Стазе

МАЛИ ПРИЛОЗИ ЗА КУЛТУРНУ ПОВЕСНИЦУ ДИВЧИБАРА
Висораван бистрих видика
Кажу да је ово планински центар најближи престоници и Војводини. Водичи ће вам дробити о зимском, планинарском, здравственом, спортско-рекреативном, ловном, излетничком туризму... Али мало ко ће вам рећи да је баш овде преведена знаменита „Scientia sacra” Беле Хамваша или написан „Неоосманизам” Дарка Танасковића. Да су детињство и део младости овде провели Бата Михаиловић и Иван В. Лалић, да овде куће Драгослава Михаиловића, Живојина Павловића, Владете Јанковића, Стефана Миленковића, да су редовно долазили (или још долазе) Неда Арнерић, Мики Манојловић...

Пише: Бојана Николић
Фото: НР и Бојана Николић


Почетком XIX века скоро читаве Дивчибаре биле су посед Турчина Дели-аге Серчесме, на коме је товио стоку. Од њега је дивчибарско поље купио кнез Милош Обреновић. За кнежев рачун стоку су чували и товили чобани из најбољих кућа у ваљевским и ужичким селима. Када је одлучио да престане да се бави узгојем и трговином стоком, кнез је поделио Дивчибаре на ваљевски и ужички део. Стоку и земљу разделио је сељацима оближњих села. Тако су се на Дивчибарама појавиле прве бачије. Милош Обреновић први пут је на Дивчибарама боравио јула 1822. Преко лета овде би се одмарао у „господарским колебама”. У близини је био извор звани Књаз-Милошева чесма. Кнез је међу првима запазио благотворни утицај овдашње климе и ваздуха на људско здравље. Постоји предање да је извор на левој обали Жујана, једног од изворишних кракова Црне Каменице, оградила лично кнегиња Љубица.

У СЛИКАМА, ТОНОВИМА, ИМЕНИМА

Регулациони план одмаралишта начинио је грађевински инжењер Милорад Миле Бабић (1902–1944), доцније пострадао у логору на београдској Бањици, само пола године пре ослобођења. Од својих почетка летовалиште на Дивчибарама привлачило је велики број посетилаца, између осталих и познате уметнике и културне посленике. Међу првима био је брачни пар Маринковић, председник владе др Војислав са супругом Аном, признатом академском сликарком, ученицом Надежде Петровић, Бете и Ристе Вукановића и Марка Мурата, припадницом групе сликара пленериста и чланицом „Ладе”. Ана је често сликала дивчибарске пејзаже, те је иза ње у већем броју уметничких дела остала овековечена ова маљенска висораван. Занимљиво је истаћи да је на Дивчибарама око 1933. као гост породице Маринковић краће боравио Милан Ракић, значајни песник српске модерне.
Током лета 1932. и 1933. на Дивчибарама је боравила пијанисткиња Милка Ђаја, од 1937. професор Музичке академије у Београду. Поред свирања на клавиру, бавила се и сликарством, нарочито док је била овде. Познате су њене слике малих формата које приказују лепоте Дивчибара. Истиче се слика старе сеоске бачије са делом ливаде и шуме на Стражари.
На овом планинском боравишту имао је своју вилу Милорад Јовановић, првак Београдске опере и професор соло певања на Музичкој академији у Београду.
И после Другог светског рата уметници су радо долазили на Дивчибаре. У првим поратним годинама овде је са породицом, у оновременој гостионици „Црни врх”, летовао сликар, историчар уметности и ликовни критичар Павле Васић. У његову част Удружење ликовних уметника примењених уметности и дизајнера Србије (УЛУПУДС) од 1995. додељује годишњу награду „Павле Васић”.
Овде је боравио и значајни виолиниста Живорад Грбић, професор музике у Ваљевској гимназији, носилац Ордена Светог Саве петог реда, касније професор виолине на Музичкој академији у Београду. Музичка школа у Ваљеву од 1966. носи назив по њему.
Ово планинско одмаралиште посећивао је и Жарко Цвејић, члан Опере новосадског Српског народног позоришта и Народног позоришта из Београда. Памте се његови наступи на многим европским сценама, као и бројна признања за уметничке домете.
Посетилац Дивчибара био је и чувени сликар Милорад Бата Михаиловић (1923‒2011), академик САНУ. Доводиле су га успомене на рану младост, када је јул и август сваке године, све до 1940, проводио у дивчибарској вили својих родитеља.
Композитор Василије Мокрањац (1923‒1984), нерођени унук Стевана Стојановића Мокрањца, на Дивчибарама је провео свој годишњи одмор 1951. Био је професор на Музичкој академији у Београду, члан САНУ, носилац вредних награда и одликовања.

