Моја Србија

СТАРЕ ЧЕТВРТИ СРПСКИХ ГРАДОВА: СКАДАРЛИЈА
Боемска повест Београда
„Зоре су овде дочекивали, овде живели и стварали, шале збијали и плакали, и такви великани какви су Бора Станковић, Јован Јовановић Змај, Јанко Веселиновић, Милован Глишић, Симо Матавуљ, Радоје Домановић, Војислав Илић, Иво Ћипико, Вељко Петровић, Станислав Винавер, Бранислав Нушић, Стеван Сремац... Ђура Јакшић је овде спевао ,Падајте, браћо’ и ,Станоја Главаша’ срочио, Раде Драинац новце за ,Хипнос’ скупљао и до јутра без њих остајао, улоге овде спремали чича Илија Станојевић, Вела Нигринова, Добрица Милутиновић, Жанка Стокић, овде су рођени Београђани постајали Тин Ујевић, Густав Крклец, Сибе Миличић...”

Пише: Бане Велимировић

„Зовем се Скадарлија, или Скадарска улица, како хоћете. Ја нисам ни булевар, ни авенија, ни магистрала. Ја сам обичан стрми кривудави сокак усред Београда. И то би било све што би вредело рећи о мени да нема моје боемске повести, да нема мојих трошних кровова, расклиматаних столица и распоренога јендека...”
Тако је о Скадарлији писао, то јест у њен се глас претворио, незаборавни Зуко Џумхур, чувени карикатуриста и путописац, боем и живописна ходајућа хроника Београда. Доиста, у првој половини XIX века Скадарлија је била изван градских зидина, тик уз бедем који се спуштао ка Дорћолу, Циган-мала и стециште сиротиње, с потоком посред. Како је онда за Београд постала исто што и Монмартр за Париз или Гринциг за Беч?
Када су 24. априла 1867. и последње турске јединице напустиле Београд, отворена је сасвим нова историја престоног града. Градско језгро је почело нагло да се шири, срушени су бедеми, започела модернизација, увођење европских манира и моде. Још 1854. ова улица је први пут уцртана у мапу, а те 1867. први пут је унета и у урбaнистички план. Циган-мала је тада расељена, формирана је и калдрмисана уличица, дуж ње никоше два реда ниских кућа. Почеше да се досељавају „ситни чиновници, практиканти, занатлије, калфе и кафеџије”. Пет година касније, 1872, улица добија име које и данас носи (само једном, под аустријском окупацијом, њено име је мењано и тада се звала, само слутимо зашто, Ружина улица).
Када је 1869, мало јаче од годину дана након почетка градње, код бивше Стамбол капије под кров стављена зграда Народног позоришта и у њој одиграна прва представа, јефтине собе и станчиће у овој улици потражише глумци, понеки писац и песник. „Опет сиротиња нагрну овамо!” хуктале су, кажу, прве кафеџије у Скадарској. Зна се да су после ту отворене велика пивара, фабрика шешира, неколико пиљара и занатских радњи... Почетком XX века, Београд је имао око 60.000 становника и преко 300 кафана. Десетак њих успевамо да набројимо у Скадарској и комшилуку.

