечној тишини. И ово је једно од оних места које је загушила победничка идеологија Другог рата.
Под Платанима у Требињу лето је као у Фелинијевим филмовима. То је место и за посетиоце, као и за домаће, природно састајалиште. По цео дан ту, ври. Између Његоша и Дучића саобраћај не јењава. Колика је мржња била на песника, све што је Дучић сакупљао док је службовао у дипломатији, желећи да удахне Требињу дух Медитерана, нова власт је склањала. Пре тога, споменик Његошу у чију лепоту су умешани Тома Росандић и Драгиша Брашован, а као задужбину подигао Дучић, конопима, секирама, сајлама, усташе су савлађивале 1941. На крају, кад ни секира није помогла, цео споменик оборили су камионима и челичним сајлама. Намењено му је било претапање у зеничкој железари. Ипак, човек кидише, али нешто га пречи, увек, у наумима. Бег Илијас Ресулбеговић интервенише и италијанска власт спречава то погубљење. Споменик ће бити сачуван у подруму. После рата, Његошев споменик ће угледати светлост, али све везано за Дучића, прекриће ћутање. Све до наших дана. Систематично су са улица, трга, зидина града, склањани предмети које је прикупљао милом Требињу као завештање. Дучић је сањао за Требиње лице и хармонију Медитерана, са античким духом. И, одиста, са Црквине, на којој коначно почива Песник, просипа се, баш, таква панорама. Жежено од рана гласају се цврчци, док мирише смола са стабала испод којих хватамо још који сеновити час, пре него што сунце не запече и све нас подигне у небеса.
Тренутно, Требиње, као идеја о савршеном полису, подсећа одиста на кошницу. Нема предаха ни дан ни ноћ.
У Тврдошу, девојчице из Француске, записиваће молитве за здравље, на белим папирићима поред врата. Срешћемо љупко друштво из Немачке, први пут на овом месту. Испод ногу камене плоче, и стаклом заштићени, остаци манастира, по предању из четвртог века, задужбине цара Константина и његове мајке Јелене.
Светлост обухвата унутрашњост храма, стишано; белину камена чини прозрачном. Изнад иконе Светог Василија исписана је молитва; испод, лахори бело платно, са извезеним црвеним цветовима. Проструји однекуд, ваздух, изненада. Тргнем се, и помислим, свуда је Створитељ. И свуда су знаци. Љубав је јача од свега, премда не изгледа увек тако, речи владике Николаја, чекају на зиду, при изласку.
У гостопримници, уз вино, јате се посетиоци. Одмотавају се конци разговора, и један младић, каже, мој чукундед је из Невесиња. Херцеговина, пулсира свуда. Све шуми, у врелом дану. На степеништу, срешћу једног искушеника, Румуна, професора физике.

ДОШАПНЕМО ИМ ДА СУ ЖИВИ

У родној кући Светог Василија, држаћемо дланове на старој кошћели, која листа, по веровању, још од његовог времена.
Као што сунце жеже у меким, топлим, ниским херцеговачким крајевима, тако не престаје звук зрикаваца. Мења се, од места до места и доба дана; опасује Хум и Травунију.
Целог овог лета, где год да се окренем, чујем, Фјодора: да ли ти трпиш што мисао није нашла облик у речима? И не могу у речи, ни мисао, ни осећање, ни звук, лепота и чуда света, превазилазе човеков регистар.
У Невесињу ћемо се освежавати и хватати дах за излете. Ту, у суседном дворишту, меко шуми једна бреза, и гласају се врапци. Свици расути у роси ноћи, и понеки зрикавац, пројаве се, као чежња.
Дању се таласају жита, и стварност ухваћена на фотографијама делује као  Ван Гогово платно. А изнад небеса, и облаци у тихом кретању, као од памука, промичу.
Ту, изнад налазе се Морине – европски Тибет, и некако сам убеђена да тамо можеш да се судариш са облацима; да уђеш у неки, штрпкаш га као шећерну вуну, или просто заграбиш у наручје, па расејаваш около. Међутим, тамо, не стижемо. То је једно од оних места на које ћемо се, надам се вратити, следећег лета. Најближе ствари, понекад су најдаље. Морине су херцеговачки Ловћен, пише мој професор Никола. Ту, на висини, почивају земни остаци вође-харамбаше херцеговачких устаника, Пера Тунгуза. Туда је газио и Свети Сава уређујући људске и небеске послове. Ту је и окамењено дјевојачко и сватовско гробље; све то, уздам се, досећи ћемо следећег лета.
У Невесињу, на градском гробљу, чека нас наш ђед Остоја, уморен у касарни са стотину других, из свих крајева Херцеговине, 1941, без кривице. Кад им коначно нова власт подигне споменик, осамдесет и неке године, неће писати да су жртве хрватског усташког режима, нити да су Срби. Чак и тад, кости им неће бити сакупљене под крст, него петокраку. То ће се десити тек доцније. Читамо сва имена, сваког лета; дошапнемо им да су живи.

