Стари мајстори

ПЕТАР ПАЈИЋ (1935–2017), ПЕСНИК КОЈИ ЈЕ УМЕО ДА ШИБИЦОМ ОСВЕТЛИ СВЕТ
Дечак и класик
Од „Дана” из 1958. траје у српској књижевности и култури. Неке његове песме, као што је „Србија”, сви знају и сматрају својим, па име песника може и да се заборави. О њему није писано много и натегнуто, али јесте поуздано. Био је лиричар, цвет у врту између два Бранка. Певао, путовао, имао велики стаж уз бардове и боеме. Кажу да је он творац чувеног графита: „Ваљевке су најлепше Београђанке.” Знао је да поезија увек пронађе своје уклете дечаке који ће је писати и сачувати као пламичак у ноћи. И умео је да буде један од њих

Пише: Драган Лакићевић
Фото: „Адлигат”, Момир Алвировић, Архива НР


Прођоше три године од смрти Петра Пајића.
За песника, живео је релативно дуго – рођен 1935. у Ваљеву, умро 2017. у Београду.
Била је анегдота: као, поменули га једном Десанки, а она упита:
– Је ли то онај мали из Ваљева?
– Није мали; има четрдесет година!
– Сад сваки балавац има четрдесет година – рекла је Десанка.

СРБИЈА НА РОБИЈИ

И као песник, трајао је дуго. Огласио се у „Првој књизи”, едицији Матице српске, давне 1958, под насловом Дан, и после ње објавио десетак збирки. Најпознатији наслов био му је Чисто доба, 1968, обновљен 1990. Најпознатија песма била му је „Србија”, једно време спорна и „под присмотром”... Од оних песама/поема које сви знају и прихватају, па име песника може и да се заборави: „Ја сам био у Србији / Србија је на робији! // Срби седе у кафани, / што пијани, што поклани...”
О Србији има мало врхунских песама. У најславније спада ова Пајићева:

Српског вођу Карађорђа
убио је други вођа.

Место где је било клање
Срби зову Радовање

Убијеном и убици
дигнути су споменици.

Сад се сваки Србин бије
са две своје историје.

Радо је и лако писао приче: „Погибије мога деде”, „Машта свих Гавриловића”, „Слике из детињства”, сатиру, за новине. Песме за децу, и причу-сликовницу Како се греју пахуљице (прототип главног јунака пекара могао би бити песников отац, ваљевски пекар).
Ничега много! Није се утркивао ни са ким, ни у чему, па ни у броју књига. Био је у себи самоуверен, мада то никад није рекао. Лако је подносио да буде у сенци најближих и најбољих – Стеве, Бране, Љубе, Матије...

ДИВАН ЈЕ ОВАЈ БЕОГРАД

О његовом песништву доста се зна. О њему није писано ни претерано много ни исфорсирано, али јесте поуздано. Рано га је приметио Зоран Мишић. Радивоје Микић је, предговором Изабраним песмама у „Колу” Српске књижевне задруге, дао рекапитулацију једног песничког света и поступка, под насловом „Од симболизма до горког патриотизма”. У младости, Пајић је био члан песничког покрета Неосимболиста, који је предводио Бранко Миљковић.
Писао је песме о снегу и северу, неговао породичне и љубавне мотиве: Ушла је у самоуслугу. Све је оживело: / из млека у тетрапаку замукале су краве...” – Наслови књига чине слику о њему: Љубав у брдима, Светле горе уз мора, Ако порастемо до звезда...
Пајић је био лиричар, као цвет у башти од Бранка до Бранка. Певао, путовао, седео у београдским кафанама. Имао је велики стаж уз боеме старије и млађе... Ваљевац: „Диван је овај Београд. Деценијама си овде могао да немаш ни динара, а да сваког дана будеш пијан... Где год уђеш, видиш: неко маше и зове: Перо, Перо, ’ајде на пиће!”
И радио је на подесном месту, у Радио Београду, на самој обали мореуза званог: Липа–Шуматовац, Зора–Грмеч.
Кажу да је он творац чувеног графита: Ваљевке су најлепше Београђанке.
Седамдесетих, на Другом програму Радио Београду уређивао је емисију „Најлепши стихови”, за младе песнике. Млади песници, из свих крајева у којима се чује Радио Београд 2, шаљу песме. Пера их бира, са сарадницима, и сваке недеље у исто време, у емисији „Најлепши стихови” емитује најлепшу. Када је чују, слушаоци зову телефоном и коментаришу, хвале, куде, гласају... (Из блокова Студентског града, кажу, истрчавали су слушаоци Радија, да из говорнице код мензе позову студио и похвале песму коју су управо чули.) На крају године изађе зборник, под насловом Најлепши стихови. Била је велика слава: наћи се у Најлепшим стиховима Радио Београда. По томе су се млади песници одликовали: „Он је био у Најлепшим стиховима!” Као да је био на Косову са Миланом Ракићем, или у антологији Богдана Поповића!... И чувени адвокат Кастратовић хвалио се како му је, некад давно, Пера Пајић „пустио песму на радију”. Више књижевне славе није тражио.

