Пролог

О ГРАФИТИМА, ДУХУ ГРАДА И СТАРОЈ ШКОЛИ
Ви имате новине, ми зидове

„За цео свет ти си само неко, а за мене ти си цео свет.”
Читамо овај графит недавно на Чукаричкој падини, на неугледном бетонском зиду, док чекамо зелено светло на семафору. Написан је лепим ћириличним словима, крупним, по свој прилици тако да се може читати са прозора који је за аутора најважнији под капом небеском. Свакога јутра те очи се отворе, пред њима се подигне ролетна, раскрили поглед на град, и онда виде поруку намењену само њима. И свет више није исти, а дан поприма неки друкчији призвук и смисао.
О, колико духовитости, шарма, осећајности, фине дрскости и бритке памети је тако расуто по нашим градовима минулих деценија! Цела једна књижевност зидова! Досад објављиване антологије српских графита, углавном београдских, тек делимично одражавају то обиље.
„Ви имате новине, ми имамо зидове!” писало је на једном новобеоградском зиду преко пута „Југославије”. А у другој половини осамдесетих, у бунилу комунизма, на Цветном тргу пресретао нас је графит: „Има ли живота пре смрти?” У пролеће 1999, док су по Србији падале америчке хуманитарне бомбе, настала је чувена БГ порука ономе који је открио Америку: „Колумбо, јеботе, и ти мораш свугде да забадаш нос?!” Фрагмент једног стиха Душка Радовића, одавно преточен у графит, својеврсна је вакцинација Срба против свих диктатора, старих и нових, наших и светских: „... Све док га Гриша једног дана није гумом избрисао.” Афоризам В. Ј. Јова стајао је на зиду дорћолске страћаре све док се она није срушила: „Није то тај камен, рекоше Сизифу на врху.” И Баљков афоризам, у близини: „Њима не треба давати храну. Они све поједу.” А са чубурског зида реченица Моме Капора: „Психоанализа је болест која се шири лечењем.”
Ипак, најнеодољивији су графити заљубљености. Испод прозора на високом партеру, на тамносивом зиду, црвеним словима: „У овој соби станује доказ да анђели не живе само на небу.” На пример.
С тугом гледамо како ово важно наслеђе културе и духа града управљају (медијско-идеолошки и поткултурно) ка приученом графизму, бесадржајним мазаријама, бесмисленим а лепо написаним скраћеницама, бесомучном жврљању вулгарности, баналности и свакојаких имена. Додуше, за то је одавно смишљен дечји графит: „Имена луда налазе се свуда.”
„Треба помоћи талентованима. Неталентовани ће се ионако сами снаћи.”