Пријатељи

ПРОФ. ДР ВАЛЕРИЈ АЛЕКСЕЈЕВ, ПРЕДСЕДНИК МЕЂУНАРОДНОГ ФОНДА ЈЕДИНСТВА ПРАВОСЛАВНИХ НАРОДА, ЕКСКЛУЗИВНО ЗА „НАЦИОНАЛНУ РЕВИЈУ”
Духовни узроци глобалне кризе
„Проблеми које видимо далеко превазилазе оквире финансијског, па би таква требало да буду и решења. Упркос бројним дизајнираним осмесима и театралним демонстрацијама фамилијарности, поверења у свету више нема. О томе сведочи четвороструко увећање војних буџета у последњих десет година. Одговорност Русије у новонасталој ситуацији је огромна. Србима желим, пре свега, храбрости и више слоге у судбинским националним питањима. Требаће вам”

Пише: Бранислав Матић

Рођен је 1953. у Астрагану. Философију докторирао на Московском државном универзитету „Ломоносов” (Проблеми државно-црквених односа у XXвеку), где је и професор од 1994. Био је на више високих експертских дужности у руском федералном парламенту. Од његових бројних дела издвајамо овом приликом Илузије и догме (1991), Постперестројка: неслободна савест? (1992), Агонија зла: крај светског поретка (1995). Један је од аутора фундаменталног рада Национална доктрина Русије: проблеми и приоритети (1994). Оснивач је и главни уредник часописа Ка Јединству. Године 1995, по благослову и под покровитељством тадашњег руског патријарха Алексеја II, учествовао је у стварању Међународног фонда јединства православних народа и до данас га предводи. Програмски циљ те организације је јачање духовног братства православних, подстицање њихових културних и друштвених снага на међусобну стваралачку сарадњу и заједничко деловање.
Проф. др Валериј Алексејев од стране Руске православне цркве одликован је орденима који носе имена светог благоверног књаза Данила Московског, преподобног Сергија Радоњешког, светог равноапостолног великог кнеза Владимира, светог Инокентија, преподобног Серафима Саровског. Добитник је и високих ордена Српске, Бугарске и Украјинске цркве, као и Ордена светих Ћирила и Методија аутокефалне помесне Православне цркве чешких земаља и Словачке.
Живи у Москви, ожењен, има сина Дениса Валеријевича Алексејева, познатог руског црквеног публицисту и предавача на „Ломоносову”.
Са уредником Националне ревије разговарао је на Видовдан 2009. Објављујемо изводе, а интегралну верзију можете прочитати у нашем електронском издању (www.nacionalnarevija.com).

ДРАМА ИЗИГРАНОГ ПОВЕРЕЊА

У свом излагању на Шеснаестој годишњој конференцији Међународне скупштине православних земаља, летос у Београду, дали сте анализу духовних узрока савремене „глобалне финансијске кризе”?
Да, мислим да та криза далеко превазилази оквире финансијског и обухвата све сфере живота. И међу људима појединачно, и у друштву у целини, осећа се страховито губљење поверења. Данас скоро 70 одсто енергоресурса света поново контролишу националне владе, што је увећање од пет пута за пола деценије (пре пет година је та цифра износила само 15 одсто). Због потпуно изиграног поверења, јасно је, државе почињу да непосредно управљају економијом, како би се осигурале од нових опасних удара. То недвосмислено говори да је свет либералне доктрине у колапсу, да либералне економије (ако је ње у правом смислу речи уопште било) више нема. У већини случајева, државе данас контролишу руднике и производњу метала, електроенергију, изворе нафте и гаса... У Америци држава улаже огроман новац у спас ауто, авио и електронске индустрије, преузимајући тако контролне пакете акција у њима. То је феномен који нисмо имали више од 50 година: повратак света у државни капитализам. Глобална конкуренција сада је све мање међу компанијама, а све више међу државама. Да би ојачале своје позиције у тој утакмици, државе поновно актуелизују стварање војно-политичких савеза, улазе у нове или редефинишу старе, и пред нашим очима убрзано се појављује један нови поредак ствари у свету. Чему то води? Нагло се повећава опасност од светског сукоба. Постоје центри велике моћи који су очигледно дубоко зашли у ћорсокак. Можда ће вам звучати чудно, али њима је потребан нови велики сукоб, светски, довољно драматичан да може послужити као оправдање за колосалне проблеме у које су гурнули савремени свет. Они су извор дестабилизације коју свакодневно гледамо.

