Живот, романи

МИЛИЦА ЈАКОВЉЕВИЋ (1887-1952), ПОЗНАТИЈА КАО МИР-ЈАМ, И ДАЉЕ НАЈТРАЖЕНИЈА У КЊИЖАРАМА, НАЈГЛЕДАНИЈА У ПОЗОРИШТИМА И НА ТЕЛЕВИЗИЈИ
Жал за чедношћу
Била је најчитанија списатељка у Краљевини Југославији, а нови наставци њених романа у листу „Недељне илустрације” грозничаво су ишчекивани. Године 1939. тријумфално је изведена њена драма „Тамо далеко” са Жанком Стокић у главној улози. А онда је, после „оне револуције”, прво грубо критикована, исмејана, па склоњена. Као гумицом избрисана. Из арене овога света повукла се 22. децембра 1952, у Београду, без читуље у новинама. А недавно, 56 година касније, РТС-ову серију „Рањени орао” рађену по њеном истоименом роману из вечери у вече гледало је преко три милиона људи. Исто се догађа сада са серијом „Грех њене мајке”, такође рађеном по њеном роману. Шта нас је то тако снажно привукло?

Пише: Драгана Букумировић
Фотографије: РТС & Жељко Синобад

Соба је мирисала на увело лишће које је ветар наносио на прозоре. Удобно заваљена у меке јастуке, Милица је журила да напише последње реченице своје романтичне прозе. Момак из редакције листа Недељне илустрације само што није дошао по наставак њеног романа који је женски читалачки свет грозничаво ишчекивао...
Утешитељка женских срца писала је у тишини усамљене куће у Молеровој 21, окружена удобним софама, пиротским ћилимима и везом. У тој књижевној радионици настајале су узбудљиве љубавне приче, претече каснијих „љубића”, у којима се волело и патило, али и проницало у скривени свет младих жена опхрваних сном о љубави свог живота. Оставила је иза себе обиман опус и била, у свом времену, прави хит писац. Није се обазирала на то што се препотентна критика никада није озбиљно осврнула на њена дела, унапред их склонивши у страну као „срцепарајућа и зашећерена”. Имала је своју веома бројну публику, која ју је безусловно волела.
А онда је, после Другог светског рата, настао један сасвим друкчији поредак ствари. Критичари-комесари, као „друштвени радници” и надзорници у име комунистичке власти, оптужили су је још пре Другог светског рата (у комунистичком листу Жена данас) да је „надрилекарка која народ лечи јефтиним травкама”. После рата додато је ту још много оних речи које нису имале призвук књижевних квалификација него пресуде. Малограђанштина, сентиментализам, лицемерје грађанског морала, вређање лика жене као другарице и стуба праведног социјалистичког друштва...
Милица Јаковљевић се вероватно ни на то не би обазирала, него би, као и пре, писала. Настајала би њена дела, па макар за фиоку и неко друго време, неке друге људе. Али, „нова стварност” никако није могла покренути њено перо.

ФЕНОМЕН ВЕЛИКОГ ПОВРАТКА

Деценијама су Милица Јаковљевић и њена дела били прекривени заборавом, тешким као неправедна пресуда. А онда су је се нагло, у ово последње време, сетили издавачи, сценаристи, редитељи. Засићени којекаквим јефтиним Есмералдама и Касандрама из хиспаноамеричких ТВ сапуница, одједном су спознали да у том фаху имају домаћег правог мајстора. Уследио је велики повратак Мир-Јам у књижаре, позоришта, али њен прави тријумф догодио се, ипак, на малим екранима (којих у њено време још није ни било). Збиља, телевизија је одиграла највећу улогу у томе, учинивши је, на неки начин, нашом савременицом. У телевизијској серији Рањени орао, сценаристе и редитеља Здравка Шотре, на Првом програму РТС-а, стотинак глумаца оживело је ликове из истоименог и вероватно најбољег дела Мир-Јам.
И раније је, додуше, било покушаја да се учини тако нешто. Најславнијом драматизацијом, пре безмало пола века, сматрана је она коју је направио Борислав Михаиловић Михиз, а Соја Јовановић режирала као ТВ филм. Међутим, и разумљиво, то се ни изблиза није приближило данашњој рекордној гледаности Шотрине верзије. А пре две године и позориште „Атеље 212” уврстило је представу Рањени орао у репертоар.
Велики повратак некада обожаване књижевнице почео је заправо објављивањем њених сабраних дела. У излоге књижара стигло је свих једанаест романа (Часна реч мушкарца, Дама у плавом, Девојка са зеленим очима, Грех њене маме, Мала супруга, Непобедиво срце, Отмица мушкарца, Рањени орао, Самац у браку, Све оне воле љубав, У словеначким горама). Интересовање је било млако. У диригованим бестселер листама, које по правилу спектакуларним проглашавају свако једва осредње и сасвим анонимно пискарало из света, није нађено за сходно чак ни да се овлаш региструје повратак Јаковљевићеве. Више се писало о судском спору око ауторских права у који су били умешани „Народна књига”,„Драганић” и наследници.
Здравко Шотра је, међутим, опет имао добру процену: публика се, после свих страхота и насиља, после тријумфа грубости и неукуса, ужелела романтике и нежности. Питка љубавна прича, „с наивношћу једног времена у којем се још држало до реда и укуса”, раскошне тоалете, лепо лице Србије, Херцеговине и Приморја, приковали су из вечери у вече три милиона гледалаца за мале екране. Сценограф Дејан Анђелић је чак целу једну улицу у Требињу потпуно заоденуо у старо рухо, вративши јој љупкост једног минулог времена. Исплатило се. Одавно једна домаћа љубавна мелодрама није тако запалила гледалиште!