ШТО НА СТОЛУ, ШТО ПОД ЊИМ

Међутим, право боемско средиште Скадарлија је постала тек пошто је 1901. на Позоришном тргу, на месту где је данас Народни музеј, затворена и убрзо срушена чувена кафана „Дарданели”. Убрзо се стални гости ове кафане, сам крем београдске боемије и уметности, спушта уским улицама испод позоришта до кафана у Скадарској. Тада уистину започиње боемска и анегдотска повест Скадарлије, а ова улица и кварт око ње неповратно се усељавају у срж „домаће митологије” Београда. „Без те улице не би било могуће написат повијест јужнославенске књижевности”, тврдио је Матош, чести гост.
Хроничар: „Зоре су овде дочекивали, овде живели и стварали, шале збијали и плакали, и такви великани какав је Бора Станковић, или Јован Јовановић Змај, Јанко Веселиновић, Милован Глишић, Симо Матавуљ, Радоје Домановић, Војислав Илић, Иво Ћипико, Вељко Петровић, Станислав Винавер, Бранислав Нушић, Стеван Сремац... Ђура Јакшић је овде спевао Падајте, браћо и Станоја Главаша срочио, Раде Драинац новце за Хипнос скупљао и до јутра без њих остајао, улоге овде спремали чича Илија Станојевић, Вела Нигринова, Добрица Милутиновић, Жанка Стокић, овде су рођени Београђани постајали Тин Ујевић, Густав Крклец, Сибе Миличић... На листу би ваљало додати, свакако, и Ивана Мештровића, Пјера Крижанића и толике друге, у недоглед!”
Други је свак ту имао своју кафану, а они су имали све њих. У кафану „Бандист” свраћали су најмлађи и најбучнији, „Бумс” (не мање бучан) беше чувен по кувару „најбољем у Београду и шире”, у „Вуку Караџићу”, на врху улице, служена је само ракија, што на столу, што под њим. Ђура Јакшић, Милорад Гавриловић, чича Илија Станојевић и Димитрије Гинић и живели су у Скадарлији. Кад год су у Београду бивали, у Скадарлију су неизоставно долазили песници Иво Војиновић и Алекса Шантић, с њим и Светозар Ћоровић, наравно. О стогодишњици Првог устанка, 1904, Надежда Петровић организовала је у Београду Прву југословенску изложбу и сваке вечери, баш сваке, госте у Скадарлију доводила.

КРАТАК ПРЕГЛЕД ЗАЉУБЉИВАЊА

Дуг је низ иностраних великана који су се трајно заљубили у Скадарлију. Остало је забележено да је проф. др Алфред Јансен, шведски писац, слависта, секретар Нобеловог института, преводилац Његоша, Мажуранића, Гундулића (о којем је целу студију написао), у кафани „Три шешира” одушевљено слушао гуслање Јанка Веселиновића, у друштву Сремца и чича-Илије. „Два су града заувек остала у мом животу”, написао је. „Дубровник и Београд. У првом су ме опчинили море и околина, у другом су ме одушевили људи.”
Низу одушевљених странаца додајемо и немачког историчара и филозофа Хермана Вендела, руског писца Ивана Буњина, уметнике таквог ранга какав су имали и имају Субматов, Новели, Салвини, Матковски, Брагински, Хандке...
Умало, међутим, да у олаком заносу после Другог светског рата Београд остане безСкадарлије, да на њеном месту никну неке од оних сивих зграда-сандука које и данас тешко поправљиво нагрђују старо језгро престонице. Ствар је спасао, кажу, архитекта Угљеша Богуновић, текстом у Политици 1957. Одлучно се заложио да се Скадарлија сачува, да се претвори у пешачку зону и „живи музеј”, да остане београдски Монмартр. У том духу, Скадарлија је обновљена 1968. Девет година касније, 22. октобра 1977, на иницијативу града Париза, и званично су се збратимили Скадарлија и Монмартр.
До дана данашњег Скадарлија је остала једна од кључних туристичких атракција Београда. Има свој Кодекс, симболи су јој штап, каранфил и шешир, има своју заставу која се подиже „на почетку сезоне” (као да за такву четврт постоји раздобље кад није сезона). Међутим, изгледа да је крајње време да се суштинском обновом духа Скадарлије позабаве бољи и креативнији од оних који су то досад чинили.

***

Култура
Старе четврти српских вароши много боље су чуване културом и причом него што су то чинили урбанисти и градски оци. Скадарлија је одличан пример за то. Тамо где су повести старих четврти биле неодвојиви део историје културе, као у Скадарлији, и штеточинства сваковрсна лакше су сузбијана, а улога тих делова града била је дубља и виша, далекосежнија. Да, истина је, без те улице историја српске и југословенске књижевности била би неупоредиво сиромашнија и досаднија. Да није тако, вероватно ни Скадарлије данас не би било. Одавно би неко већ смислио начин да је уништи, претварајући је у шопинг мол или штогод слично.