Светионици

ЦЕНТАР ЗА МУЗИКУ КОЛАРЧЕВЕ ЗАДУЖБИНЕ У БЕОГРАДУ
Оаза вредности високе културе
Нема кризе публике, кажу у „Коларцу”. Застрашујућа празнина се осећа тамо где је некад била позиција државе и медија. Зато се ужас кича и неукуса толико шири и хара, као управљана епидемија. На „Коларцу” му се супротстављају чистотом и ентузијазмом, талентом и креативношћу. Скоро 80 одсто програма и даље је бесплатно. Већину гостујућих великана светске сцене класичне музике задивљује чињеница да у београдској публици преовлађују млади, што није случај у другим светским метрополама

Пише: Радмила Тамиџић
Фотографије: „Коларац”

Када се каже Коларац, прва асоцијација тиче се једине специјализоване дворане за озбиљну музику у Београду, а тек потом се помисли на центар за учење страних језика, предавања из области друштвених и природних наука, ликовну галерију, књижару. Све је то, мање или више удобно, смештено у Коларчевој задужбини на Студентском тргу, у својеврсној културној зони Београда, где су Етнографски и Народни музеј, Народно позориште, Београдска филхармонија, Филозофски и Филолошки факултет... То је окружење у коме се малобројна, али одабрана концертна публика осећа као код куће, заштићена од ужаса некултуре, турбо кича и неукуса.
Запослени у Коларчевој задужбини и спољни сарадници знају колико им је напора и ентузијазма потребно да се очува такав осећај верне публике и да опстане ова оаза културних вредности. Ваља знати да је за 70 одсто музичких дешавања на „Коларцу” улаз слободан; ако се укључе и остале делатности, број бесплатних програма достиже цифру од 80 одсто. Иза тога стоје велики напори и одрицања. Одрицање од хонорара, на пример, или прихватање неодговарајућих техничких услова за извођење концерата.
– Осим организације сопствених концерата, ми пружамо логистичку подршку и нашим сталним корисницима, као што су Београдска филхармонија, Музичка продукција РТС-а, Ансамбл „Коло”, Музичка омладина, „Југоконцерт”... У оних стотинак концерата годишње које сами радимо, спадају „Променадни концерти” недељом (више од три деценије), концерти „Средом у шест” у нашој Музичкој галерији, престижни циклус „Великани музичке сцене”, својеврсни бренд „Коларца” већ шеснаест сезона – каже за Националну ревију Мима Лазаревић, уредник програма Центра за музику Коларчеве задужбине. – Осим тога, организујемо разне музичке семинаре, радионице, мастеркласове, предавања, промоције...

МАЛА ШКОЛА БОНТОНА

У циклусу „Великани музичке сцене” сваке сезоне се одржи пет-шест ексклузивних концерата врхунских светских уметника – солиста, ансамбала и, кад буде неких новаца, читавих оркестара махом из Европе. У потциклусу „Звезде у успону” представљају се и млади српски музичари који негде у свету граде успешну каријеру, као што је у фебруару свирао Немања Радуловић. Потциклус „World music” обухвата и неке некласичне жанрове, као што су фадо, фламенко, циганска музика... Још су свежи у сећању концерти Робија Лакатоша и Дијега ел Сигале.
Посебно је занимљив бесплатни едукативни програм за најмлађе, покренут пре две године, такозвана Мала школа бонтона „Како се слуша концерт”.
– У том волонтерском пројекту желе да учествују сви музичари, па нам је уживање док радимо – каже госпођа Лазаревић. – Заправо, то је симулација концерта, а модератор је контрабасиста Милош Миловановић, и сам отац троје деце. Духовит је и маштовит, деца га обожавају и слушају. Сваке друге суботе у месецу, он децу од пет до 10 година сачека испред „Коларца”, прича им ко је био човек у чију задужбину ступају, заједно читају плакате, потом добију улазнице и инструкције да се пљуне жвака, да се угасе телефони, да се не галами. Милош им објашњава чему служе холови, чита се програм концерта, затим их поведе у гардеробе где се музичари спремају за концерт, па на бину где могу да пипну инструменте. У сали им прича о разним ансамблима, о аплаузу и бису. Затим почиње концерт који траје око пола сата (а програм укупно 50-ак минута). Штампали смо и брошуру у облику квиза „Како се слуша концерт”, као и компакт диск са изведеном музиком, тако да је то један потпуно заокружен пројекат. Иако имамо само „рекламу од уста до уста”, веома смо задовољни одзивом родитеља, који често и више пута доводе децу. Оптимално је да имамо групу од тридесетак малишана, а понекад их буде и пет пута више.