МЕСТО ЗА ХРАМ

Пошто је насеље на Дивчибарама већ било формирано, логично је било да се подигне црква. Због тога крајем јула 1940. долазе митрополит скопски Јосиф (Цвијовић) и владика жички Николај (Велимировић), сада Свети Николај Охридски и Жички. О овом догађају сликовито говори Богољуб Бока Лома у својој књизи о Дивчибарама: „На лепом сунчаном јулском дану око 10 часова велика група власника викендица из Ваљева и Београда на челу са (...) управником летовалишта (...) дочекала је црквене великодостојнике. Био сам присутан овом скупу у центру Дивчибара, пред друштвеним хотелом, али удаљен на пристојном растојању, јер ми младост, како је тада био обичај, није дозвољавала да се упуштам у разговор са зрелим људима. Митрополит и владика дошли су са намером да одаберу место где ће се градити црква. После дужег разговора они су се, са присутним Дивчибарцима, упутили преко мостића на Црној Каменици према простору где се сада налази хотел ,Маљен’ и одмаралишта ,Крушик’ и ПТТ. Није ми познато за коју су се локацију определили. Међутим, улазак у рат 1941. године онемогућио је извршење ове намере.”
Са закашњењем од шездесетак година, храм је ипак подигнут. На Светог Пантелејмона (9. августа) 2001. епископ шабачко-ваљевски Лаврентије освештао је новоизграђену Цркву Светог Пантелејмона, коју је пројектовао архитекта Тихомир Дражић. Храм је складно уклопљен у природно окружење. Његово архитектонско решење се ослања на локалну традицију грађења цркава брвнара, прилагођених јаким зимама с много снега. Највећи допринос подизању цркве, као и Црквено-културног центра (конака) непосредно уз њу, дао је протојереј-ставрофор Стојадин Павловић, тадашњи парох дивчибарски, данас директор Канцеларије при Патријаршијском управном одбору СПЦ, оснивач и први главни уредник црквене телевизије „Храм”.
Велики српски песник Иван В. Лалић имао је кућу на Дивчибарама, где је и провео велики део детињства. У својој првој збирци Бивши дечак, у којој се „обрачунава” са детињством, као веома важне препознајемо дивчибарске мотиве. Песма „Зарђала игла” говори о Лалићевом детињству и даје слику с Дивчибара. Помињу се тамне иглице борова, ветар, зрикавци, шишарке, смола. Пред нама је слика хладне ветровите ноћи и дечака ушушканог у топлој кући; дечак безбрижно тоне у сан као у сапуницу. Бивши дечак присећа се своје сада разрушене куће, од које је остао само темељ у корову. У песми „Ветар”, из исте збирке, песник помиње „груди Маљена”. Док је читамо, имамо утисак да чујемо и осећамо хладни планински ноћни ветар.