ИДИЛА С ПРЕДУМИШЉАЈЕМ

Шта је то што и данас привлачи пажњу публике у делу ове хроничарке једног друштва у успону, какво је било српско 1930-их, са свим његовим ритуалима, моралом, обичајима, модом...? Можда заиста има нечега у веровању да је прошлост била лепша и спокојнија од садашњице? Изузме ли се тривијалан заплет и по која горка суза или уздах вишка, није ли привлачност те „идиличности с предумишљајем” много више од обичне носталгије? Разговори у српским кућама, као и на страницама ове прозе, почињали су ритуално, уз кафу и слатко и воду, док су девојке седеле и чекале да им се господа обрате, не почињући никада прве разговор. Ех, те смерне госпођице! Видите ли их негде данас?
Милица Јаковљевић је писац те и такве патријархалне Србије, са свим њеним вредностима које је и она слепо следила. И у томе је била тајна њеног успеха, некад. А данас? Враћају ли се то нежност и романтика, за које се тврдило да су неповратно изгубљени? Шта нам открива та нова чежња за старом невиношћу?
„Нема идеалних мушкараца, ни девојака као некад”, писала је, у свом заносу, Мир-Јам. „Данашње девојке хоће да буду равноправне и слободне као и мушкарци. Оне се не боје осуде друштва. Сматрају да је то природан ток живота, иду храбро напред и живе живот као мушкарци... Пркосе животу... Немојте да се заборавите пре брака! Не тражите тренутно задовољство. Чувајте се за срећу и блаженство у браку, чувајте се да бисте стекле поштовање мужева, чувајте се да они никада вашим грехом не оправдају своје поступке...”
Мир-Јам је проповедала срећу у браку, а сама га није искусила. Као да је брак иживела кроз безброј својих јунакиња.
Идеална жена, по њој, није жена „слободних назора”. Није прихватала „ново време” ни у равни укуса ни у равни морала. Апсолутна слобода и релативна одговорност – није то био њен свет.
Повукла се још дубље у осаму своје скровите куће, навукла завесе на прозоре, ограђујући се од суседа (који је више нису ни познавали) и од времена (које није желела да разуме). Када је одлазила у шетњу, преко тамне одеће пребацила би љубичасту пелерину, тужни остатак ишчезлог грађанског света, после рата замењен скојевском модом: тегет сукњама и белим блузама.
Окренула је леђа новој власти и новом времену.
Њен начин побуне.