УЋУТЕ ЛИ НЕКАД ЗРИКАВЦИ

Кад, у рано јутро, први пут дођемо у Житомислић, биће свеже. Зрикавци ће загушити сваку мисао и реч. Један међу нама рећи ће, боле ме уши од овог звука. Други, страшно ме узнемирује, престаје ли икад овај звук? Одиста, кад престају зрикавци да се гласају? Ако сам знала, заборавила сам. Нисам питала, и нећу. Може остати као неизвесност до следећег лета.
У Житомислићу, код Мостара, страдалом више пута, обнавља се, увек, молитва. Отац Гаврило, младић од тридесетак година, каже, сви смо ми породица. Кад се замонашиш, ти не одлазиш, само почиње нови део живота. И даље припадаш свему што си био. Каже, желим само да будем монах, да се молим. Сила једноставности којом говори и гледа, велика је, а крхка. Захватићемо ведрицу свеже вечности, ту, с њим. Отвориће нам манастирску ризницу у којој се чува икона Богородице са Христом, Умиљеније, у критско-византијском стилу, из XVI века, како је процењено, по вредности једна од четири такве у свету. Ту ће нас јутарња светлост зарити, свежином. Ово место задивљује; мало живих душа, а снага магнета. Овде су, пешице долазиле наше прабабе, да би се помолиле, растерале какву муку, утврдиле некоме срећу. У време кад аутомобила није било. Изграђен – благовољењем Оца, садејством Сина и савершењем Св. Духа, у време благочестивих српских кнезова, браће Храбрена Милорадовића, а у слободном војводству Св. Саве, у XVвеку. У свежини камена, ћутаћемо, понеко ће пустити сузу, јер честице моштију страдалих житомислићких монаха, бачених у јаму Видоња, 1941, уз честице још неколико светих, прожимају човека. Светлост иконостаса, и свода, са белим углачаним плочама пода, задрже изван овог света, на час, сваког путника. Време се, већ овде, некако растреса, садашњост прелази у светлосну нит упредену са многим вековима, са немерљивим сасудима вечности; прокаже се опет дивна, велика мисао: смрти нема. Тај осећај јавиће се на свим местима на која идемо овог лета. У манастиру Савина, Петропавловском манастиру, Тврдошу, Херцеговачкој Грачаници, Пребиловцима... Сеновита места, у тишини, једина су, у убрзаном веку људске глади за опипљивим, веку воље за моћ, где се сусрећемо са незнанцима као са браћом, и осећамо да су земне ствари мало важне.
Ту, у Житомислићу, приликом друге посете, сусрешћу се са владиком захумско-херцеговачким, Димитријем. Изненада ће се појавити. Поклонићу му књигу прича, која ће се отворити на оној посвећеној Милораду Екмечићу, потом ћемо се фотографисати, потпуно изван протокола. У трену, владика, наш (где год да живиш, душа ти увек припада епархији у којој си рођен), каже, немам ништа за уздарје. Благослов је довољан, кажем. Ипак, док ми улазимо у кола, низ степениште, млади богослов, стрчаће, и предати ми у руке, Псалтир, владичино уздарје. Како је владика знао, о чему мислим већ месецима? Узимам, па остављам Псалтире, овај је велики, овај нечитљиво штампан, овај премали...
Све је увек, ма и најмање делање, удешено. Господ провиди наше послове и душе.