РАЂАЊЕ ВЕЛИКИХ КЊИГА

Проф. др Сава Бабић, оснивач Катедре за хунгарологију на Филолошком факултету у Београду, редовно је на Дивчибарама проводио лета. Довозио је своју камп приколицу, имао место где „баци сидро”, и остајао тако по два-три месеца. У тој приколици на Дивчибарама преведене су неке изузетно важне књиге, попут знамените Scientiasacra Беле Хамваша, „последњег мудраца Европе”.
И др Владета Јанковић, професор опште књижевности на Филолошком факултету Универзитета у Београду, бивши амбасадор наше земље у Лондону и Ватикану, има викендицу на Дивчибарама. Док је службовао у Великој Британији, прикупљао је новац и помогао да се сагради зграда основне школе у овом одмаралишту.
Проф. др Дарко Танасковић, угледни оријенталиста, преводилац, дипломата, на Дивчибаре долази од средине 1960-их. У својој богатој каријери био је универзитетски професор на Филолошком факултету у Београду, амбасадор у Турској, Азербејџану, Ватикану, при Унеску... Испричао нам је како је на Дивчибаре први пут дошао као гост једног свог гимназијског друга. Потом је, седамдесетих, служио војни рок у Ваљеву и препешачио Дивчибаре, делом и препузао. Касније се кроз пријатељевање са неколиким Ваљевцима везао за овај питоми простор. Отуда и жеља да у њему створи услове за чешће и дуже боравке, па је у близини дечјег одмаралишта „Стеван Филиповић” купио кућу од свог доброг друга, нажалост покојног, коренима Дивчибарца из породице Радовановић. Иако су призори завејаних ливада и борова под белим покровом заиста очаравајући, професор Танасковић избегава да овде борави зими, јер не воли зимске спортове и хладноћу, али је осталим деловима године често присутан.
„На Дивчибарама веома радо и успешно пишем, неупоредиво продуктивније него у Београду, а наравно и растерећеније, концентрисано читам”, прича нам. „Услови за рад су у сваком погледу, сем кад нестане струје, готово идеални. Мир, свеж ваздух, смирујући поглед кроз прозор на Црни врх, повремене окрепљујуће шетње, све то ствара изванредне предуслове за интелектуални рад. Много страница сам исписао на Дивчибарама, укључујући и знатан део књиге Неоосманизам.

ДИВЧИБАРСКА ЗАЈЕДНИЧАРЕЊА

„Међу онима који редовно долазе на Дивчибаре ствара се посебан осећај својеврсног проширеног породичног осећања”, наставља професор Танасковић. „Већина Дивчибараца се бар из виђења познаје и поздравља, понекад и проћаска. Привилегован сам тиме што у непосредном или мало удаљенијем комшилуку имам и неколико људи који су мојој породици и мени посебно блиски. Ту су, на пример, угледни адвокат Бранимир Радовановић, мој колега по класичној гимназији, Филолошком факултету и дипломатским службама Владета Јанковић, наш велики писац и једноставан, али изузетан човек Драгослав Михаиловић, познати музички педагог Ђорђе Минев... Срећем, наравно, и многе друге београдске познанике који повремено одаберу Дивчибаре као место за краћи одмор. Од пре извесног броја година успоставила се и лепа традиција пријатељског окупљања једном годишње, лети, у гостољубивом дому угледне ваљевске породице архитекте и дивчибарског туристичког посленика Мише Максимовића, а поводом рођендана његовог ујака и мог драгог пријатеља, заслужног новинара и приређивача више од 200 књига разговора са ствараоцима из разних области, такође Ваљевца, Милоша Јевтића. На овим окупљањима може се срести шаролико и занимљиво друштво. Запажено је, поред осталих, присуство председника Матице српске, професора и књижевника Драгана Станића, надбискупа београдског монсињора Станислава Хочевара, дугогодишњег дивчибарског пароха и управника Патријаршијске канцеларије, оца Стојадина Павловића, цењеног офталмолога професора Милоша Јовановић, физијатра и писца, пуковника Александра Ђуровића, искусног привредника, директора ЦИП-а Милутина Игњатовића, социолога и књижевника Слободана Гавриловића, горњомилановачке привредне легенде и преданог културног делатника Јове Томовића, анестезиолошког мага професора Томе Мареновића, познаваоца заборављене историје и наших планина, професора Бранка Матића, издавача и тананог зналца српскога језика Милана Тасића, самосвојне пионирке завичајног туризма Заге Стојановић и многих других овога пута непоменутих... Приликом једног оваквог окупљања, у згради намењеној основној школи била је отворена и изложба неуморног уметника фотографије Томе Грујичића.”
И Стефан Миленковић, истакнути српски виолиниста са светском каријером, један је од заљубљеника у ово планинско место. Изјавио је да између наступа највише воли да обитава у својој кући на Дивчибарама, где се одмара и труди да што више времена проводи напољу, на свежем планинском ваздуху.