Мислите да је слом псеудолиберализма кључни узрок дубоке светске кризе?
Други кључни извор глобалне кризе је долар као „светска валута”. Као што знате, долар је то постао када је злато престало да се користи као светско платежно средство, дакле од споразума у Бретон Вудсу 1946. Био је то најважнији резултат и један од стратешких циљева у Другом светском рату, далеко најважнији извор моћи „империје долара”. Да би одбранили те сада неодрживе позиције, неки управљачки центри спремни су да иду до краја у својим глобалним провокацијама. Владе, државе и народи то дубоко осећају и врло озбиљно схватају. Довољно је рећи да је у свету у последњих десет година четири пута увећано издвајање средстава из националних буџета за куповину оружја. Упркос бројним дизајнираним осмесима и театралним демонстрацијама фамилијарности, поверења више нема. О томе сам говорио, на то указао, на скупу православних земаља у Београду.

ТЕШКА МИСИЈА РУСИЈЕ

Каква је, у свему томе, позиција и одговорност Русије?
 И Богом и судбином и самим током историје, Русији је намењена веома тешка и драматична мисија: да буде снага која тера свет на уздржавање од сукоба. Сам њен географски положај моста који спаја два кључна континента обавезује Русију да учини све како би одржавала свет у стању динамичке равнотеже. Но, има периода кад то није могуће. Кад год је лоше у Русији, лоше је у целом свету. Кад је Русија слаба, у свету тријумфују себичност и неодговорност, догађају се чудовишне ствари (као што су били вандалска агресија на Југославију, дестабилизација у Авганистану и Пакистану, инвазија на Ирак...). Одговорне политичке снаге у Русији, на челу са председником и премијером, али и озбиљни људи у свим другим земљама, схватају да је само јака Русија добар ослонац за стабилност у свету. Русија данас, као и у највећем делу своје историје, није у прилици да сама бира свој пут, сходно својим уским интересима. Русија је напросто дужна да се укључи. Сваки човек који се одговорно понаша према себи, својој отаџбини и свом народу треба да буде свестан ових истина. На челу Русије данас су, срећом, људи који не само поседују такву свест, већ је обнављају и код других.

У овој нашој епохи, показало се да је култура, уз економију, један од најбитнијих кохезионих фактора. Има ли изгледа и начина да православни народи на том пољу, од масовне до високе културе и науке, направе организованију, осмишљенију и системску сарадњу?
Чињеница да култ и култура имају исти корен, да свака права култура суштински исходи из култа, говори више од свега другог. Култивисање људског духа и окружења, непрестано посвећено неговање, центар је бављења и смисао сваке праве културе. Ако култура нема континуитет и традицију (предање), она је срозана, не заснива се ни на чему, нема функцију и смисао, лако постаје поприште баналних личних хирова. То је кључни проблем раскорењене и обесмишљене модерне културе, у којој свака нова стилска групација или правац негирају све што им претходи и проглашавају да све од њих почиње, да су они сами једина мера себи, а такозвана оригиналност сама себи сврха. Националне културе се морају заснивати на традицији, том међугенерацијском предавању истине и знања од првог божанског објављења до овог нашег разговора, а свака нова генерација својим даром и креативношћу приноси и надовезује се.

