Исповести

ХАРАЧИОН ЛЕВОЊАН, ЈЕРМЕНСКИ АТЕНТАТОР НА ТУРСКОГ АМБАСАДОРА У БЕОГРАДУ 1983.
Пуцањ у светску глувоћу
„Испред нас и истине налазио се зид ћутања. Морали смо га рушити. У турском геноциду над мојим народом, страшном и прећутаном, брутално је убијено милион и по људи. Тада је то било три четвртине укупног броја Јермена. Нисмо желели невине жртве, пуцали смо у представнике државе која је починила тај ужас и у равнодушност света. (...) Срби су слободарски народ, нама умногоме близак. Разумели су да ми нисмо криминалци него борци за свој народ и праведну идеју”

Пише: Мишо Вујовић


„Свет је био глув за патње Јермена”, рече тихо човек смиреног лица, мало избачене седе браде, продорног погледа,  док ме је иследнички скенирао, враћајући сећање на најсудбоноснији догађај свог живота.
Тог 9. марта 1983. године ношен узвишеном идејом борбе за истину о страдању јерменског народа, у центру Београда испалиће осветничке хице у амбасадора Републике Турске у СФРЈ Галипа Балкара.
Данас, шездесетједногодишњи Харачион Крикор Левоњан, један од јерменских „осветника”, живи новим животом, предан старој идеји заштите националних интереса и праведном решавању јерменског питања.
Левоњан је током боравка у сремскомитровачком затвору научио српски језик, али су, временом, многе речи нестале из памћења.
У комунистичкој Југославији ћутало се о геноциду Турске над јерменским народом 1915–1917. године.
Крикор Левоњан, данас, након скоро четрдесет година, атентат на амбасадора Турске не доживљава као подвиг већ као испуњену патриотску дужност. Не очекује ловорике и награде, али поштовање и морална подршка, која није изостала ни код наших грађана, довољна су му сатисфакција.
„Битно је да ту слободарску идеју пренесемо младом нараштају. Ми смо, не као мала, већ малобројна нација, која је више векова живела без сопствене државе, успели да сачувамо свој идентитет и обновимо јерменску државу. Као потомци предака страдалих у турском геноциду, било смо принуђени да нешто предузмемо. Свет није разумео бол и голготу кроз коју је прошао јерменски народ. Наш циљ није био да убијамо људе већ да скренемо пажњу светској јавности на патње Јермена и на прећутани геноцид. То ћутање нас је натерало да нађемо начин да свету отворимо очи, да сазна о том страшном геноциду над Јерменима. Испред нас и истине се налазио зид ћутања који смо морали рушити, а атентати на турске дипломате су преостали као једино средство нашем малобројном народу у борби против вишеструко бројнијег и јачег непријатеља. Акције бораца за извршење правде због геноцида над Јерменима, нису биле усмерене против турског народа, већ против оних који су владали Турском и јавно се декларисали као непријатељи Јермена”, смиреним гласом почиње своју исповест овај припадник ослободилачке организације „Командоси”, који је 9. марта 1983. године смртно ранио Галипа Балкара, турског амбасадора у Београду.
Под паролом да је „нетурско становништво канцер који треба одстранити са турског тела”, наредбом Талат-паше о хапшењу 250 угледних Јермена у Истанбулу, крајем априла 1915. и законом о протеривању Јермена из Отоманске империје, почео је погром овог старохришћанског народа, који ће резултирати геноцидом над милион и по људи, што је у том тренутку чинило три четвртине целе јерменске популације.

