Арена

СЛОБОДАН КОВАЧ, СЕЛЕКТОР ОДБОЈКАШКЕ РЕПРЕЗЕНТАЦИЈЕ СРБИЈЕ
Зрелост и замке
Имамо играче у најбољим годинама, водеће у најјачим клубовима, и кадре да се боре за врх на великим такмичењима. Али млађе селекције немају такве резултате и много је разлога за бригу, као и у многим другим нашим спортовима. Спорт у нашој земљи више није доступан свима, знатно се смањује број породица које могу да поднесу трошкове дечјег тренирања. Родитељи и друштво васпитавају младе тако да спорт унапред повезују са новцем и славом, па их гурају само у спортове где мисле да тога има. То није добар пут и никоме неће донети ваљане плодове. Држава о томе мора сада да мисли

Пише: Дејан Булајић
Фото: FIVB, CEV, OSS


Слободан Ковач је човек који памти многе лепе тренутке у својој играчкој и тренерској каријери, обележеној титулама и медаљама. Можда ипак посебно место у тој галерији тријумфа заузимају две олимпијске медаље, у Атланти и Сиднеју. Утолико је више са извесном сетом пратио олимпијски одбојкашки турнир у Токију, на којем није било нашег тима.
– По свему што смо могли видети, савршено је јасно да је нашој репрезентацији било место на Олимпијским играма. Сигуран сам да бисмо се, по квалитету који имамо, умешали у борбу за медаљу. Питање је, међутим, да ли сада треба разбијати главу око тога зашто тамо нисмо били. Имали смо своје прилике, два квалификациона турнира, али нисмо их искористили. Остаје добра поука о изједначеној конкуренцији у европској одбојци, у којој увек можемо рачунати на висок пласман, а исто тако можемо остати без икаквог значајног резултата. Нека то буде опомена пред следећа важна такмичења.

Какав су утисак на вас оставиле Олимпијске игре у Токију?
Када такво питање поставите спортистима, увек ћете добити одговор да су Олимпијске игре нешто неупоредиво и да их по сваку цену треба сачувати од свих изазова модерног времена. Међутим, искрено говорећи, после свега што смо видели у Токију остаје утисак да је много тога битног недостајало. Пре свега публика која читавом феномену спорта даје коначан изглед. Недостајало је добро расположење, како домаћина, тако и гостију, и коначно, недостајао је препознатљив олимпијски ентузијазам.

Ваше олимпијске успомене су нарочите вредне?
Веома! Две Олимпијаде – Сиднеј и Атланта, и две медаље. То су успомене које време чини још вреднијим, а нас који смо у томе учествовали још поноснијим.

Како протумачити успон те златне генерације којој сте и сами припадали?
Има различитих фактора који су допринели тој доброј причи. Као прво, ми смо као нација талентовани за игре са лоптом. Као друго, појавила се група врло занимљивих играча која је, и то је посебно битно, због оних несрећних санкција, добила прилику да раније него што је до тада био случај, оде у иностране клубове. Тамо смо стекли искуство које нам је недостајало у домаћој лиги – виши ниво професионализма, јачи тренинзи, јача конкуренција... Када смо напокон добили прилику да заиграмо за репрезентацију, ми смо били потпуно спремни за врхунске резултате, што је изненадило читав одбојкашки свет.

ОЛАКО ГУБЉЕЊЕ ГЕНЕРАЦИЈА

Како данас изгледа српска мушка одбојка?
Многи су склони да нашу мушку одбојку пореде са женском, која већ на први поглед делује убедљивије. На том месту ћемо добити и праве одговоре. Наиме, од пресудног је значаја колико деце тренира неки спорт и у томе се углавном питају родитељи, а не деца. Међу девојчицама одбојка је најпопуларнији спорт. Али код дечака тако већ није. Родитељи, без обзира на жеље својих потомака, много више воле да им син буде неки будући кошаркаш, фудбалер или тенисер, него одбојкаш. Наравно, разлог за то је жеља великог броја родитеља да добро уновче таленат својих синова. Тако, нажалост, долазимо до тога да дечаци у Србији све мање тренирају одбојку. Генерација коју имамо у репрезентацији је имала боље резултате од наше у млађим категоријама. Бојим се да на том плану немамо разлога за велики оптимизам.

