Више од игре

СРПСКИ ПИСАЦ ВЛАДИМИР ПИШТАЛО, ЕКСКЛУЗИВНО ЗА „НАЦИОНАЛНУ РЕВИЈУ”
Само нас љубав чини стварним
Метафора је за њега алатка коју је Творац намерно заборавио у свету. У детаљима је вечност наших живота. Као у бајкама, треба препознати себе међу маскама других. Морамо се поново изборити за оне вредности наше културе које су ковачи лажног новца стављали на своје банкноте са безброј нула. Осам година писао је роман о Тесли, сада пише „Књигу о Андрићу”, а после жели да се посвети Владану Десници

Пише: Весна Капор
Фотографије: Архива саговорника

Ослонац његових светова су изузетни детаљи, од којих је, суштински, сачињена важност наших живота, коначно и цивилизације. Читаоци непогрешиво осете колико је сам писац заиста насељен у своје редове, колика је снага његове емоције. Код Владимира Пиштала је сигуран да је улог највећи: поверење у читаоца и свет, уз потпуну посвећеност потрази за самим собом.
Од првих поетских проза до каснијих романа, Пиштало својим наративом разбија стереотипе. Поетичан је довољно да вас занесе изван стварног, близак и динамичан, интригантан толико да после читања још дуго пливате у свету који је остао да лебди као траг.

Од новела Корто Малтезе и Александрида, преко збирки прича до романа Тесла, портрет међу маскама, окренути сте великим биографијама. Кроз све те приче осећа се страст за откривањем света у себи кроз друге. Да ли је то уметнички усуд или ствар одлуке?
Мало је ту шта ствар одлуке. Иво Андрић је писао да је онај део њега који је он сам изабрао мање важан. А људи не мисле тако о Андрићу. Хајде да мало будем ђаволов адвокат, па да кажем да то нису велике него мале теме и да то зависи од ока посматрача. Многи мисле да је Корто Малтезе велики стрип. И јесте. Али питао сам децу у Земунској гимназији о Корту. Троје од тридесеторо у разреду је знало за њега. Моја Александрида је прича о Александру Великом, али и верзија српске Александриде, средњовековног романа у ком су Александра представљали као хришћанског хероја. Колико људи зна да су постојали такви романи? Мало сам неповерљив према склоности ка великом која се некад јавља у мојим књигама. И великим темама настојим да приступим, да тако кажем, на мањински или неочекиван начин. И Венецији сам приступио из словенског угла. Прави свет је мали свет, рекао је један песник. Истинитост књиге се или открива у детаљу или се не открива никако. Парадоксално, у детаљима је вечност наших живота.

У Венецији се наставља трагање кроз свет и симболику карневала, а књига је означена и као билдунгс роман или роман метаморфозе?
Главна метафора у Венецији јесте Метаморфоза, променљивост видљивог света. Већина филозофа говори о Бићу као статичној категорији. Мањи број говори о Настајању као сталном процесу. Кроз Настајање постаје али и постоји свет. Такав филозоф је био Хераклит. Никада у исту реку. Тако је о свету мислио Овидије у својим Метаморфозама. Такав је и мој роман Венеција.

Кад се боље погледа, Венеција је заправо низ минијатура, низ слика-разгледница укомпонованих као роман. Да ли сте у почетку имали визију о роману, или сте бележећи сензације накнадно компоновали роман?
Нису само сензације. Имао сам идеју шта ту хоћу да кажем, не само у виду слика него и на пољу идеја. (Слике и идеје се, у узбудљивом процесу, некако уклапају једне у друге.) Наравно да нисам знао како ће се то све уклопити. Да сам знао, онда ту не би било никаквог открића, никакве додатне вредности. Ако мене нешто у стварању не изненади, како ће изненадити читаоца? Ако је мени познато све оно што радим, биће познато и другима. И обрнуто.