ГОРЕ, НА НЕБЕСИМА, НЕМА ЗАБОРАВА

Док пишем ове редове, речи и слике се спотичу. Да ли је за приповест важна хронологија или светлост приче?
У Пребиловцима је, рецимо, све светлост. И колико год пута да долазите, неће ишчезнути, биваће снажнија. Ту се чин Васкрсења показао у пуној мери. Нажалост, ту је и људски род показао сву своју изобличеност и демонски дух. Ове године обележено је осам деценија од страдања пребиловачких и доњохерцеговачких мученика. Коме још није позната та прича? О учитељици Стани Арнаут, о злочину у школи, о Ћирићима, о Екмечићима, Драгићевићима, Шарићима, Надаждинима, Медићима? Неправедно је набрајати презимена, и изоставити некога, мислим. Но, горе, на небесима, знам, нема заборава.
У белом храму-крипти који је пројектовао Пеђа Ристић, звани Исус, сама је светлост. Бели мермер, прожет иконописањем оца Стаматиса Склириса, у олтару и у куполи, гори светлошћу. Светлост као срж свега, као почетак стварања и рађања света, јесте једина мера овог места. На зидовима Храма исписана су имена четири хиљаде страдалих Срба из Пребиловаца и других села у долини Неретве, уморених од хрватских усташа, без кривице. То и осликавање параклиса радила је група академских сликара. Перо Вујовић, један од њих, записаће, да су их лица Пребиловчана, живописана на основу документарне грађе, гледала нетремице не само док су их сликали, него и дуго времена након тога. Та лица, прате свакога, свуда, ко год само једном дође у Пребиловце. Кад се после литургије оде у село, не због јела или пића, него да се дође у госте, да се помеша са сенима, све оживи. Сув је ваздух овде. Док се сусрећемо, једни с другима, чини се, предајемо нешто од живота душама што су ту живеле.
Пребиловци од камена. И светлости.
Ту проналазим разгледнице са јасеновачким анђелима, сестре Марије, а испред чесме саграђене од камења са места српских страдања; ту, млади свештеник Марко Гојачић, из Беле Цркве, шири руке и каже, Херцеговина је страдална, цела. Овде има смисла служити. Жарко је подне, пече са свих страна. Жежено злато душа просијава.
Међутим, алгоритам „Гуглове” империје, не избацује препоруке за посете овом месту. Таква је сила овог света. Избацује, рецимо, Кравице, водопад код Љубушког. На том путу, свака табла са исписаним ћириличним називима, прежврљана је. У Чапљини прећи ћемо мост Фрање Туђмана; а Бакир Изетбеговић, поручиће Србима, овог лета, да је завршено тек прво полувреме.

СА РАДОСЛАВОМ И МИРОСЛАВОМ

Јесу вихори, јесу буре, али нисмо сламке, јавља се владика Атанасије, грленом опоменом. Међутим, овог лета, примећује се да се на многим рубним местима опстанка користи термин православни; српски се изоставља. Веома згодна прича тиња око стећака, историја се убрзано фабрикује. За то су најподеснија велика имена.
Шантићева судбина, рецимо, може бити парадигма за то. Заправо, судбина његове посмртне позиције. Срушен споменик (по једној верзији стрмоглављен у реку), скрнављен гроб, подељена улица, деведесетих, значили су да се и Алекса, као и десетине хиљада других, мора изместити из Мостара. После, кад су се страсти, примириле, Алекса је поново на нивоу симбола, враћен у Мостар. Као православни је одличан. За нови неоколонијални поредак свако има своје начине и адуте преживљавања.
Између срушене православне српске цркве која се предуго већ обнавља, и гробља, неко је продао парцелу, и никао је савремени луксузни хотел – „Еден”. Симболично и тужно. Под скелама некад раскошног мостарског храма, један петогодишњи Василије, узвикнуће: Да ли ово место, заиста постоји или не постоји? Реците ми.
Све што запишем мало је. Херцеговина кључа, лето је и гости су се, снова, одомаћили у свакој кући. Све време док се као по светлосној мапи, коју нисам унапред осмислила, крећем по војводству Светог Саве, размишљам о томе колико би дана требало да се дотакне неко тло, одиста, колико прожимајућих часова? Шта говоре људи, шта споменици, шта храмови? Да ли више сведочи оно што нисмо успели да дотакнемо, да опишемо? Кроз Билећу, само пролазим, овог лета. Изгрдио би ме Радослав Братић с којим сам, ипак, у дослуху кроз ове редове. Пишем, крадем часове лета, са грижом савести да ће остати много тога, за друго време, или друге неке очи; Радослав је то учинио са зимом. И као да чујем његов глас, као да се наслањам на њега.
„Ћоровићеви сусрети” – српска проза данас, било је његово послање. Ту сам, први пут, ван књига, срела Мирослава Тохоља. Вест о његовом одласку, и вечном починку у селу Крајпољу код Љубиња (у којем, о срама, никад нисам била) прожима ово лето; некаква беличаста измаглица, у видокругу, као рубови светова, урамљује мисли.
Док се ноћу враћамо из Требиња у Невесиње, преко Берковића где сам једном имала, скоро магијско књижевно вече, осећам у носницама опори мирис сувих трава и ваздуха са трунком соли, у коме већ зри заметак снежних врхова, јавља се мисао да је овде најприроднија ствар на свету бити јатак. Са стране промичу стубићи-светиљке, као мачје очи, ноћу, и у мени нараста некаква тужна мисао: требало је више волети; јаче; мало смо волели; требало је праштати, више.
Накнадно, док прикупљам ову повест, непотпуну, јер, приповедању се никад не назире свршетак, сви звоници од Савине до Пребиловаца, које сам посетила овог лета, плове и звоне – као безброј небеских часова.


