Светковине

У РУДАРСКОМ ЛАЗАРЕВЦУ, КОЈИ ОПЕТ ПОСТАЈЕ ВИНОГРАДАРСКО СРЕДИШТЕ, КАО НЕКАД
У славу вина и живота
Под старим слоганом „Време је за вино, пијмо домаће”, четврти Фестивал вина у Лазаревом граду поново је окупио најбоље произвођаче и највеће зналце. Промовисана је и књига „Винопев”, збирка поезије о вину, кажу, прва таква у српском издаваштву. Успешни организатори били су, и овога пута, Општина Лазаревац и Удружење виноградара и винара Србије

Текст и фотографије: Влада Арсић

Град угља и рударства све чешће се помиње и као средиште виноградарства. Лазаревац је по четврти пут заредом организовао Фестивал вина, манифестацију која промовише уистину најбоље што пударска умешност може да дарује. И ове године, прве суботе у новембру, у старој хали Спортско-рекреативног центра „Колубара” у Лазаревцу окупили су се српски виноградари и произвођачи вина, њих педесетак, са жељом да се представе, да покажу и понуде најбоље што знају и најбоље што у својим подрумима имају. И све то у граду који је много познатији по рударском басену и производњи угља него по производњи грожђа.
– Мало је познато да виноградарство у лазаревачком крају има дугу традицију – објашњава нам Радосав Чворовић, председник Удружења винара „Зеочки виногради”. – Међу писаним документима о томе, најстарији је турски катастарски попис из 1428. године, у коме се помиње и село Зеоке. Имало је тада ово лазаревачко село само 12 домаћинстава и обавезу да годишње на име ушура од 15 гроша исплаћује три ведра шире. Још тада се, дакле, вино увелико производило. Крајем XIX века на територији данашње општине било је преко 240 хектара винове лозе, што је шест пута више него данас. Срећом, и поред индустријализације, виногради се последњих година обнављају у многим селима, производи се и све квалитетније вино, па би Лазаревац ускоро могао да постане и важна тачка на виноградарској мапи Србије.

ПОСЛЕДЊИ ЧАС ЗА НАС

За упућеније, пак, нарочито за редовне посетиоце овог Фестивала, Лазаревац никада није ни престајао да буде вински град. Овогодишња смотра, и даље под слоганом „Време је за вино, пијмо домаће”, била је још једна прилика да се покаже да је Србија богомдана за производњу рајске капљице, али и да се постави питање: на земљишту које је по свим светским параметрима идеално за производњу грожђа у Србији, зашто је само трећина под засадима винограда?
– Винарство и виноградарство представљају велики потенцијал у Србији. Некада смо били озбиљан произвођачвина, а данас производимо три пута мање него пре само пола века – рекао је Александар Антић, председник Скупштине Београда. – То је звоно за аларм, а можда и последњи тренутак да нешто предузмемо. Када будемо на прагу Европске уније, према њиховим прописима, више нећемо моћи да повећавамо засаде винове лозе, што би било велика штета, јер заиста можемо да произведемо врхунска вина.
А шта све можемо да направимо понајбоље је, можда, показала и црквена општина у Лазаревцу. На Фестивалу је први пут представљено и литургијско вино, исто оно које смо за црквене обредне потребе деценијама увозили из иностранства, понајвише са грчког острва Санторини.
– Суштина богослужења и јесте у томе да се Господу принесе најбоље што имамо и најбоље што сами можемо да направимо – рекао нам је протојереј Александар Новаковић. – Резултат свега је и ово слатко, десертно вино, направљено у Епархији шумадијској, по благослову Његовог Преосвештенства епископа Јована. Ако је судити по првим реакцијама, верујем да смо у томе и успели.
На Фестивалу су се представили и витезови вина из свих виноградарских регија, а промовисана је и књига Винопев, збирка поезије о вину, кажу, прва таква у српском издаваштву. Као и ранијих година, Фестивал су са великим успехом организовали општина Лазаревац и Удружење виноградара и винара Србије.