УЗ МЛАДЕ ПЕСНИКЕ

Целог живота пратио је младе песнике. Последњих четврт века били смо, заједно, стални жири омладинског песничког конкурса „Десанка Максимовић” у организацији Ваљевске гимназије и Српске књижевне задруге. Уочи Десанкиног рођендана, 16. маја, сваке године пристигне на конкурс велики број збирки младих песника – ученика средњих школа Србије, Црне Горе и Републике Српске. (Црна Гора је понекад изостајала, због политичких непочинстава тамошњих власти које су кињиле и школе и ученике, не само наставнике и одрасле!)
Тада се у старој Задрузи састане трочлани жири и читају се песме, наглас, од раног јутра до касне вечери. Бирамо боље, још боље и најбоље. Пера слуша и прати будно, најосетљивијим чулом ослушкује језик и значења. И кад се попије, он је радознао, свеж, модеран...
Онда идемо у Ваљево. Тамо, у свечаној сали старе гимназије, саслушамо десет финалиста, који долазе са својим менторима – професорима српског језика. Похвалимо, наградимо најбољег. Понеко дође са другом или другарицом, једном дечку дошли су отац и мајка и брат – толико им је значило да чују песму свог сина у Десанкиној гимназији...
Петар увек да свој коментар: шта, ове године, опседа и одликује младе песнике! Које су њихове теме и дилеме? Како их исказују!
Славље поезије потраје и сутрадан, на тргу код Десанкиног споменика, па у Бранковини. Ту у Бранковини обилазимо гробове устаника и песника Ненадовића: Прота Матија, Јаков, Алекса, Љуба. А на једном споменику стоји: „Фамилија Ненадовића досели се из Мораче у Ваљевску нахију”. Пера зна да сам ја из Мораче, па се смеши, и сваке године пита: „Хоћемо ли прво до Десанке или до твојих?” А ја кажем да је Десанка моја колико су Ненадовићи његови. Загрле се ту сви наши добри локалпатриотизми.
Пера је осетљив према нама Србима из Црне Горе – оданде му је, негде с Дурмитора, била ујчевина. Строг и подозрив: добро зна црногорску превртљивост и вероломност...