ШОК У МИРНОЈ ПРЕСТОНИЦИ

Имао сам деветнаест година када су Рафи Ел Бекијан и Харачион Крикор Левоњан пуцали у амбасадора Турске у Београду.
У  Балкара је Левоњан испалио четири хица, док је Ел Бекијан једним метком ранио његовог возача у тренутку када је овај покушао да потегне револвер.
Такав чин готово да је био незамислив за већину становника Југославије, једне од најбезбеднијих држава света. Осећања становника престонице била су помешана. Од оправдања до осуде. И поред свеприсутних очију и ушију службе, осуђујућег става државе, велики проценат грађана, нарочито млађих, изражавао је симпатије према атентаторима.
Нажалост, уз амбасадора је смртно страдао и млади Жељко Миливојевић, студент из Инђије. Више среће имао је Левоњан, и сам тешко рањен полицијским куршумом, док ће при покушају да спречи Левоњаново бекство трајни инвалид постати и пуковник Слободан Брајовић.
У то време мирна престоница СФРЈ била је у шоку, а овај атентат у центру Београда, далеке 1983. године, представљаће увертиру у сурове уличне ликвидације и крвави грађански рат.
Већина Београђана затечених на лицу места дала се у потеру за атентаторима. Студент Миливојевић смртно је страдао у тренутку када је покушао да сустигне Ел Бекијана. Према пресуди, Миливојевића је упуцао Рафи Ел Бекијан. Адвокати оптужених су се позивали на судско вештачење и извештај обдуцента у ком је стајало да је у телу покојног Миливојевића пронађено зрно од 7, док су атентатори пуцали калибром 9 милиметара. Југословенска и српска милиција је у то време користила оружје калибра 7,62 милиметра. Да ли је обдуцент др Снежана Вељковић заиста погрешно измерила пречник зрна нађен у Миливојевићевом телу, или јој је накнадно „сугерисано” да „призна” грешку, до данас је остало неразјашњено.
На основу тог вештачења, одбрана оптужених је покушала да докаже да несрећни студент, у пожртвованом покушају хватања атентатора, није погођен из пиштоља марке „астра” калибра 9 милиметара који су користили атентатори, већ калибром 7,62 из ког је тешко рањен и Крикор Левоњан.

ЧУДНИ ХИЦИ, ОТВОРЕНА ПИТАЊА

„Суд је одбацио оптужницу да је у питању безобзирна освета, јер је дело извршено из патриотизма и родољубља, а ту нема ниских побуда”, наводи један од бранилаца оптужених, адвокат Вељко Губерина, у својој књизи Сведок историје. Губерина се током обраћања осврнуо на велики погром и страдање јерменског народа од Турске, што суд није прихватио као олакшавајућу околност, али је његово излагање на суђењу допринело да се шира јавност упозна са геноцидом над Јерменима. У јулу претходне године у емисији о совјетској Јерменији ТВ Београд се осврнула на геноцид наводећи и цифру од милион и по страдалих Јермена. Неколико дана касније, амбасадор Балкар Савезном секретаријату иностраних послова уручио оштар демарш.
У првостепеном поступку атентатори су осуђени на по 20 година затвора, да би Врховни суд казну смањио на 15 година.
Левоњан, тврди да он није ранио пуковника Брајовића који је покушао да га савлада.
Верује, да су из истог оружја, калибра 7,62 милиметра, рањени и он и пуковник Слободан Брајовић.
„Ми смо се темељно припремили за ту акцију, свесни да амбасадор није учествовао у геноциду над Јерменима, али је наследник и настављач политике креатора, наредбодаваца и инспиратора тог злочина. Дакле, ми смо пуцали у представника земље која је извршила геноцид. Пуцали смо у државу коју је он тог тренутка представљао”, категоричан је Левоњан, изражавајући жаљење због невиних жртава, страдалих приликом атентата.
„То није био непријатељски чин према вашој држави, ни у примисли нисмо намеравали да повредимо било кога од недужних грађана, али развој ситуације је био такав да се то нажалост догодило. Приликом моје евакуације са лица места, пуковник Брајовић је покушао да ме савлада хватајући ме обема рукама са леђа. Ја сам пуцао у вис, у том магновењу он је пао, а ја сам наставио да бежим Булеваром револуције према Ташмајданском парку, где сам добио метак у кичму. Мало даље од мене погинуо је студент Миливојевић, за чију смрт је оптужен мој пријатељ Ел Бекијан, али сам ја убеђен да је и он страдао од полицајаца који су користили муницију калибра 7,62 милиметара. Пуковник Брајовић је имао рану на месту где га нисам могао погодити пуцајући у вис”, категоричан је Левоњан. Адвокат Срђа Поповић тврдио је да исти полицајац који је ранио Левоњана у намери да спречи Ел Бекијана у бекству, погодио и Миливојевића који се, трчећи за атентатором, нашао на путањи зрна.
Левоњан је уверен да се на том простору налазило више од двојице полицајаца поменутих у судским списима. До данас је остао непознат идентитет полицајца који је пуцао и ранио Левоњана. Такође је непознаница и други припадник милиције, који ће га, рањеног, заштитити од разјарене масе.
Суд није утврдио ко је био трећи учесник у атентату, ни од кога су дан раније атентатори добили оружје. Непознант је и идентитет човека који је након атентата сео за волан амбасадоровог мерцедеса и превезао га у болницу, где је два дана касније, од задобијених рана, преминуо.
И, на крају, ко су ухапшена лица уз Левоњана и Ел Бекијана, о чијем хапшењу на колегијуму ССИП говори секретар Лазар Мојсов.