***

Војводство Светог Саве
Дубровачки хроничар Петар Лукарић забележио је да су теритoрије и градови који су ушли у састав Војводства Светог Саве – Херцеговине, били: Коњиц, Дабар, Имотски, Благај, Мостар, Пoчитељ, Неретва, Невесиње, Свитава, Пoпово, Требиње, Херцег-Нови, Рисан, Церница, Кључ, Рогатица, Милешево, Пријепоље, Пљевља, Пива и Тара.

***

Приповедање и чување
Вечито на граници, Херцеговина је пуна великих догађаја и великих људи. Величанствених призора и прича. Ту још увек свако приповеда као у праскозорје рађања речи. Увек се у њој живи у овом часу; зато је мало институционално чуване и сачуване грађе. Мало материјалних и споменика и докумената. Све ту живи у речи. Једина места где се, увек, чувало време јесу црквени списи и грађевине.

***

Херцег Шћепан и производња прошлости
Од старих утврда слабо се шта сачувало, најјаче, опет у приповестима. Тако, рецимо утврђење Херцег Шћепана и сам Шћепан, постаје Стјепан или Стипан, у зависности од локације; тако се позиционира нови идентитет у прошлости. Иначе, Херцег Шћепан сохрањен је у свом земном обличју, у цркви у Шћепан Пољу гдје се састају ријеке Пива и Тара и тако чине ријеку Дрину, која спаја српске земље, напомиње професор Лакета.

***

Оживљавање и опојавање
Овогодишње лето, у Херцеговини, донекле је обележено гостовањем историчара Немање Девића са темом Српска прича. Немањи је припало да бележи и оживљава историју грађанског братосмакнућа, кроз Други светски рат. Морају једном сви неопојани да се опоје, неименовани прибележе, оклеветани придигну. Све је то једна збрка страшна, помишљам, док сабирам гласове. Тако смо слаби, и ретко благи. Само је дах између постојања и непостојања, ипак, човек се слабо осврће на ту мисао.

 


У продајним
објектима Трафике
од сада можете купити
Националну ревију

Србија - национална ревија - број 82 - руски

Србија - национална ревија - број 82 - руски

Србија - национална ревија - број 81 - руски

Србија - национална ревија - број 80 - руски

Србија - национална ревија - број 79 - руски

Србија - национална ревија - број 78 - руски

Србија - национална ревија - Туризам 2020.

Србија - национална ревија - Број 77

Србија - национална ревија - Број 76

Србија - национална ревија - Број 75Србија - национална ревија - Франкфурт
Србија - национална ревија - Москва
Србија - национална ревија - Москва
Србија - национална ревија - ПекингСрбија - национална ревија - број 74
Србија - национална ревија - број 73
Serbia - National Review, Leipzig
Србија - национална ревија - број 72Туризам 2019.Србија - национална ревија - број 71Србија - национална ревија - број 70
Србија - национална ревија - број 69Србија - национална ревија - број 68Туризам 2018.
Србија - национална ревија - број 66
Молитва без престанка
Србија - национална ревија - број 65Србија - национална ревија - број 64
Србија - национална ревија - број 63
Србија - национална ревија - број 62Србија - национална ревија - број 61
Србија - национална ревија - број 60

Србија - национална ревија - број 59
Србија - национална ревија - број 59
Србија - национална ревија - број 58
Србија - национална ревија - број 57
Србија - национална ревија - број 56
Србија - национална ревија - број 55
Србија - национална ревија - број 54
Туризам 2016
Српска - национална ревија - број 12-13
Српска - национална ревија - број 12-13
Српска - национална ревија - број 12-13
Serbia - National Review - No 51
Српска - број 10-11
Serbia - National Review - No 49
Serbia - National Review - No 49
Serbia - National Review - No 48
Туризам 2015

Serbia - National Review - No 47Serbia - National Review - No 46, russianSerbia - National Review - No 45Srpska - No 6
SRPSKA - National Review - No 5Tourism 2014SRPSKA - No 2
SRPSKA - No 1
Tourism 2013
SRPSKA - National Review - Special Edition

Battle above Centuries
Legends of Belgrade
History of the Heart



Едиција УПОЗНАЈМО СРБИЈУ

ГУЧА - ПОЛА ВЕКА САБОРА ТРУБАЧА (1961-2010)
Чувар светих хумки
Србија од злата јабука - друго издање
Orthodox Reminder for 2013
Пирот - Капија Истока и Запада
Беочин - У загрљају Дунава и Фрушке Горе
Србија, друмовима, пругама, рекама
Србија од злата јабука
Туристичка библија Србије

Коридор X - Европски путеви културе
Београд у џепу
Тло Србије, Завичај римских царева
Добродошли у Србију