ШЕТАЈУЋИ, ДЕДИНИМ КОРАКОМ

У Венецији, као и у Тесли и низу прича, реч је не само о интроспекцији већ и о маскама. Вечито питање: шта је маска а шта сам ја? И прича о томе да се човек може спустити у нижи облик, животињски, и подићи у више сфере, небеске, и да су карневали места таквих метаморфоза. Да ли је венецијански карневал заправо парабола за константно стање цивилизације?
Као у бајкама. Треба препознати себе међу маскама. Треба препознати маскиране друге. Истине се маскирају у заблуде! И заблуде се маскирају у истине! Треба их препознати. Не мислим да је то баш она карневализација о којој је писао Бахтин. У идеолошким бајкама, клица заблуде у истини порасте временом у комплетну заблуду. Треба је под новом маском увек наново препознати.
И сам наслов Тесла, портрет међу маскама са једне стране сугерише да је Тесла говорио једноставну истину, како ју је онвидео, међуљудима који се маскирају и прилагођавају. Са друге стране, наслов проблематизује улогу љубави (не према човечанству већ према конкретним људским бићима) у Теслином животу. Само љубав другу особу чини стварном. Без љубави људи једни за друге остају маске.

„А где сам ту ја?” Та реченица из Венеције може отворити слојеве приче о прецима у нама, о „коферу наслеђа” који носимо светом, о лицима и корацима чији смо трагови...?
Увек су ми говорили да личим на оца. Међутим, кад год кренем да се бријем ја у огледалу видим тврдоглаву вилицу мог деде Спасе Пиштала. Био је железничар и оставио ми љубав према возовима. Могу да замислим колико се дима надимио возећи на прузи Сарајево–Дубровник. Поред тога, у младости је личио на Чаплина. Ја не личим. Могао је да хода на рукама. Ја не могу. Имао је навику која је у време мог детињства сматрана чудном: сваког дана је одлазио у шетњу. Укруг би обишао цео град Мостар. Мени се то допало, па сам и сам рано почео да одлазим у шетњу. И тај одлазак у дуге шетње остао ми је као полу-наслеђена, полу-изабрана навика. Пошто свакодневно шетам, било да сам у Вустеру, било у Бостону, ја по тим градовима „корачам дединим кораком”.

У ПОТРАЗИ ЗА ВРЕДНОСТИМА

„Може се пронаћи други свет не напуштајући овај у коме живимо.” (Венеција) О путовањима, градовима, поднебљима...?
Пишући о Иви Андрићу, увидео сам да су управо путовања, било да се ради о опијености њима или сумњи у њих, једна од најважнијих тема нашег нобеловца. По Андрићевој прози разбацани су записи из Рима, Синтре, Бурсе, Истанбула, Мадрида, Беча, Кракова, Стокхолма, Пекинга.
После Књиге о Андрићу, коју пишем, написаћу, наиме сабраћу, збирку путописа. Већина тих путописа су похрањени у бележницама одакле их сад треба повадити. Ту чекају записи из Боцване, Јужне Африке, Јапана, Аргентине, Бразила, Кубе, Египта. И још бројни други. Да, и из Монтевидеа...

„Медитеран, то су очи мојих предака на фјуменским фрескама.” (Венеција) Колико нас одређује баштина народа коме припадамо?
Мајка ми је предавала књижевност, па сам познавао целу историју наше књижевности, нарочито песништва, пре него што сам их учио у школи. Као дечак сам знао велики број епских народних песама напамет. Знатан део тога сам заборавио, али остала је суштина. И знам где да нађем оно што ми затреба. А требало ми је кад сам писао роман о Тесли. Никола Тесла је читао јуначке народне песме једном недељно. У Њујорку га је посећивао народни гуслар Петар Перуновић. Пишући Теслин портрет, међу маскама, изабрао сам две епске песме које се односе на мог јунака: „Женидба Милића Барјактара” и „Женидба Душанова”.
Помоћу сензибилитета тих песама описао сам Теслин доживљај Другог светског рата. Мој преводилац на енглески је зато приметио да Тесла обједињује књижевне поступке од најдревнијих до најновијих, од народне епике до симболизма, футуризма, експресионизма, надреализма. И реализма и постмодернизма. Пратећи Теслин живот од прединдустријског до атомског доба, роман прилагођава свој језик, одражавајући и књижевне технике које су се мењале.