СЕКУНДЕ И ВЕКОВИ

Све ово намеће питање како су Левоњан и Ел Бакијан, данима „непримећено” припремали атентат, у тада једној од најбезбеднијих држава света, чијим тајним службама нису промицале ни много бенигније активности потенцијалних непријатеља. Евидентно је да је претходница атентатора месецима опсервирала зграду амбасаде и њену околину, а то свакако није могло проћи незапажено у систему где је већина грађана, запослена на јавним и пословима са становништвом, сарађивала са безбедносним структурама.
„Приметио сам, дан раније, да је радник у киоску преко пута ЈАТ-ове пословнице, наоружан. Претпостављам да је тај запослени у киоску био припадник тајних служби. Колико се сећам, преко пута су се налазиле неке амбасаде, у близини је Скупштина и главна пошта”, присећа се данас овај витални шездесетогодишњак, док разговарамо у вили нашег домаћина, познатог у пословним круговима широм Европе и Азије.
„Пре Београда, наша организација је реализовала сличне акције широм Европе, и уопште нисмо размишљали у ком делу Европе ћемо дејствовати са циљем да задамо што јачи ударац турској држави, политици и дипломатији. За сваку акцију смо се темељно припремали. Ја сам, пре атентата 9. марта, у фебруару боравио у Београду. Проучавао сам терен, осматрао амбасаду, покушавао да утврдим амбасадорово кретање, навике... Након темељног планирања, одлучили смо да је раскрсница Булевара револуције и улице Генерала Жданова најпријемчивије место за извршење задатка. Не због наше безбедности, већ због сазнања да ће амбасадор проћи том раскрсницом. Дан раније смо пратили његову путању до амбасаде САД и тада смо одлучили да га нападнемо приликом првог следећег изласка из амбасаде, чије просторије није често напуштао. Тачно у 11:10 часова, деветог марта 1983, црни мерцедес са заставицама Турске стао је на семафору на углу Булевара револуције и улице Генерала Жданова”, присећа се данас човек који ће са четири хица смртно ранити турског дипломату, и коме ће, приликом бекства, само неколико тренутака касније, „непознати” полицајац „на годишњем одмору” пуцњем из службеног пиштоља повредити кичмени стуб и начинити га трајним инвалидом.
„Све се дешавало у секундама. Сећам се да је амбасадор седео на задњем седишту и читао новине. Мислим да су нам се погледи срели у тренутку када сам пуцао у његовом правцу. Био сам преокупиран успехом акције и само сам о томе размишљао. Жао ми је што су страдали недужни људи. Знали смо да су Срби слободарски народ, да су се, као народ са тешком историјом, жестоко борили против османлија и осећали смо блискост са српским народом.  Државни органи, од полиције до правосуђа и затворских чувара, коректно су се понашали према нама, са свешћу да ми нисмо криминалци већ борци за праведну идеју. Посебно лекари и медицинско особље нас је неговало са пажњом и симпатијама, на чему сам им доживотно благодаран. Сећам се доктора Саве Суботића, дивног човека, о коме годинама размишљам са поштовањем и захвалношћу и волео бих да ступим у контакт са њим”, са осмехом већ опуштеније евоцира успомене овај даровити човек, успешан пројектант, градитељ, сликар и скулптор.