Шта учинити да сачувамо мушку одбојку?
Питање је шта учинити да се сачувају и многи други спортови, а не само одбојка. Што се тиче нас, као прво потребни су нам добри резултати, потребне су нам медаље, да бисмо привукли пажњу јавности и млађих генерација и подстакли их да нам се придруже. Међутим, изнад тога је један други проблем. Наиме, у савременим условима није лако бавити се спортом. Будите уверени: да је моја генерација стасавала по законима модерног доба, многи од нас би одустали од одбојке, јер ни родитељи не би могли да нас испрате. Држава мора да у сарадњи са савезима учини све што може да спорт поново постане доступан свима, јер сада није. И што је најгоре, од спорта углавном одустају талентована деца која имају добар карактер, али немају средстава. Од таквих се стварају шампионске генерације, а ми их лако губимо.

НОВЕ ВРСТЕ ТЕРЕТА

Да ли савремени спорт постаје превише напоран чак и за најталентованије такмичаре?
Видели сте шта се догађа и на елитној сцени. Најбоља гимнастичарка света одустаје у сред олимпијских такмичења, због менталних проблема. Из истих разлога најбоља тенисерка света напушта Ролан Гарос. Биће све више таквих примера, јер спорт је сам по себи веома стресан. Одавно већ не важи она стара изрека да је важно учествовати. Сурови професионализам не прашта неуспехе, а све осим медаља или титула се не сматра успехом. Осим тога, појављује се и један такозвани савремени проблем. У питању су друштвене мреже, на којима сусви па и спортисти. На њима доминирају, гомилом ступидних коментара, ликови који себи дају за право да тумаче све и свакога, и ти коментари су углавном пуниувреда. Нажалост, чини се да се од таквог рефлекса јавности тешко ослободити. Спортисти су им веома изложени и познато ми је да им тешко одолевају. Због свега тога ниједан спортски колектив више неће моћи дафункционише без спортског психолога. Они ће, чини ми се, ускоро постати важнији и од тренера.

Стресно је бити играч, али је стресно бити и тренер?
Постоји она стара тренерска изрека која се често упућује играчима: „Ја сам био у вашим патикама, а ви у мојим нисте”! С обзиром на искуство које сам сакупио, могу слободно рећи да је бити тренер много теже. Када сте играч и када вам не иде добро, сви ће се око вас потрудити да вас оправдају и охрабре да бисте се што пре вратили у форму. Са тренерима је другачије. Сваки тренер мора да има пажљив однос, како са тимом, тако и са играчима. Да их прилагођава игри, тактици, да се бави психологијом, да открива њихове слабости и врлине, и коначно да има циљ који понекад ни сами играчи не препознају. Напокон, тренера лакше жртвују од играча када ствари не крену жељеним током, тако да његова улога заиста није нимало лака.

Ускоро ћете обавезама селектора додати и улогу клупског тренера?
Искрено говорећи, посао у репрезентацији је нешто што радим из љубави и великог задовољства, али потпуно је јасно да је због општих животних услова неопходно пронаћи и клупски ангажман. Већ сам се договорио да следеће сезоне преузмем један од најбољих европских клубова, пољски „Белхатов”, у којем ћу радити и са неким од наших репрезентативаца. Наш савез не прави проблем око тога, тако да ћу наставити рад на два фронта, док год резултати буду дозвољавали тако нешто.

Имамо ли довољно разлога да верујемо у добре резултате наше репрезентације и у следећем периоду?
Без икакве дилеме! Играчи који наступају у нашој репрезентацији већ годинама су међу водећим у престижним европским тимовима. У најбољим су годинама, сасвим сазрели кроз велика такмичења. Када су у доброј форми и сасвим физички спремни, мислим да не постоји такмичење на којем нисмо спремни да идемо на неку од медаља. Тврдим да смо једна од најбољих селекција на свету. Међутим, није добар тај минули период, то време ковида, кроз које су неки наши играчи прошли нешто лошије (слабија физичка спрема, повреде). То би могло да нас поремети и доведе у питање планове које постављамо. Све остало је потпуно под контролом и даје нам право на оптимизам.