„Твоја душа је провинција или престоница, независно од места на коме живиш.” (Тесла) Које личности, искуства и парадигме из српског културног наслеђа би данас најпре вредело ревитализовати и изнова афирмисати?
Скоро све. Све оне личности које су с правом биле на српском новцу, па су заједно са тим новцем девалвиране, онако како је новац добијао све више нула. Касније је коваче лажног новца било срамота да на новцу штампају права лица својих великана и почели су да праве неке генеричке фаце, као са фото робота. Нису то на девалвираном новцу више били Андрић, Његош и Вук, какве их знамо са фотографија, већ лица која као да је неко описао па их судски цртач по опису нацртао а после их извукли на шапирографу: тражи се! Мислим да се та лица и њихове вредности и даље траже.
Уложио сам године у неке од тих вредности и тих лица. Две године сам посветио симболу какав је град Београд, пишући свој роман Миленијум у Београду. Осам година сам посветио раду на осветљавању и илустровању приче о Николи Тесли. Посветићу још неколико година оживљавању измичућих реалности (у плуралу а не у сингулару) Иве Андрића.
После тога бих волео да напишем књигу или дуги есеј о великом писцу Владану Десници.

НОВА ИСТОРИЈА НАШЕ ДУШЕ

Ваш Тесла?
Човек црне косе, вижљаст као хрт, висок, леп. Стално болестан, стално на ивици катастрофе, а неуништив. Спреман да преузме ризике против општег мишљења, чак неспособан да их не преузме. Непојмљиво тврдоглав. Интуитивно надарен стваралац, дубоких очију, који глуми позитивисту по моди свога времена. Кажу да је био способан да оцени дубину човека првим погледом и да на основу тога одлучи колико ће му времена посветити. Кажу да је могао да мисли о научним проблемима док гледа филмове, гледајући у извесном смислу кроз филмове. Кажу да је осећао континуитет кроз зујање времена или чак кроз буку града.

Ваш Андрић?
Иво Андрић је осећао одговорност према читаоцу, која у наше време нема паралеле. Веровао да је књижевност пружена пријатељска рука, која можда може да растужи човека али не сме да га увреди или обесхрабри. Претпостављао је да он као књижевник може привремено бити нечији једини пријатељ и саветодавац и да не сме да изневери ту улогу. У нашој подсмешљивој култури упозоравао је да су „подсмевачи ретко у праву.” Настојао је да људе види изнутра, као што они виде себе. Није се либио да теши свог читаоца, понављајући му да ни у чему није ни сам ни први ни једини.

Ваш Црњански?
Читао сам летос поново есеје Црњанског. Пажњу ми је привукло то да је он био велики противник кукања, вајкања и мрачних тема којима је била и јесте склона наша књижевност. Волео је Бранка Радичевића управо зато што је у наше песништво увео нове, веселије, еротске теме. Дирнула ме је та склоност светлу и радости код песника који је и сам умео да ламентира. Црњански је написао за Андрићев ExPonto, отприлике, да са њим можда почиње нова историја наше душе. Радост и директност су ту више биле у форми него у темама. Црњански је био борац за ту нову историју наше душе.

ОДЈЕЦИ ЈЕЗИКА У ТКИВУ ЧОВЕКА

„Виђен споља, српски је мали језик, али је простран изнутра.” (Тесла) Живите у Америци, али пишете на српском језику; једном сте рекли да је то једини могући начин изражавања за Вас?
Језик којим сте проговорили и говорили у детињству постане у толикој мери део вас да сместа изазива одјеке у ткиву. Речи се очас посла претворе у наде, немире, нелагодности, обећања. Оне постају ваша физичка стања. Постају ви. Реч матерњег језика се зачас отелотвори. На томе је базирана пре свега поезија, али и проза. На језику који сте касније научили реч је информација а не физички одјек у вашем бићу. Све то остаје руковање у гуменим рукавицама и пољубац након инјекције новокаина.
 