УСПОМЕНЕ КОЈЕ НАВИРУ

Док разговарамо, мој неуморни брат Панта, уз чију помоћ сам се срео са Левоњаном, успева да пронађе доктора Суботића. Дирљив разговор, успомене навиру, а тек понека гримаса на Левоњановом лицу одаје емоцију.        
Присећа се буђења у затворској болници и вести од доктора Ранковића да више неће моћи да хода. Сурово сазнање о последицама тог подухвата, није га обесхрабрило. Чињеница да је у потпуности реализовао своју мисију давала му је нове импулсе живота. Био је убеђен да ће и у таквим условима наставити праведну борбу за свој народ. Борбу за истину, за интернационализацију јерменског питања, за осуду геноцида, како се више никада не би поновио такав гнусни и масовни злочин. Не само Јерменима, већ ни једном народу на свету.
„Као што сваки човек има право на живот, тако је и са народима. Милион и по  недужних јерменских жртава је на најмонстроузнији начин убијено, о чему сведочи и музеј геноцида. То су невини људи, зверски уморени само зато што припадају другој вери и другој нацији. И за тај злочин је неко морао да одговара, не само извршиоци већ и наследници такве политике”, категоричан је овај припадник тајне организације „Командости”, која је годинама, уз још екстремнију „Асалу”, представљала страх и трепет за турску државу и њене званичнике.
„Командоси” су, тврди наш саговорник, организовани у малим групама и готово да нису знали једни за друге, што је обезбеђивало висок ниво конспирације и ефикасности у реализацији планираних атентата. За разлику од припадника „Асале”, „Командоси” нису постављали експлозивне направе, избегавајући на тај начин масовна страдања попут оног на аеродрому Орли у Паризу 1983. године, већ су се определили за много ризичнији начин борбе – ватреним оружјем.
„Без обзира што нам је циљ био исти, ми смо се по многим питањима разликовали од ,Асале’, наша мета су били искључиво дипломате, амбасадори и други турски званичници. И ми смо били забринути што су у њиховим акцијама страдали невини људи. То свакако није могло утицати на позитивно решење јерменског питања”, категоричан је Левоњан, наглашавајући да би и данас дејствовао као праведни борац за јерменско питање.

АЖДАЈА ЈЕ, НА ЖАЛОСТ, ЖИВА

„Све моје одлуке су донете након дугог размишљања, због чега се ни у једном тренутку и поред тешких последица нисам покајао. Као што видите, ја одлично носим свој крст. Нажалост, судбина је хтела да страдају и недужне жртве и због тога, понављам, дубоко жалим. Жао ми је такође што свет није свестан да је неоосманизам у великом успону”, упозорава Левоњан, наглашавајући да су последња дешавања у Нагорно Карабаху доказ тих освајачких претензија.
Са забринутошћу гледа на агресивну експанзију неоосманизама и равнодушност западних земаља. Позива на заједнички одговор тој претњи.
„То што се догодило у Београду свакако је нешто посебно у мом животу. Драго ми је што сам упознао српски народ, који има доста додирних тачака са јерменским. Сличног смо менталитета. Захваљујем се свима на брижљивом односу према мени. Одлука суда је била веома строга. Било нам је јасно да је држава морала да се брани. Осећали смо да су судије разумеле нашу борбу, да су нас уважавали и поред осуђујуће одлуке. Колико се сећам, судија Шекуларац је лично дошао код мене у собу, рекао ми да жали што је донео такву пресуду, да морам бити јак. Одговорио сам му: ,Разумем Вас, донели сте пресуду као професионалац, као што сам ја извршио свој задата, бранећи свој народ.’ Исто тако, нисам гневан ни на полицајца који је пуцао на мене. И он је извршавао свој задатак”, с нестварном мирноћом врти сећања, пажљиво мерећи сваку мисао, избегавајући дипломатском мудрошћу одговоре на нека шкакљива питања, дефинишући их као „неактуелна” или техничка, након скоро четири деценије. Примећујем да вешто избегава одговоре, што измамљује добрућудни осмех на његовом озбиљном лицу.
Да су пуцњи и те како запарали светску глувоћу говори и податак да је у међувремену тридесет једна држава света, међу којима су и САД, признала геноцид над Јерменима.