СТЕПЕНИЦЕ КА МИТСКОМ

Други део телевизијског филма Извињавамо се, много се извињавамо из 1976, редитељке Соје Јовановић и сценаристе Милана Николића, сниман је на Дивчибарама. Уз препознатљиве пејзаже, афирмисан је и ондашњи хотел „Балканија”. Боравили су овде том приликом и радили Милена Дравић, Бата Паскаљевић, Слободан Ђурић... Још двоје великих глумаца, Неда Арнерић (која, нажалост, више није међу нама) и Мики Манојловић, одабрало је да проводе слободно време у својим кућама подигнутим баш у овом планинском одмаралишту.
Вредно је напоменути да је и Живојин Павловић, чувени редитељ и књижевник, имао кућу у овом летовалишту. Сликар и академик Љуба Поповић, његов пријатељ, у једном интервјуу поводом годишњице Павловићеве смрти рекао је: „Жика је био кућни тип, једино је, с времена на време, одлазио на Дивчибаре, где је писао, одвојен од градских загађености и тела и духа, физичких и интелектуалних.” Несрећни Херцеговац Мирко Ковач, првобитно значајан писац српски а после ни свој, у Сарајевским свескама изнео је сећање на првомајске празнике које је годинама, како сам каже, „готово редовно проводио с блиским пријатељем, филмским аутором и писцем Жиком Павловићем у његовој кући на Дивчибарама”. Редитељева ћерка Милена Павловић, глумица и позоришни редитељ, најпознатија по улогама у филму Ми нисмо анђели Срђана Драгојевића и Подземље Емира Кустурице, за један портал говори како за време школског распуста обавезно и дан-данас са породицом одлази у ову викендицу, истичући како им је тамо главни одмор.
Академик и велики писац Драгослав Михаиловић, премда је превалио деведесету, и данас редовно долази на Дивчибаре, где се одмара у својој викендици.
Књижевник Љубомир Симовић, такође академик, на путу од Београда до своје завичајне Јелове горе, неретко се задржава на Дивчибарама, те не чуди што је овај део Србије, који воли и познаје, помињао у својим песмама. У песми „Доручак” из збирке Видик на две воде даје слику планина ваљевског краја под снегом, међу којима је и Маљен. „Песма о ношењу одсечене главе Душана Радовића Кондора кроз села и преко планина западне Србије”, из збирке Источнице, такође води и преко Маљена. У песми „Поглед са Тометиног Поља” описује како изгледају Дивчибаре са Црним врхом и како их он доживљава посматране са Тометиног Поља, оближње висоравни. А види их као степенице уз које су јунаци ујесен у облаке носили овнове и вино, а некада су низ те степенице богови силазили да се жене. Дивчибаре су овде за песника бајковит и готово митски простор, свакако изузетан.
Ова маљенска висораван овековечена је и у књизи Дивчибаре Богољуба Боке Ломе. На њено издање из 2004, четврто, исправљено и допуњено, које је приредио ауторов син проф. др Миодраг Лома, и ми смо се ослањали у писању. Књига нас упознаје са дивчибарским географским положајем, климом, флором, фауном, историјатом одмаралишта и туризма, урбанизацијом, туристичким могућностима... Међутим, она омогућава да осетимо и „другу страну туристичке дестинације, њену душу”, и то кроз разноврсне дивчибарске приче, чији су јунаци такозвани обични, мали људи, духовити и добродушни шерети.
Како истиче Миодраг Лома у поговору, за његовог оца „Дивчибаре су биле један релативно лако досежан паралелни идилични свет”, изгубљени рај; таквом специфичном атмосфером прожета је читава књига.
„Преко тридесет година – од 1953. до 1984, био је један од најактивнијих пропагатора и организатора туризма у Србији, као члан, секретар и председник туристичких друштава и савеза општине (Ваљево), среза, региона и републике”, пише о свом оцу Миодраг Лома. „Дивчибаре је заволео као десетогодишњи дечак, а касније ће бити председник Управног одбора Ваздушне бање Дивчибаре и један од твораца и организатора Туристичке приредбе ,Бели нарцис’.”

***

Одлике
Дивчибаре су висораван у средишњем делу планине Маљен, 38 километара југоисточно од Ваљева, којем административно и припадају. Вис Стражара дели их на Питомине, које се простиру до Краљевог стола и Великог брда, и Дивчибаре у ужем смислу, које чини део према Црном врху. Према легенди, назив значи „дивине (девојачке) баре” и настао је у знак сећања на то што се у овдашњој реци Црној Каменици утопила пастирица. Имају повољну климу, са свих страна висовима заклоњене од ветрова. Просечна надморска висина износи 980 метара и одавде се пружа изванредан поглед.