Језичка архаичност, ониричност и згуснутост доживљаја с једне стране, а са друге невероватна лакоћа кретања кроз простор и време, кроз садржај читаног, код Вас су од почетка до краја уједначени. Како сте одржавали ту динамику и лирски исказ током година писања?
Пажњом! Не залећући се, ни језички ни тематски. Писац прво мора да освоји одређену језичку чистоћу и да изгради језик који није општи него његов лични. Неке речи изразито волите, неке знате али их никад не користите, јер у вама буде негативну физичку реакцију. То је најтежи део посла. Након тога писац освоји своје иницијалне теме, обично у вези са дефинисањем сопственог бића. А затим, поступно, шири круг тема. И ту искуство помаже. Негде сам записао да се млад писац мора, а старији не сме плашити баналности.

Кажете: Сарајево, Мостар, Београд, то су моји градови. Већ дуго сте у Бостону. Као да се ваш живот сложио кроз разгледнице и приче о градовима?
Мислим у сликама, па тако и о градовима. О Мостару сам написао причу која је мени најдража и која се, инвентивно, зове „Мостар”. О Сарајеву и Бостону сам писао „разгледнице”. О Београду сам написао роман Миленијум у Београду, и некако наставим да пишем о њему сваки пут кад дођем, повуче ме неки улични разговор или неки графит. Можда човек са више градова има у сваком од њих по једног себе који га дочека на станици или аеродрому и неосетно се стопи с њим кад пође у шетњу.

***

У неколико реченица
Рођен је у Сарајеву 1960. Завршио Правни факултет у Београду, докторирао на Универзитету Њу Хемпшир у САД. На Бекер колеџу у Вустеру, Масачусетс, предаје светску и америчку историју. Објавио је књиге поетске прозе: Сликовница, Ноћи, Манифести, Крај века, новеле Корто Малтезе и Александриду, збирке прича Витраж у сећању, Приче из целог света, романе Миленијум у Београду, Тесла, портрет међу маскама и Венеција.
Добио је НИН-ову награду, Награду Народне библиотеке Србије за најчитанију књигу, награде „Исидора Секулић”, „Мома Димић”, „Кочићево перо”, као и преводилачку награду „Милош Ђурић” (за превод поезије Чарлса Симића са енглеског језика). Превођен на више од десет језика.

***

Поштовање за поштовање
У буци и бесу који су обузели нашу књижевну сцену, стојите по страни, припадајући и свима и никоме. Да ли је тајна у сазнању да „без наше душе не би било ништа” (Вебстер, Венеција)?
Можда се то тиче душе а можда се ради о оном улагању у текст које сте поменули у уводу. Човек добија поштовање ако улаже поштовање. То се односи и на поштовање према читаоцу. Мораш третирати читаоца као да је он онолико добар колико си ти у најбољим тренуцима. А ни то не би било ништа без емоције. Није лоше волети оно о чему пишеш. Улажеш емоцију да би добио емоцију.

***

О старости
„Карневал ми је показао шта ће све бити кад не будем ја. Кад постанем ветар, кад постанем река, кад постанем крошње. То ће бити крај похлепе. Кад постанем: све.” (Венеција) Видите ли каткад себе у перспективи од двадесет година и какву бисте старост желели?
Кад бих био богат, ја бих опет радио исто ово што сад радим. Кад бих био врло стар (богат годинама), ја бих опет радио ово што сада радим. То би онда била добра старост.

***

Суштинско питање
„Шта је овај свијет? Шта је разлог постојању?” (Тесла)
То је суштинско питање. Ко проживи живот а не постави то питање, некако као да се није ни родио.

***

Сан писца и сан читаоца
Какав је Ваш однос према ономе што сте написали?
Мој однос је такав да сам у једном тренутку одлучио да је било довољно верзија те приче (петнаест у случају Тесле), да се у тексту више не крију неке сувишне речи или да ја нисам у стању да их видим. Ту је мој део сна довршен. Од тог тренутка је важно шта читалац сања поводом књиге. Можемо то назвати некаквим лоптањем сном. Мислим да је сан, у смислу нада и очекивања, саставни део нашег лика, важнији од свега што пише у личној карти.