Знамења


СПОМЕНИК СТЕФАНУ НЕМАЊИ И ВЕЛИЧИНА СРПСКЕ ИДЕЈЕ

Човек до неба
Не бркајмо. Ко га је поставио, колико је новца утрошио, ко га сад ружи или слави – све ће то развејати време. (Колико нас зна име председника општине београдске у доба кад је подизан Споменик кнезу Михаилу или Победник? И да ли је тај био омиљен?) Остаће само светитељ и владар, и уметник који га је начинио, и небо изнад. Неземаљски је, леп. Опомиње нас на нашу сопствену висину и врхове. Има нешто од бескраја, торжествено, што измиче коначности. Долази из дубине времена, прожима осећајем да вечност постоји. У славу је вертикале око које смо исплели целу своју историју

Пише: Весна Капор
Фото: Драган Боснић


Из звучника се чује: „Следећа станица: Савски трг.” Сви окрећемо главе ка прозору, и пре него аутобус скрене. Кад коначно избијемо на Трг, сви гледамо. И ћутимо, замаскирани. Чудан осећај, нико не проговара. Тишина у контрасту са буком на друштвеним мрежама, прија; оставља сваког под својом маском. Главе нам остају помало искошене, и кад Споменик више није у видокругу. Леп је, кажем својој цветној маски-марами. Какав је заиста, питаће неко ко није видео? Онакав, какви смо и сами. Постоји прича о човеку који, долазећи у неки град, пита какви су људи у том граду, а сапутник му одговара питањем: какви су били у месту из кога долазите? У ширем контексту, та прича могла би се пренети и на буку око Споменика. Крст или мач? Мање постоље, фигура виша? Шлем или жир? Самовар? Светац или владар? Монах или владар? Рушити! Славити! Ето, такав је споменик. Од свих наших киптећих страсти, јер није више реч о споменику, него о нама; ко је паметнији, доследнији, образованији. Традиционалиста-верник или демократа-либерал? Од толико гласова, тресе се земља под нама. Одиста, делује као да је нека убога пустош добила раскошан поклон. Поклон који у сваком случају не оставља никог равнодушним.
Ко га је градио (каква му је савест и какве су му намере), колико новца је утрошио, ко сад полемише (ко га нагрђује или слави), све ће то развејати време. Остаће само светац – велики жупан, уметник и небо изнад. На концу, тако је и праведно. Пирамиде надмашују пустињу, онолико. И шта рећи у вези са париском стакленом пирамидом, рецимо? Многи споменици поред којих се фотографишемо по свету, монументални су. И немамо никакве замерке што су то симболи царстава, моћи, тираније; не сметају нам обележја, величина, положај. Важно је да закитимо фотку, као значку, да се мало размећемо, интелектуално, нехајно-гордљиво на друштвеним мрежама. Можда да се тако понашамо и према овом споменику?
Неземаљски је, ниче ми мисао, леп. Уметник је извукао ону црту мекоте која дотиче облаке, и на подлози неба изазива осећај дотицања светова. Из различитих углова гледан, мења величину. Ствар перспективе. У једном трену сравњен је са околним зградама, у другом их надвисује. Кад се спуштате од цркве Светог Марка, ако сте случајно ишли у посету цару Душану, Стефан Немања је тек тачка у даљини. Приближавањем се повећава фигура, и његова монументалност, истина је, привлачи, усисава, ништи. Неке распамећује и беси, неке доводи до усхићења. Долазећи тако његовом, Немањином улицом, чека нас сам, и негордљив.
Тако је са Стефаном Немањом, Мироточивим Симеоном, и у кратком Житију, сведочењу које је оставио монах Сава: велики је и духован. Владар, пастир, учитељ, смислодавалац, чувар и бранитељ; и благ и снажан. Како да га назовем ваистину, недоумевам се, каже животописац.

БРУЈИ И ПРОМИЧЕ ВИСОКИ СВЕТ

Одиста, Стефан Немања, свакако, дође нам као поклон: раскош духа за коју слабо маримо. Нисам мислила да додајем ни кап уља на ватру љутих расправа о споменику у српској престоници, о споменику свих Срба; свако говори о себи и кроз себе.
Ипак, негде у потиљку зазвоне речи Миодрага Павловића, да уметник ствара своје дело на трусном подручју сопствене личности. Има нешто од бескраја, торженствено, што измиче коначности, ту, испод ногу Стефана Немање. Без обзира на замерке и похвале, једно је сигурно: не може се остати равнодушан у сусрету са великим жупаном. Уметност је оно што измиче, судара се са нашим погледима на свет, нашим мерилима и егом; ту је због страсти које изазива. У том смислу, по броју реакција, уметник може бити задовољан.
Споменик одише далеком историјом, долази из дубине времена; и, негде, на платну неба са којим се додирује фигура, бруји и промиче нама невидљиви свет. Комешају се облици до којих се сваки од нас нада, да ће допрети.
Тек, какав је, одиста споменик? Шта човек зна? Он је роб својих страсти. Суди по својој горчини, или радости. По свом новчанику, и сили. Да ли је новац могао бити утрошен другачије? Могао. Али за сиротињу не би дотекло, сасвим сигурно, ништа од те суме. У претрпаном аутобусу, прекривени маскама, умртвљени до тачке посрнућа, дишемо споро, тренирамо стрпљење; тренирају на нама покорност, толико векова; па ништа, увек изнова овде клија некакав нејасни осећај да вечност постоји, и да крај сигурно није ту, у блату. Буке је превише, око свега. А бука је, зна се, проверени рецепт закулисних радњи. Овај трен сусрета, са руским пространствима (нисам то поменула?) кроз фигуру великог жупана, отвара оно рубно у простору и времену, кад се дотичу далеке ствари. Гледано из једног подневног магленог часа, док се неко закашљава на платформи препуног аутобуса, онако баш као да ће се гадно разболети, живот је наш само трен. Све друго је вечност.