***

Биље, животиње, птице
Читав Маљен, нарочито дивчибарски део, познат је по красним цветним ливадама. Има пуно нарциса и четинара (црни бор, смрча, јела, клека...). На овој горској висоравни живе бројне животиње: зец, вук, лисица, дивља свиња, веверица, шакал, куна белица, куна златица. Међу птицама су јаребице камењарке, велики шарени детлић, сеоски детлић, крстокљун, креја, планински славуј...

***

Вашар
На Калуђерским барама сваке године је на Светог Пантелејмона (9. август) одржаван вашар. Године 1926. вашар је пресељен у новоосновано летовалиште на Дивчибарама, где се и данас одржава.

***

Владика и писац
Владика тимочки Мелентије Вујић (1891‒1911), родом из суседног маљенског села Осеченице, радо је боравио у родном селу, у породичној колиби на Калуђерским барама. Живот Мелентијев послужио је књижевнику Светолику Ранковићу као грађа за роман „Порушени идеали”. Владика и Светолик Ранковић заједно су похађали Богословију у Београду и постали велики пријатељи. Владика је своје последње године провео у Хиландару, где је и умро. У манастирској библиотеци налази се примерак поменутог романа са Мелентијевим белешкама, из којих уочавамо да је често оштро замерао Ранковићу на ономе што у књизи пише. Међутим, из последњих бележака видимо да се Мелентије одљутио: „Уосталом – ова је књига роман, а у роману су многе ствари и догађаји потпуно измишљени, тј. вешто скројена лаж.”

 


У продајним
објектима Трафике
од сада можете купити
Националну ревију

Србија - национална ревија - број 82 - руски

Србија - национална ревија - број 82 - руски

Србија - национална ревија - број 81 - руски

Србија - национална ревија - број 80 - руски

Србија - национална ревија - број 79 - руски

Србија - национална ревија - број 78 - руски

Србија - национална ревија - Туризам 2020.

Србија - национална ревија - Број 77

Србија - национална ревија - Број 76

Србија - национална ревија - Број 75Србија - национална ревија - Франкфурт
Србија - национална ревија - Москва
Србија - национална ревија - Москва
Србија - национална ревија - ПекингСрбија - национална ревија - број 74
Србија - национална ревија - број 73
Serbia - National Review, Leipzig
Србија - национална ревија - број 72Туризам 2019.Србија - национална ревија - број 71Србија - национална ревија - број 70
Србија - национална ревија - број 69Србија - национална ревија - број 68Туризам 2018.
Србија - национална ревија - број 66
Молитва без престанка
Србија - национална ревија - број 65Србија - национална ревија - број 64
Србија - национална ревија - број 63
Србија - национална ревија - број 62Србија - национална ревија - број 61
Србија - национална ревија - број 60

Србија - национална ревија - број 59
Србија - национална ревија - број 59
Србија - национална ревија - број 58
Србија - национална ревија - број 57
Србија - национална ревија - број 56
Србија - национална ревија - број 55
Србија - национална ревија - број 54
Туризам 2016
Српска - национална ревија - број 12-13
Српска - национална ревија - број 12-13
Српска - национална ревија - број 12-13
Serbia - National Review - No 51
Српска - број 10-11
Serbia - National Review - No 49
Serbia - National Review - No 49
Serbia - National Review - No 48
Туризам 2015

Serbia - National Review - No 47Serbia - National Review - No 46, russianSerbia - National Review - No 45Srpska - No 6
SRPSKA - National Review - No 5Tourism 2014SRPSKA - No 2
SRPSKA - No 1
Tourism 2013
SRPSKA - National Review - Special Edition

Battle above Centuries
Legends of Belgrade
History of the Heart



Едиција УПОЗНАЈМО СРБИЈУ

ГУЧА - ПОЛА ВЕКА САБОРА ТРУБАЧА (1961-2010)
Чувар светих хумки
Србија од злата јабука - друго издање
Orthodox Reminder for 2013
Пирот - Капија Истока и Запада
Беочин - У загрљају Дунава и Фрушке Горе
Србија, друмовима, пругама, рекама
Србија од злата јабука
Туристичка библија Србије

Коридор X - Европски путеви културе
Београд у џепу
Тло Србије, Завичај римских царева
Добродошли у Србију