РУЖА ИЗ БАШТЕ ПЕТРА ПАЈИЋА

У Ваљеву га сви знају и поздрављају – нека доброта струји међу људима и према песнику... Некадашњи школски другови, комшије, професори, кафеџије... Легенде Ваљева, знају да је Пера један од јунака тих легенди.
Једне од првих година од Десанкине смрти, беше умрла и Петрова мајка, свратили смо у Перину ваљевску кућу. У узаној баштици, према дворишту, још су трајале мајске руже које је неговала Петрова мати. Питам га: да уберем једну ружу, па да је уручим вечерас у Ваљевској гимназији младој песникињи коју проглашавамо најбољом... Отад, сваке године, четврт века, награђени песник добија, уз остала признања, и „Ружу из баште Петра Пајића”. Кад их је у башти песникове мајке нестало, налазили смо их у другим баштама нашег града Ваљева.
Све то прати већа количина пића, јер млади песници одлазе са својим вршњацима-домаћинима из Ваљева, а ми старији заседнемо у некој од знаменитих ваљевских кафана – где све нисмо осванули и у Београд се вратили трећи дан...
Захваљујући Петру, упознао сам ваљевски крај и доста људи, знамениту околину, цркве и манастире. Једном су га питали: Је ли онај твој Лакићевић исто Ваљевац? А он одговорио: Јесте, у неку руку...
Био је духовит. Није био сујетан. Никог није мрзео. Славнијима није завидео. Једино, као и толики песници које смо познавали, у пићу је знао да буде „незгодан”. Требало је с њим умети: мењати кафане...
Дуго није добио награду „Десанка Максимовић” (за тзв. одрасле песнике), а сваком је честитао. Кад ју је добио, 2014, био је већ ослабио, у осамдесетој, али је беседио „из главе”, лако и питко: како је Десанка и кад је била старија од њега писала љубавне песме, али их није штампала засебно, него је стихове из љубавних убацивала у неке друге песме...

УКЛЕТИ ДЕЧАЦИ

Можда је најбоље песме написао деведесетих. Били су то, у контрастним тоновима, његови снимци стварности коју нико није био предвидео: иронија, горчина и хумор стварали су од тих песама изложбе уметничких слика рата и распада: „Карневалска револуција”, „Слика из новина”, „Плишана револуција”. Песму „Српска чета” посветио је Патријарху Павлу. „Пада снег” – празник лирике:

Пада снег на земљу, са висина.
Преко линија. Преко граница.
Преко држава, домовина.
Пада снег на људска лица.

Пада на старце и старице,
пада на болнице и постеље,
пада на усне, на реченице,
пада снег на родитеље.

Пада снег на цео свет.
Без милости пада. Хладан.
Цео свет је велики смет.
Бели гроб, јадан.

Пада снег годинама без шума.
На Србију, на бедни људски збег.
Нема нигде правца, нигде друма.
Пада снег, пада снег, пада снег.

Нема више оног „Шуматовца”, нема „Липе”, нема „Грмеча”, нема „Ариља”, нема „Слободе”, нема „Савинца” – на Пајићевом путу од Радија до Бањице, где је становао... Но, нема Бране, ни Стеве, ни Чиче, ни Добрице, ни Маше Гавриловића – од Ваљева до Бјелуше, од Тисе до Рашке...
Ту, негде, деведесетих, у СКЗ, седели смо Петар и ја, са песником Милорадом Ђурићем, главним уредником старе добре Задруге. Тих година мењала су се имена улица у Београду – исто на брзину, исто са свакојаким намерама и често по политичким налозима. Остала је анегдота (о Пајићу их је остало много).
Петар Пајић каже: „Како је кренуло с овом влашћу, ми нећемо добити улице у Београду”, а Миша Ђурић одговара: „Шта те брига – ти ћеш добити улицу у Ваљеву”... А Лакићевић додаје: „Па онда, даш оглас: Улицу у центру Ваљева мењам за мању у Београду”...
Не знам да ли је већ добио улицу у Ваљеву, или у Београду, али његовом улицом већ корачају, као у његовој песми „Песници”:

Поезија ће пронаћи ко ће да је пише
Има она своје уклете дечаке
Који живе у далеким местима
И у својим бедним собама
Као кад човек из очаја креше шибицу –
Пале речи и бацају их напоље, кроз прозор
Не примећујући како оне осветљавају свет.


