Пролог

ОБИЧНА ЧУДА ПРОЛЕЋНА, У СРБИЈИ
Не оговарај живот

Није мала ствар сведочити чуду и знати то. Схватити да на свету не постоји ништа што није тајанствено. Не оговарати живот, него изборити своје место у њему. Остати будан и смешити се. Увидети да је Набоков у праву: „Имагинација је само само облик сећања.”
А све нам се то десило, или се могло десити, овог васкрсног априла 2015. Благодатни огањ стигао нам је из Храма Христовог Васкрсења у Јерусалиму, први пут у овом похабаном новом веку, и расцветао се по српским земљама. Београдском тврђавом пројахали су млади витезови, келтски и српски, зачуо се неки пој из дубина. У дунавским рукавцима, са банатске стране, примећене су шајке, тихе и брзе као корак хајдучки.
Овога пролећа обрели смо се у Коштам пољу, предворју Пештерске висоравни, као у неком скривеном џепу времена. На југу, у Поречу, диванили смо са потомцима комита. У једном кућерку у Срему посетили аутора чувене песме. У Мачви тражили нови пут у стару слику. Задивљено смо откривали Србију очима младе Американке Еме Фик. Посетили старе пријатеље и забележили њихове успехе. Ослушнули зрела искуства некада познатог кошаркаша Дејана Томашевића, данас потпредседника Кошаркашког савеза Србије и једног од оснивача организације „Света Србија”. Патуљка Вретенка поново смо затекли у погрешној бајци. Прикупили смо охрабрујуће прогнозе у енергетским гигантима на Колубари и Сави.
Кад се све сабере, нема шта да се одузме.
Узимајте по мало и зачините по свом укусу.
И не заборавите да зажмурите пре но што вам опет баце прашину у очи.