***

Жал због невиних
„Жалим због страдања недужних људи. Организација којој сам припадао избегавала је експлозив и бомбашке нападе управо због могућности да страдају грађани, али код таквих акција вероватноћа да се ствари искомпликују је по правилу велика”, више пута понавља Левоњан.

***

Опасност и даље ту
„Сваких сто година пантурцизам диже главу са намером да прогута и покори све мале народе, да поново успостави старе границе османског царства. Та идеологија није претња само малобројним народима већ целокупној цивилизацији. Ердоган уосталом не скрива претензије према другим земљама”, упозорава Левоњан.


У продајним
објектима Трафике
од сада можете купити
Националну ревију

Србија - национална ревија - број 82 - руски

Србија - национална ревија - број 82 - руски

Србија - национална ревија - број 81 - руски

Србија - национална ревија - број 80 - руски

Србија - национална ревија - број 79 - руски

Србија - национална ревија - број 78 - руски

Србија - национална ревија - Туризам 2020.

Србија - национална ревија - Број 77

Србија - национална ревија - Број 76

Србија - национална ревија - Број 75Србија - национална ревија - Франкфурт
Србија - национална ревија - Москва
Србија - национална ревија - Москва
Србија - национална ревија - ПекингСрбија - национална ревија - број 74
Србија - национална ревија - број 73
Serbia - National Review, Leipzig
Србија - национална ревија - број 72Туризам 2019.Србија - национална ревија - број 71Србија - национална ревија - број 70
Србија - национална ревија - број 69Србија - национална ревија - број 68Туризам 2018.
Србија - национална ревија - број 66
Молитва без престанка
Србија - национална ревија - број 65Србија - национална ревија - број 64
Србија - национална ревија - број 63
Србија - национална ревија - број 62Србија - национална ревија - број 61
Србија - национална ревија - број 60

Србија - национална ревија - број 59
Србија - национална ревија - број 59
Србија - национална ревија - број 58
Србија - национална ревија - број 57
Србија - национална ревија - број 56
Србија - национална ревија - број 55
Србија - национална ревија - број 54
Туризам 2016
Српска - национална ревија - број 12-13
Српска - национална ревија - број 12-13
Српска - национална ревија - број 12-13
Serbia - National Review - No 51
Српска - број 10-11
Serbia - National Review - No 49
Serbia - National Review - No 49
Serbia - National Review - No 48
Туризам 2015

Serbia - National Review - No 47Serbia - National Review - No 46, russianSerbia - National Review - No 45Srpska - No 6
SRPSKA - National Review - No 5Tourism 2014SRPSKA - No 2
SRPSKA - No 1
Tourism 2013
SRPSKA - National Review - Special Edition

Battle above Centuries
Legends of Belgrade
History of the Heart



Едиција УПОЗНАЈМО СРБИЈУ

ГУЧА - ПОЛА ВЕКА САБОРА ТРУБАЧА (1961-2010)
Чувар светих хумки
Србија од злата јабука - друго издање
Orthodox Reminder for 2013
Пирот - Капија Истока и Запада
Беочин - У загрљају Дунава и Фрушке Горе
Србија, друмовима, пругама, рекама
Србија од злата јабука
Туристичка библија Србије

Коридор X - Европски путеви културе
Београд у џепу
Тло Србије, Завичај римских царева
Добродошли у Србију