ЗАЈЕДНИЧКИ КУЛТУРНИ ШТИТ

Не може човек да воли сво човечанство ако не воли свој народ, ако није васпитан у складу са традицијама своје националне културе, ако скрнави свој језик и писмо. На томе се заснива и национална и свечовечанска култура, на томе се темељи свака здрава личност. Само кроз разумевање своје националне културе човек може доћи до разумевања оне општељудске, никако другачије. Зато је од изузетне важности да се заштити свака национална култура данас, да се спречи организовано разарајуће и тровачко продирање у њих, сав тај глобални терор империје кича и разврата, сва та ужасна рекламократска баналност чији је циљ пропагирање вулгарности и заглупљивање, сво то агресивно подстицање на хистеричну потрошњу. Страшно је чиме све данашња западна поткултура и рекламократија оробљавају семантички простор човека и човечанства.
То је изазов сваком од нас, то је ударац велике снаге и неопходно је поставити штит. Православље, наравно, не ћути и не сме да ћути пред тим. Знам позиције свих петнаест православних цркава, знам њихове ставове о демонизацији и дехристијанизацији света, знам како гледају на сво то подстрекавање модерног човека да уништи свој дом, укине богомдани разум, побуни се против Творца. Удруживање снага у том правцу и синхронизација, и то не само православних народа, свакако су добро дошли.

Сваке године своје скупове одржавате у некој другој православној земљи. Какви су Ваши овогодишњи утисци из Србије, како Вам изгледа све ово овде? 
Прво, ја безусловно волим Србију и она је увек у мојим молитвама. Пре десетак година догодило ми се, сасвим неочекивано за мене, нешто што ме је истовремено учинило неизмерно поносним и постидело. Његова Светост патријарх српски Павле, дај Боже њему здравља, одликовао ме је Орденом Светог Саве првог степена, највећим одликовањем Српске православне цркве. Не можете ни замислити колико сам био изненађен и обрадован, али сам одмах и помислио: „Зашто је тај свети човек мене наградио, зар сам ја нешто важно урадио за тај братски народ?” И схватио сам да сам тај орден добио много више за оно што тек треба да урадим од тог дана до краја свог живота. Тим се радом ја сад бавим. Мислим да од тада није било ни једне године да рад нашег Фонда није био повезан са Србијом, да активности нису биле усмерене ка њој. Нема године да два-три пута не дођем у Србију. Купили смо простор и отворили смо канцеларију у Србији, имамо представништво и у Црној Гори, редовно сарађујемо са Републиком Српском, врло тесно са Српском православном црквом. Моје је, дакле, да конкретно помажем на све начине који су могући, а не да са стране држим било какве придике, било коме. Наша конференција ове године одржана је у Београду, уочи Видовдана, тог великог српског националног празника који од недавно редовно обележавамо и у Русији.

***

Награда Кустурици
Српски режисер Емир Кустурица добитник је овогодишње награде „Патријарх Алексеј II” за јачање јединства православних народа, унапређивање хришћанских вредности у животу друштва и допринос православној култури. Тако је 10. септембра 2009. одлучено у Москви, на састанку представника руске Владе, Старатељског савета и Комисије за награде Међународног фонда јединства православних народа. По благослову Његове Светости патријарха московског и целе Русије Кирила, председника Старатељског савета, висока награда биће уручена на свечаној церемонији 21. јануара 2010. године у московском Храму Христа Спаса.
Поред Кустурице, награду Међународног фонда јединства православних народа добиће и Световладимирска духовна академија из Њујорка.

***

О храбрости и сенкама
„Шта ми се не свиђа у Србији? Врло сложено питање. Пожелео бих вам пре свега храбрости, јачање јединства, националног јединства, и слогу у судбинским националним питањима. Желео бих да на путу развоја, често врло опасном и склиском, будете тесно повезани са Русијом. Знајте, улазак Србије у НАТО не само да се не може допасти Русији, него може бацити дугорочну тешку сенку на наше односе. Гурање Србије у НАТО је силовање националне свести и памћења, вандалска политика. Али, знате и сами, има на вашој јавној сцени оних који томе прибегавају. Зато вашем народу и политичком врху Србије и желим што више храбрости, јединства и снаге. Требаће вам.”