Пролог

РАЂАЊЕ, ПОСЛЕДЊА ЛИНИЈА ОДБРАНЕ СРБИЈЕ
Самоубиство себичношћу

„Овде неко мора да лупи шаком о сто. Tо више не може да се гледа.”
Стари професор уздахне и заћути. По столу раширени папири. Истраживања тимова људи: бројке, анализе, процене.
Сваке године Срба је у Србији мање за један град од 23.000 становника! Само у државним медицинским установама, „руком стручњака”, у пренаталном стадијуму бива усмрћено 220.000 Срба годишње! На сваких четири године, то је учинак ужаснији него онај у Јасеновцу!
Рашчистимо: не ради се о томе да „Срби више не праве децу”. Иако не колико раније, праве их довољно. Али их убијају више него икад!
Образложење? Оскудација, човече! Све скупо, од стамбеног квадрата до пелена и диплома, плус незапосленост, неизвесност, бездржавно стање. Не можемо ни ми да живимо како треба, па зар још децу да товаримо себи на врат?! Ово имањце и овако утањило, скврчило се, још кад бисмо га изделили на двоје, троје, четворо!...
„А да су наши преци, наоружани неупоредиво убедљивијим разлозима, размишљали овако бедно, овако себично и лицемерно, да ли би ми уопште били у прилици да о свему овоме причамо? Да ли народ који толико изгуби животворност и нагон самоодржања уопште заслужује да опстане? Каква је то утеха, и коме, што је стање у другим евроаријским народима још теже?” пита нас стари професор.
Логично је претпоставити да је овако катастрофална ситуација апсолутно тема број 1 у овој земљи и овом народу. Али није. Не стиже на ред. На насловним странама дневних новина можете видети каквим све будалаштинама залуђују народ који се опасно клати на рубу провалије. Прече је чак и како ће парадирати они који од своје поремећене психичке и хормоналне структуре праве идеологију за масовну злоупотребу и за даље потонуће.