Око

МИЛОЈЕ МИТРОВИЋ, САМОСВОЈНИ СЛИКАР ВАЉЕВСКИ И ЛАЈКОВАЧКИ, ЗНАН ДО КОПЕНХАГЕНА, ПА И МНОГО ДАЉЕ
Чувар зебри у нашој вароши
Те лепе црно-беле животиње обележиле су његово сликарство, нарочито оне насликане на самом плочнику (непосредно у животу посматрача). Видели су их љубитељи уметности и игара у више светских метропола. У Данској беху изложене тик уз Ворхола. У Београду је прва његова зебра насликана 1995. испред школе „Милош Црњански” на Бановом брду. Следе Ваљево, Нови Сад, Ариље, Пожега, Бачка Паланка, Бањалука... А ево како их се ономад сетио један стари вук београдског новинарства

Пише: Борко Гвозденовић
Фотографије: Жељко Синобад, Матија Коковић

Кад год ми се пружи прилика, одем до моје Сирче, села на левој обали Мораве; никад ми, Сирчани, не кажемо да је реч о оној Западној.
Сирча постоји још од времена изградње Жиче.
После обиласка породичне куће, која је празна, упутим се до школе, коју од цркве дели само ограда. Ту, у учитељским становима, провео сам детињство, дечаштво и најранију младост. Мајка Анка и отац Саво ту су били учитељи, а брат Бато ђак. Њих више нема; успомена су.
И минуле лепе јесени, 2010, а моје седамдесет четврте, задесио сам се у школи која носи име великана Јована Цвијића, у којој сам почео да сричем прва слова и сабирам два и два, онда када је утихнула пуцњава Другог светског рата. Завршио сам је 1948. и одатле кренуо у чувену краљевачку гимназију.
Школа сада има и новију зграду, уређену и опремљену као да се налази у најстрожем центру Београда.
Испред ње су парк, клупе, водоскок, иза спортска игралишта. На део старе зграде, коју су Немци запалили 1941, а 1943. помогли да се изгради нова, дозиђује се спортска дворана.
Кад дођем у двориште, прошетам са директорком Миленом Бугариновић и питам је да ли бих могао нешто да помогнем како би једна од најстаријих сеоских школа у Србији (почела да ради предалеке 1893) била још боља и предњачила, не само у краљевачком крају.
Госпођа Бугариновић ми је, овог пута, показала Политикин магазин, из августа, на чијој насловној страни је била фотографија пешачког прелаза са осликаном зебром.
Знам: дело Милоја Митровића, уметника из Ваљева!
„Може ли испред улаза у нашу школу, целом ширином асфалтног пута, да буде оваква зебра”, питала ме је госпођа Бугариновић.
Био сам пријатно изненађен: Боже, моји млади Сирчани су као сав остали свет који зна за Милоја Митровића! Видевши то, госпођа Бугариновић је објаснила:
„То наши ђаци предлажу...”
Још боље, зар не?!
Наша деца, сирчанска, пронашла су нешто што је изузетно, занимљиво, добро.
Био сам пресрећан.
Наравно, одговорио сам потврдно.
Јер: Милоја Митровића, уметника из Ваљева, великог и својственог, који има свој стил, препознатљив, човека кога одавно знам, јер је при сваком доласку у престоницу редовно свраћао у Илустровану политику, могу да питам хоће ли бити у могућности да испуни жељу ђака сирчанске школе.

КОЛОВЕЗ НА КОЛОВОЗ

Милоје Митровић, професор сликања у школи „Миле Дубљевић” у Лајковцу, одговорио је питањем: „Кад почињемо?”
Зебре су до сада имали прилике да виде љубитељи уметности у разним светским метрополама. У Копенхагену су биле изложене поред дела Пикаса, Салвадора Далија, Ендија Ворхола.
Забележено је да је прва у Београду насликана испред ОШ „Милош Црњански” на Бановом брду 1995, а онда су ове дивне животиње улепшале прелазе у Ваљеву, Новом Саду, Ариљу, Пожеги, Бачкој Паланци, па и у Бањалуци, у Српској.
Опет: у Београду, испред Доситејевог и Вуковог музеја.
Земљотрес у краљевачком крају, са епицентром баш у Сирчи, пореметио је све планове.
Милоје Митровић и његов син Ненад на пролеће су осликали зебру у Сирчи, или, како је ово уметничко дело назвала Весна Софреновић, новинарка Политикиног забавника – коловез.
Милоје Митровић је јединствен уметник.
Свој.
И својствен.
Божидар Џмерковић, у чијој је класи завршио студије, за Милоја Митровића је написао: „Немогуће је објаснити како је Милоје остао детиње чедан, иако је одрастао човек.” А затим додао: „Милоје не слика слику разумом, него душом.” И најпре зато се његове слике заволе: „Оне греју ликовним садржајима.”
Због свега: хвала Милоју!