Светови

СРЂАН МИЛЕТИЋ, СЛИКАР, ПОБУЊЕНИК, ИСТРАЖИВАЧ ОПАСНИХ СТАЗА
Стварност иза насмешених маски
Усудио се да удари шамар хедонистима, дизајнерима и гуруима адвертајзинга, поништавајући ушећерени свет реклама и ТВ сапуница. Устао је против понижавајућег плићака цивилизације задовољства, кича, инстант вредности и досаде. Дрмуса, провоцира, саблажњава, плаши, не да мира скоројевићима, пуританцима, пијетистима. Владајућим испразним маркетиншким лутанима. Да, „он је лузер”. Његове слике су пећине из којих струји ватра оностраног. Иде дубље од лепоте. Тамо где обитавају страх, очајање и нада. Не пита о првом, него о последњем сликару

Пише: Дејан Ђорић

Жорис Карл Уисманс, инспирисан стварном личношћу, ушао је у свет и психу једног декадента чија је уметност живљења постала узор за генерацију на размеђу XIX и XX века. Појавило се духовно племство, братство есетета, сликара, песника и магова. Уисмансов роман Насупрот, из 1884. године, постао је света књига симболиста, идеолошки у свему супротна Марксовом Комунистичком манифесту објављеном исте године. У XIX веку супротстављале су се и прожимале две нове културе: радничка (односно социјалистичка) и боемска (којој су припадали луталице, песници и уметници).
Са сликаром Срђаном Милетићем та друга култура траје и у доба постмодерне, када су нестале границе између радништва и буржоазије. Круг београдских писаца, лудих песника, вајара и цртача, коме припада, одавно скреће пажњу јавности. Боеми стављају до знања да у постиндустријском друштву беда духа није мања, па настављају да саблажњавају ново грађанство. Тиме се не чини ништа друго сем постављања уметности у први план, поново се тражи простор за сликарство и поезију. Декаденти XXI века, као и XIX, преносе естетику готског, трулог или опасног, указују на одбаченост и напуштеност човека. Срђан Милетић је отишао корак даље од високостилизованог неоготика данашње популарне и андерграунд културе. Одбацио је естетизацију и лепоту, а уметничко задржао у сировом стању. Његове слике су пећине из којих струје силе оностраног, а ватра алкохола суши црну жуч меланхолије. Зато су његова уља монументална и снажна.
Сликар негира лепоту да би допро дубље, испод ње, до неиспитаног. Његова непозната земља је подземно царство ишчашених и учаурених, али истинитих. Усудио се да удари шамар хедонистима, дизајнерима и гуруима адвертајзинга, поништавајући ушећерену стварност ТВ сапуница. Готово усамљен, устао је против цивилизације задовољства, кича, инстант вредности и досаде. Његово сликарство је провокативно јер руши лакоћу и површност стварања у данашњем свету. То није могао да постигне углађеним стилом и стрпљивим занатским извођењем, већ експресионизмом који отвара слојеве свести. Испод површине су страх, очајање и нада, стварност необично продубљена. Код Милетића је, као код Уисманса, све насупрот, наопако и парадоксално. Није ли можда један од последњих на црној стази од Гоје, Пикаса, Френсиса Бејкона до Дада Ђурића и Радована Хиршла? Експресионизам не постоји само у праисторијској и примитивној већ и у античкој и хришћанској уметности.

САБРАТ УКЛЕТИХ СЛИКАРА

Након што је одбацио лепоту стварања и естетска задовољства, престао је да копа по ранама уметности. Напустио је експресионизам и превазишао га на посебан начин. Милетић је међу малобројнима који су експресионизам превели у неупоредиво ширу и сложенију естетику. Отворио је фантастичном двери експресије. Из те перспективе треба сагледати значај његове ликовне побуне. Не треба заборавити да је у уметност ушао цизелираним уљима у духу Салвадора Далија и Ернста Фукса. Сликао их је већ са шеснаест година, а данас би му омогућила успешнију каријеру.
Његово ружење и рушење било је моћно, кренуо је другим правцем у освајање непознатих територија. Код њега нихилизам није у првом плану стварања само као обележје интелектуалне надмоћи и сумње у свет. Зашто не приказивати чудовишно када постоји? Да ли је мање истинито зато што не припада царству вере и доброте?
Милетић можда слика оно што је ружно, али га мање заокупља историја необичног, толико присутна у фантастици. Не занимају га чудовишта већ чудовишно, не интересују га предмети, облици и чињенице него душа и стање свести. По томе је уметник и можда се пре окренуо психоделичном него фантастичном у традиционалном смислу, у распону од Арчимболда до Гигера. Не истражује чудесно већ феномен чуђења, у смислу који му даје Аристотел у Метафизици: „Због чуђења, наиме, људи и сада и најпре започеше да филозофирају.”
Срђан Милетић по много чему је следбеник уклетих сликара. За неког су његова дела само одраз балканске стварности, вид слободног реализма, слика нашег денс макабра, магије и оргије које трају вековима. „Непажљиви, вештица и равница” није само назив слике из 2004. године, већ су то и три сликареве природе. Његова су дела катаклизмичка, облик удеса, а клаустрофобија и параноја сврстава их у реализам овог времена. Боја поприма вредност сама по себи, постаје симбол и декор. Сликар се распомамио, постао провокатор, мајстор ироније и агоније, краја свега људског. Милетић је апокалиптичар а не интегратор. За разлику од других, не поставља питање о првом, већ о последњем сликару.

***

Фрагмент биографије
Срђан Милетић (Београд, 1963) завршио је Школу за индустријски дизајн у Београду 1982. године, одсек графичког дизајна. Сликарство је учио у класи професора Радомира Рељића, на београдској Академији. Члан је Удружења ликовних уметника Србије (УЛУС) од 2006. Излагао је на седам самосталних и десет групних изложби у Београду, Атини, Обреновцу, Горњем Милановцу. Почев од 1988.
Живи и ствара у Обреновцу.
Дејан Ђорић, ликовни критичар Националне ревије,прати и критички промишља његово стваралаштво од првих наступа.