***

Изглед, симболи
Споменик на Савском тргу у Београду представља владарску фигуру Стефана Немање у племићкој одори. У његовој десној руци је мач, у левој руци је Хиландарска повеља. Заједно са постаментом, споменик је тежак 80 тона и висок 23,5 метара (највиши споменик у Србији). Постамент је у облику напуклог византијског шлема (симбол Немањине борбе за независност од Ромејског царства), из којег израња жезло, симбол владарске моћи. На постаменту су рељефи из Немањиног живота и српске историје за његове владавине. На предњој страни постамента, одмах испод споменичке фигуре, налази се Студенички крст. Са спољне стране постамента су прикази Студенице и Хиландара, две најзначајније задужбине Стефана Немање. Остали рељефи урађени су по мотивима са српских фресака; један од њих је Лоза Немањића, представа урађена по оној из Високих Дечана, у Метохији.

***

Рука мајстора
Александар Рукавишњиков (Москва, 1950), аутор Споменика Стефану Немањи у Београду, велики је руски вајар. Син Јулијана Рукавишњикова (1922–2000) и А. Н. Филипове (1923–1988), такође вајара. Заслужни уметник Русије (од 1984), управник Катедре за скулптуру на Московском уметничком институту В. И. Сурикова (од 1993), стални члан Руске академије уметности (од 1997). Радионица Александра Рукавишњикова у месту Земљаниј Вал отворена је 2012. Његови радови чувају се у Третјаковској галерији, Руском музеју, музејима „Лудвиг”, „Сименс”, „Хермес”, „Џон Вилсон”... и многим другим на више континената. Својим споменичким ремек-делима, широм Евроазије, од Шпаније до Русије, овековечио је Димитрија Донског, Достојевског, Ростроповича, Михаила Скобељева, Сергеја Михалкова, Владимира Набокова, Владимира Вернадског... па чак и голмана Лава Јашина. Споменик Стефану Немањи у Београду сматра се једним од његових најзначајнијих дела.


У продајним
објектима Трафике
од сада можете купити
Националну ревију

Србија - национална ревија - број 82 - руски

Србија - национална ревија - број 82 - руски

Србија - национална ревија - број 81 - руски

Србија - национална ревија - број 80 - руски

Србија - национална ревија - број 79 - руски

Србија - национална ревија - број 78 - руски

Србија - национална ревија - Туризам 2020.

Србија - национална ревија - Број 77

Србија - национална ревија - Број 76

Србија - национална ревија - Број 75Србија - национална ревија - Франкфурт
Србија - национална ревија - Москва
Србија - национална ревија - Москва
Србија - национална ревија - ПекингСрбија - национална ревија - број 74
Србија - национална ревија - број 73
Serbia - National Review, Leipzig
Србија - национална ревија - број 72Туризам 2019.Србија - национална ревија - број 71Србија - национална ревија - број 70
Србија - национална ревија - број 69Србија - национална ревија - број 68Туризам 2018.
Србија - национална ревија - број 66
Молитва без престанка
Србија - национална ревија - број 65Србија - национална ревија - број 64
Србија - национална ревија - број 63
Србија - национална ревија - број 62Србија - национална ревија - број 61
Србија - национална ревија - број 60

Србија - национална ревија - број 59
Србија - национална ревија - број 59
Србија - национална ревија - број 58
Србија - национална ревија - број 57
Србија - национална ревија - број 56
Србија - национална ревија - број 55
Србија - национална ревија - број 54
Туризам 2016
Српска - национална ревија - број 12-13
Српска - национална ревија - број 12-13
Српска - национална ревија - број 12-13
Serbia - National Review - No 51
Српска - број 10-11
Serbia - National Review - No 49
Serbia - National Review - No 49
Serbia - National Review - No 48
Туризам 2015

Serbia - National Review - No 47Serbia - National Review - No 46, russianSerbia - National Review - No 45Srpska - No 6
SRPSKA - National Review - No 5Tourism 2014SRPSKA - No 2
SRPSKA - No 1
Tourism 2013
SRPSKA - National Review - Special Edition

Battle above Centuries
Legends of Belgrade
History of the Heart



Едиција УПОЗНАЈМО СРБИЈУ

ГУЧА - ПОЛА ВЕКА САБОРА ТРУБАЧА (1961-2010)
Чувар светих хумки
Србија од злата јабука - друго издање
Orthodox Reminder for 2013
Пирот - Капија Истока и Запада
Беочин - У загрљају Дунава и Фрушке Горе
Србија, друмовима, пругама, рекама
Србија од злата јабука
Туристичка библија Србије

Коридор X - Европски путеви културе
Београд у џепу
Тло Србије, Завичај римских царева
Добродошли у Србију