Примери

БУДИМИР МАЛЕШИЋ, РАТНИ ХЕРОЈ СА ОЗРЕНА, ШАМПИОН МЕЂУ СПОРТИСТИМА СА ИНВАЛИДИТЕТОМ
Увек чути вишњу реч
Имао је црни појас у каратеу и отворене путеве. Иза брда је тутњало, земља се распадала, зло надолазило. Одбио је да оде. „Ко ће заштитити ову нејач? Шта ће бити, и шта од нас остати, ако сви одемо?” Једног децембарског јутра у скривеном минском пољу остао је без обе ноге. Тада је закорачио на један сасвим другачији пут, који још траје и није за слабиће. У стоном тенису, једном од његових поља самоодржања, освојио је преко стотину медаља и педесет пехара

Пише: Алекса Комет
Фото: Архива саговорника


Рекли су му да је боље да иде преко... тамо за такве као што је он има места... он је каратиста, црни појас, млад... такве свуда траже. Рекли су му да се овде спрема хаос... биће рата, све ће да се сломи. Па, кад се једном све смири... онда може назад, ако буде хтео.
Питао их је: „А ко ће овај народ да брани, ову нејач око Озрена да штити?” Питао их је: „Шта ће бити ако сви одемо? Ко ће остати... и шта ће остати иза нас?”
Нису му одговорили, нису га чули... отишли су.
Тога јутра, кренули су на задатак. Као зло које се кријући подвуче под земљу, па стрпљиво чека, мина је одјекнула и откинула му обе ноге – десну испод, а леву изнад колена. Јекнула је као човек... уместо њега.
– Било је то 4. децембра, на празник Ваведења Пресвете Богородице. Нико о томе није тада размишљао. Ишло се из акције у акцију. Страдао сам и захваљујући Владичици нашој поново се родио.
Тада је почео пут који на неки начин траје још увек и коме путоказ утврђују болнички ходници. Од Добоја, преко Бањалуке, до Земуна, Београда...
– Обе су ноге биле откинуте, али су лекари убрзо приметили да се стање погоршава. На сву муку добио сам сепсу, а кренула је и гангрена. Три дана сам био у коми. Пребацили су ме у Србију и, на сву срећу, лекари и особље Земунске болнице успели су да зауставе даље труљење ткива.
Несрећа је била велика. Чинило му се да је остао без пола тела, а требало је наставити живот.
– Свашта ми је тада падало на памет. Пристижу мисли од којих ти је увек теже, сећања која се јављају само да те муче... Самог сам себе питао куда ћу овакав. Замишљао сам себе онаквог какав сам био – млад, пун снаге, каратиста, црни појас, први дан. Имао сам породицу, жену и две кћери... и ово срце у грудима. Оно ми је тукло у прсима... а онда се умирило и почело да ми говори: да није било узалуд, да је тако морало да буде и да се мора даље. Послушао сам своје срце и данас ми није жао ничега. Борио сам се за свој народ, дао му више него што сам мислио да могу, био један од оних који су остали, а велики је Бог хтео да све буде овако како је било.
Крај њега је била породица која је умела да му пружи утеху и подршку.

ОТКРИВАЊЕ СТОНОГ ТЕНИСА

Протезама је покушао да се усправи и успео. Када се већ то догодило, онда је у њему почео поново да се комеша дух некадашњег робусног спортисте. На препоруку Ратних и војних инвалида Београда почео је да се бави стоним тенисом.
– Стони тенис је углавном био нешто споредно у мом претходном животу. Тек успутна рекреација и нисам ни могао да наслутим да ће ми толико испунити живот после свега што се догодило. Полако, почео сам да откривам нешто потпуно ново, за шта сам очигледно имао приличан таленат, нешто што је изненада почело да даје нови смисао мојим данима. Седам година сам играо на протезама, трпео болове, крварио, али нисам одустајао. Тек на препоруку лекара сео сам у колица како ми не би страдали кукови, али сам и у тој ситуацији био одличан.
Победе на домаћим такмичењима су почеле да се нижу, па је ускоро уследио и позив селектора стонотениске репрезентације за особе са инвалидитетом.
– Наступао сам на бројним такмичењима, Светским куповима, на Светском првенству у Словачкој, на којем смо освојили бронзану медаљу, што је највреднији резултат у мојој каријери. Тада смо победили Немачку, актуелног олимпијског шампиона. За петнаестак година бављења стоним тенисом освојио сам више од стотину медаља и педесет пехара, на домаћим и међународним такмичењима, стекавши при том и неколико титула државног првака.
Због сјајних резултата припало му је национално признање и спортска пензија.
– Стони тенис ми је пружио прилику и да се ангажујем као спортски радник. Дванаест година сам водио Стонотениски клуб инвалида Београда, а био сам и председник Савеза са спорт инвалида Београда.
У складу са могућностима, Будимир се труди да бројне животне обавезе обавља самостално, не желећи да истакне хендикеп са којим се суочава, нити искуство које носи у себи.