***

Играчки пут
Слободан Ковач (Велико Градиште, 1967). Одбојкашку каријеру започео у родном граду (ВГСК), потом играо за „Колубару” из Лазаревца, „Студент Ваздухопловство” из Мостара и новосадску „Војводину”. У иностранству најдуже играо у Италији (за „Ђоју дел Коле”, „Лубе Мачерату”, „Таранто”, „Ањоне” и „Молфету”), у Грчкој играо за „Арис” из Солуна, у Ирану за „Урмију”, у Кувајту за „Казму”. Пред крај каријере једну сезону играо и за „Раднички” из Крагујевца. Са репрезентацијом Југославије освојио је седам медаља на највећим светским такмичењима, укључујући и олимпијско злато у Сиднеју 2000. године.

***

Тренерска каријера
Као тренер, Слободан Ковач је са крагујевачким „Радничким” освојио две титуле првака Србије, што је поновио и са „Халкбанком” у Турској (плус Куп). Са „Перуђом” био вицешампион Италије и финалиста Купа. Са руским „Белогорјем” освојио Куп изазивача. Са репрезентацијама Ирана и Словеније, као селектор, постигао је највеће успехе у историји одбојкашког спорта у тим земљама.
Од августа 2019. селектор је одбојкашке репрезентације Србије. Већ на првом такмичењу постаје првак Европе (2019).


У продајним
објектима Трафике
од сада можете купити
Националну ревију

Србија - национална ревија - број 82 - руски

Србија - национална ревија - број 82 - руски

Србија - национална ревија - број 81 - руски

Србија - национална ревија - број 80 - руски

Србија - национална ревија - број 79 - руски

Србија - национална ревија - број 78 - руски

Србија - национална ревија - Туризам 2020.

Србија - национална ревија - Број 77

Србија - национална ревија - Број 76

Србија - национална ревија - Број 75Србија - национална ревија - Франкфурт
Србија - национална ревија - Москва
Србија - национална ревија - Москва
Србија - национална ревија - ПекингСрбија - национална ревија - број 74
Србија - национална ревија - број 73
Serbia - National Review, Leipzig
Србија - национална ревија - број 72Туризам 2019.Србија - национална ревија - број 71Србија - национална ревија - број 70
Србија - национална ревија - број 69Србија - национална ревија - број 68Туризам 2018.
Србија - национална ревија - број 66
Молитва без престанка
Србија - национална ревија - број 65Србија - национална ревија - број 64
Србија - национална ревија - број 63
Србија - национална ревија - број 62Србија - национална ревија - број 61
Србија - национална ревија - број 60

Србија - национална ревија - број 59
Србија - национална ревија - број 59
Србија - национална ревија - број 58
Србија - национална ревија - број 57
Србија - национална ревија - број 56
Србија - национална ревија - број 55
Србија - национална ревија - број 54
Туризам 2016
Српска - национална ревија - број 12-13
Српска - национална ревија - број 12-13
Српска - национална ревија - број 12-13
Serbia - National Review - No 51
Српска - број 10-11
Serbia - National Review - No 49
Serbia - National Review - No 49
Serbia - National Review - No 48
Туризам 2015

Serbia - National Review - No 47Serbia - National Review - No 46, russianSerbia - National Review - No 45Srpska - No 6
SRPSKA - National Review - No 5Tourism 2014SRPSKA - No 2
SRPSKA - No 1
Tourism 2013
SRPSKA - National Review - Special Edition

Battle above Centuries
Legends of Belgrade
History of the Heart



Едиција УПОЗНАЈМО СРБИЈУ

ГУЧА - ПОЛА ВЕКА САБОРА ТРУБАЧА (1961-2010)
Чувар светих хумки
Србија од злата јабука - друго издање
Orthodox Reminder for 2013
Пирот - Капија Истока и Запада
Беочин - У загрљају Дунава и Фрушке Горе
Србија, друмовима, пругама, рекама
Србија од злата јабука
Туристичка библија Србије

Коридор X - Европски путеви културе
Београд у џепу
Тло Србије, Завичај римских царева
Добродошли у Србију