СРПСКА ЏЕЈН ЕР

Ко је жена која је својим пером ускомешала духове и у данима своје највеће славе подигла око себе велики одбрамбени зид?
Списатељка коју су називали „српском Џејн Остин” родила се у Јагодини 22. априла 1887. Њен отац Јаков био је начелник округа. Два пута је остајао удовац. У првом браку није имао деце, у другом осморо. Кад није могао да се брине о њима, пријатељи су га наговорили да се поново ожени неком Симком. Веровало се да је „нероткиња”. Али, гле чуда, после удаје за Јакова родила је близанце, који су умрли по рођењу, а онда и Милицу, Стевана и Зору.
 Милица је детињство провела у Крагујевцу, а после Првог светског рата преселила се у Београд. Једно време била је учитељица, а онда и новинар у Београдским Новостима и Недељним илустрацијама. Лепа, плавокоса, била је образованија од својих савременика, говорила два страна језика (француски и руски), Раблеа читала у оригиналу. Ране године девојаштва провела је са породицом, касније пропатила стрепећи за брата Стевана Јаковљевића, писца чувене Српске трилогије, који је као официр Српске војске учествовао у ослободилачким ратовима 1912-1918. Кад је рат завршен, Милица је имала 27 година и била, за оно време, већ „стара девојка”.
Као и Џејн Остин (1775-1817), са којом су је поредили, имала је једну прилику да се уда, али је одбила брачну понуду. Њена узбудљива десетогодишња романса са смедеревским глумцем Божом Николићем, тако, није крунисана браком (иако су, да би избегли сплеткарења, њих двоје били пронели вест да су склопили грађански брак).
Из арене овога света повукла се 22. децембра 1952, у Београду, без читуље у новинама. Сва своја књижевна дела потписала је псеудонимом Мир-Јам, што на јеврејском значи Вољена Жена.

***

Грех њене мајке
Од 20. новембра 2009, у ударном термину на РТС-у (сваког петка, у 20 сати), гледамо 18 једночасовних наставака игране серије Грех њене мајке, коју је сценариста и редитељ Здравко Шотра направио по истоименом роману Мир-Јам.
Осим Шотре, ауторску екипу предводе продуцент Зоран Јанковић, уредник Слободан Терзић, а глумачки деби (уз низ искусних прворазредних глумаца) остварила је Ивана Јанковић, глумачка звезда коју лансира управо ова серија.
Пројекат је реализован за веома кратко време, само 88 дана, односно мање од пет дана по епизоди. Снимана је у Сремским Карловцима, у селима шумадијским, сремским и бачким, на Палићу, на обали Дрине код Лознице и у Београду. Продуцирали су је РТС и „Кошутњак филм”.
„Ако је Рањени орао најпознатије дело Мир-Jам, онда је Грех њене мајке најинтригантније, и као такво се само препоручило за телевизијску адаптацију”, кажу у РТС-у.

***

Стеван
Миличин брат Стеван Јаковљевић (1890-1962), професор Београдског универзитета и ректор 1945-1950, завршио је као службеник у Радио Београду. И он, аутор чувене Српске трилогије (причало се да је љубавне дијалоге у том роману писала његова сестра Милица), доктор биологије и професор на Фармацеутском факултету, ратни официр Српске војске, гурнут је у заборав. Да ли ће поновно велико интересовање за његову сестру Милицу и њено књижевно дело бар део заслужене нове пажње усмерити и ка њему, који очигледно, баш као његова сестра после „оне револуције”, неким „арбитрима судбине” данас није по вољи?

***

Поређење
Енглескиња Џејн Остин и Српкиња Мир-Јам називане су сестрама по перу, сличног романтичарског сензибилитета и сличних домета. Иако многи нису дали нимало ласкаве оцене о њеном делу, а Марк Твен чак рекао „да је свака библиотека која нема ниједну књигу Џејн Остин добра библиотека, макар била без и једне друге књиге”, Енглескиња је доживела велику славу, која је остала непомућена до данас. Кућа у којој је провела последњих осам година живота данас је музеј. Сврставају је међу „најважније ауторе класичне енглеске књижевности”, неки је, свакако сувише одважно, пореде са Шекспиром.
Милица Јаковљевић је са позорнице овога света отишла без белешчице у новинама, кућа у Молеровој, где је написала сва своја дела, срушена је. Нигде нема њене спомен плоче, њене бисте, улице под њеним именом.

***

Театар
Милица Јаковљевић је била редован посетилац Народног позоришта. Не само зато што је помно пратила догађаје на сцени, већ и зато што је одлазак у театар био добра прилика да се дотера. Пажљиво је бирала тоалету, шешире (које је обожавала), мараме, жакете. Њена лепота и ексцентрична појава привлачили су општу пажњу. Дивила се Љубинки Бобић, звала ју је мала Боба, Мати Милошевићу, Светолику Никачевићу, Жанки Стокић... Године 1939. одважила се да напише и позоришну драму „Тамо далеко”, која је, са Жанком Стокић у главној улози, тријумфално изведена.

***

Међу сто
Скоро пола века касније, пред крај XX, Милица Јаковљевић увршћена је међу сто најзначајнијих српских новинара у периоду 1791-1991. Поред ње, ту су и имена Маге Магазиновић и Десе Глишић. Само три жене!