НАРОЧИТО СУ НОЋИ ТЕШКЕ

– То што ми се догодило одредило је мој живот већ више од двадесет пет година. Зауставило ме у многим жељама, плановима, идејама, али ми је дало прилику да у потпуно другачијим околностима покажем снагу карактера и да нисам човек који чека на нечије сажаљење и помоћ проистеклу из тога.
Све што је Будимир у стању да пренесе из свог искуства има утолико већи значај, јер његове борбе са телесним проблемима се нажалост још увек нису завршиле. Чак напротив. Последњих година се последице трагедије коју је давних дана доживео на ратишту у Босни испољавају све жешће.
– Главни нерв у нози је тада доживео велико оштећење и до данас тај проблем нисмо успели да решимо. У дугом периоду сам то осећао као споредан бол, али је са годинама постајао све јачи, да би у последњих пар година постао све теже подношљив. Зато и нисам у могућности да се више бавим стоним тенисом као што некад јесам. Неурином који се ствара на крају откинутог нерва нисмо успели да савладамо чак ни после неколико операција. Сада се помиње као могућност уградња нервног стимулатора који би олакшао болове. Нарочито су ноћи тешке. Понекад ми се чини као да ми неко клештима откида део меса. Али сваки тренутак олакшања доноси ми нову наду да ће се ипак наћи неко решење и за ову муку.
И ево нас поново у оном јутру, на празник Ваведења Пресвете Богородице, са свим оним битним и небитним ликовима, са урликом закопане мине, уместо његовог.
– Господ зна зашто се све тако догодило и мајка Богородица која ме је тог јутра родила за нови живот. Онима који у Бога не верују поручујем да барем чине добра дела и нека верују у снагу племенитости. А онима који у Бога верују желим да никада не забораве његову жртву и његове поуке. И нека памте речи: „Ја ћу бити са Вама до свршетка света!”

***

Породица
– Од моје породице, од супруге и ћерки, учио сам се снази и упорности. Супруга је на себе преузела велики породични терет, па је и сама оболела, али је на срећу сада добро. Одрастање мојих ћерки терало ме је да се борим са тескобом ружних осећаја. Бог ми је дао да их гледам како расту пред мојим очима, како сазревају и да утичем на то. Једном родитељу то је најбитније. Обе су завршиле школе, старија је у Грчкој, млађа је у Београду.

***

Борба непрестана
– Нико ко није прошао кроз сличне ситуације није у стању да разуме са каквим се душевним изазовима суочавају људи са овако озбиљним хендикепима. Колико су близу очаја, депресије, осећаја безнађа. Због тога сам се у многим приликама трудио да им укажем на то колико је значајно сачувати дух, када нам је већ тело оштећено. Колико је битно бавити се нечим што ће нас избавити из колотечине инвалидитета. Алкохол, безвољност и животни неред су увек на дохват руке и многи, нажалост, посегну за тиме. Али то је само нови ударац себи, из дана у дан све јачи и тежи, јер сами према себи умемо да будемо немилосрдни. Људи који имају овакве тегобе, чезну за миром и утехом, чезну за неким новим смислом у свом животу, а он се проналази само трагањем, упорним и тешким, које се на крају увек исплати.


У продајним
објектима Трафике
од сада можете купити
Националну ревију

Србија - национална ревија - број 82 - руски

Србија - национална ревија - број 82 - руски

Србија - национална ревија - број 81 - руски

Србија - национална ревија - број 80 - руски

Србија - национална ревија - број 79 - руски

Србија - национална ревија - број 78 - руски

Србија - национална ревија - Туризам 2020.

Србија - национална ревија - Број 77

Србија - национална ревија - Број 76

Србија - национална ревија - Број 75Србија - национална ревија - Франкфурт
Србија - национална ревија - Москва
Србија - национална ревија - Москва
Србија - национална ревија - ПекингСрбија - национална ревија - број 74
Србија - национална ревија - број 73
Serbia - National Review, Leipzig
Србија - национална ревија - број 72Туризам 2019.Србија - национална ревија - број 71Србија - национална ревија - број 70
Србија - национална ревија - број 69Србија - национална ревија - број 68Туризам 2018.
Србија - национална ревија - број 66
Молитва без престанка
Србија - национална ревија - број 65Србија - национална ревија - број 64
Србија - национална ревија - број 63
Србија - национална ревија - број 62Србија - национална ревија - број 61
Србија - национална ревија - број 60

Србија - национална ревија - број 59
Србија - национална ревија - број 59
Србија - национална ревија - број 58
Србија - национална ревија - број 57
Србија - национална ревија - број 56
Србија - национална ревија - број 55
Србија - национална ревија - број 54
Туризам 2016
Српска - национална ревија - број 12-13
Српска - национална ревија - број 12-13
Српска - национална ревија - број 12-13
Serbia - National Review - No 51
Српска - број 10-11
Serbia - National Review - No 49
Serbia - National Review - No 49
Serbia - National Review - No 48
Туризам 2015

Serbia - National Review - No 47Serbia - National Review - No 46, russianSerbia - National Review - No 45Srpska - No 6
SRPSKA - National Review - No 5Tourism 2014SRPSKA - No 2
SRPSKA - No 1
Tourism 2013
SRPSKA - National Review - Special Edition

Battle above Centuries
Legends of Belgrade
History of the Heart



Едиција УПОЗНАЈМО СРБИЈУ

ГУЧА - ПОЛА ВЕКА САБОРА ТРУБАЧА (1961-2010)
Чувар светих хумки
Србија од злата јабука - друго издање
Orthodox Reminder for 2013
Пирот - Капија Истока и Запада
Беочин - У загрљају Дунава и Фрушке Горе
Србија, друмовима, пругама, рекама
Србија од злата јабука
Туристичка библија Србије

Коридор X - Европски путеви културе
Београд у џепу
Тло Србије, Завичај римских царева
Добродошли у Србију