НИ ВЕСТ ДА ПУСТЕ

Велика дворана „Коларца” једина је у Београду наменски зидана за концерте, још 4. фебруара 1932. Веома је акустична, али технолошки, како чујемо, безмало на нивоу од пре 80 година. Одавно је требало да се улаже у осветљење, озвучење, гардеробе... Ипак, музичари имају присан однос са публиком и осећају се пријатно, па то некако надокнађује остале недостатке. Има укупно 883 места,  што је за двомилионски  Београд и мало и није. Мало је када су „Великани музичке сцене”, па треба ставити столице и на бину, док је током неких других концерата, чак и кад су бесплатни, сала полупразна.
– Наша база корисника је није велика. Ипак, кад радимо анализу посета, нисмо незадовољни. Мени је жао што „Променадни концерти” недељом пре подне нису боље посећени, иако је улаз слободан. Ту се традиционално окупљају старији Београђани, који после оду у неку шетњу Калемегданом или на кафицу у Кнез Михаилову – прича госпођа Лазаревић.
Немамо кризу публике него медијску кризу, уверена је наша саговорница. Квалитет, мисија и посвећено неговање не занимају данашње медије у Србији. За све траже новац, често на врло баналан начин. Чак и кад долазе врхунска светска имена, што би у свакој озбиљној култури и јавности био прворазредан догађај, медији објаве само штуру вест на дан концерта.
– Вртимо се у зачараном кругу. Немамо новца да у оваквим условима информишемо публику, немамо ни медије који су за то заинтересовани, ни радио-станицу која емитује класичну музику. У новембру смо имали врхунског виолинисту Максима Венгерова, али о томе није изашло ниједно слово, чак ни на дан концерта – каже Мима Лазаревић. – Некад имам утисак као да уреднике молим да мени нешто лично учине. Кажу нам да је довољно што смо распродали концерт, али није, треба промовисати те музичаре и ту музику. Свуда у свету класична музика је постала озбиљна индустрија, труде се да је модернизују и у извесном смислу комерцијализују, а код нас је то тек у зачетку. Мало смо осавременили маркетинг. Рецимо, присутни смо на свим друштвеним мрежама где се оглашавање не плаћа...
На Западу се таквом модернизацијом и комерцијализацијом постижу високе цене улазница, док овде мора да се размишља о публици која не може да издвоји ни приближно толику суму. Цена за концерт Дениса Мацјуева у Паризу била је 120 евра, а на „Коларцу” 25. А и то је за наше услове луксуз.
Ипак, сазнајемо, има нешто у чему смо напреднији од развијених земаља – млада публика, углавном музичка омладина. На то су у „Коларцу” много поносни. У свету је концертна публика углавном седокоса. Већина гостујућих музичара бива пријатно изненађена овдашњом дивном младом публиком.

СВЕ ВИСИ О КОНЦУ

Финансирање Коларчеве задужбине најболнија је тачка у овој причи. По новом Закону о задужбинама, овој установи културе прошле године је укинута помоћ Скупштине града, дотад коришћена за покривање струје, грејања, чишћења, плата.
– Издржавамо се тако што рентирамо Велику дворану. За „Великане музичке сцене” већ шеснаест година имамо помоћ „Телекома Србије”, као спонзора и партнера, чиме покривамо само део трошкова, јер су то веома скупи концерти. Годишње пишемо сигурно на стотинак адреса потенцијалних спонзора, а једва десет одсто нам уопште одговори и то да немају средства у фондовима. У великим дуговима смо, али се ипак надам се да ће се наћи неко решење и да нећемо доћи у ситуацију да ова зграда буде затворена зато што је исечена струја или укинуто грејање. Све виси о концу, ништа не можемо да планирамо, па ипак још има доста ентузијаста који раде без хонорара, само да би имали концерт на Коларцу.
Има, али докле?

***

Немања за пример
Улазнице за фебруарски концерт Немање Радуловића продате су за само један дан, укључујући и столице на бини. Организатори нису знали шта ће са толиким светом који би да уђе. С Немањом је направљен договор да свира на „Коларцу” сваког 4. фебруара, на Дан Велике дворане (тада је у њој 1932. одржан први концерт). У фебруару 2012. прослављена је 80. годишњица баш са Немањом. Његова љубазност ишла је дотле да је дозволио директан пренос концерта на РТС-у, а потом одржао и мастерклас са студентима музичких академија.

***

Школица која озарује
– Рад са малишанима током ове непуне две године за мене представља право уживање – одушевљено прича Милош Миловановић. - Њихова знатижеља инспирише, њихова питања покрећу и забављају, њихови погледи и осмеси су права награда. Иако слични пројекти немају довољну системску подршку, дајемо све од себе да се наша школица настави без обзира на недаће. Стално размишљамо о томе како програм да проширимо и ову лепу причу обогатимо.

***

Лепше је без културе
– За 80 година мењали су се статус и начини финансирања, али сада нам је стварно изузетно тешко – каже Јасна Димитријевић, директор Коларчеве задужбине. – Немамо упориште у буџету ни Града ни Републике, од Министарства културе не добијемо ништа редовно. Другим речима, немамо место у друштву какво заслужује ова јединствена културно-научно-образовна институција у којој можете да учите стране језике, слушате музику, слушате предавања, да идете на изложбу, да купите књигу у књижари, и у којој је 80 одсто свих програма бесплатно.