***

У „Адлигату”
Петар Пајић је још за живота почео да сакупља своју збирку-легат и да је дарује Удружењу за уметност, културу и међународну сарадњу „Адлигат” на Бањици, делу Београда где је и сам становао. (Био је члан „Адлигата” и чест гост.) Након његовог упокојења, по назначењу самог песника, збирку су у целости завештале „Адлигату” Петрове сестре Лепа Топаловић и Мирјана Радивојевић. У Музеју српске књижевности, у оквиру „Адлигата”, Легат Петра Пајића садржи читаву његову библиотеку и архиву, као и бројне предмете из пишчевог живота, дипломе, медаље... Легат је отворен за посетиоце четвртком, петком и суботом, уз претходно заказивање.

***

Награде
Петар Пајић у родном граду завршио је основну школу и Ваљевску гимназију. Дипломирао југословенску и општу књижевност тада на Филозофском факултету у Београду, 1959. Професионалну каријеру започео је као новинар листа „Породица и домаћинство”, па „Младост”. Од почетка шездесетих радио у Радио Београду, најдуже као уредник Другог програма. Са Бранком Миљковићем, један од зачетника неосимболизма у српској књижевности. Добитник је више награда за поезију и прозу, међу којима су „Златни крст кнеза Лазара” Видовданског песничког причешћа у Грачаници, „Златни беочуг”, награда „Радоје Домановић”, „Десанка Максимовић”, „Бранко Ћопић”, „Жичка хрисовуља”...


У продајним
објектима Трафике
од сада можете купити
Националну ревију

Србија - национална ревија - број 82 - руски

Србија - национална ревија - број 82 - руски

Србија - национална ревија - број 81 - руски

Србија - национална ревија - број 80 - руски

Србија - национална ревија - број 79 - руски

Србија - национална ревија - број 78 - руски

Србија - национална ревија - Туризам 2020.

Србија - национална ревија - Број 77

Србија - национална ревија - Број 76

Србија - национална ревија - Број 75Србија - национална ревија - Франкфурт
Србија - национална ревија - Москва
Србија - национална ревија - Москва
Србија - национална ревија - ПекингСрбија - национална ревија - број 74
Србија - национална ревија - број 73
Serbia - National Review, Leipzig
Србија - национална ревија - број 72Туризам 2019.Србија - национална ревија - број 71Србија - национална ревија - број 70
Србија - национална ревија - број 69Србија - национална ревија - број 68Туризам 2018.
Србија - национална ревија - број 66
Молитва без престанка
Србија - национална ревија - број 65Србија - национална ревија - број 64
Србија - национална ревија - број 63
Србија - национална ревија - број 62Србија - национална ревија - број 61
Србија - национална ревија - број 60

Србија - национална ревија - број 59
Србија - национална ревија - број 59
Србија - национална ревија - број 58
Србија - национална ревија - број 57
Србија - национална ревија - број 56
Србија - национална ревија - број 55
Србија - национална ревија - број 54
Туризам 2016
Српска - национална ревија - број 12-13
Српска - национална ревија - број 12-13
Српска - национална ревија - број 12-13
Serbia - National Review - No 51
Српска - број 10-11
Serbia - National Review - No 49
Serbia - National Review - No 49
Serbia - National Review - No 48
Туризам 2015

Serbia - National Review - No 47Serbia - National Review - No 46, russianSerbia - National Review - No 45Srpska - No 6
SRPSKA - National Review - No 5Tourism 2014SRPSKA - No 2
SRPSKA - No 1
Tourism 2013
SRPSKA - National Review - Special Edition

Battle above Centuries
Legends of Belgrade
History of the Heart



Едиција УПОЗНАЈМО СРБИЈУ

ГУЧА - ПОЛА ВЕКА САБОРА ТРУБАЧА (1961-2010)
Чувар светих хумки
Србија од злата јабука - друго издање
Orthodox Reminder for 2013
Пирот - Капија Истока и Запада
Беочин - У загрљају Дунава и Фрушке Горе
Србија, друмовима, пругама, рекама
Србија од злата јабука
Туристичка библија Србије

Коридор X - Европски путеви културе
Београд у џепу
Тло Србије, Завичај римских царева
Добродошли у Србију