Острва

КУБА, НА ПУТУ КА ВРХУ ЛИСТЕ НАЈАТРАКТИВНИЈИХ ДЕСТИНАЦИЈА (2)
Магија живота је у срцу
Хавана, кроз чији стари део обавезно треба проћи пешке или кочијама, основана је 1514. Била је то заштићена лука из које су за Шпанију полазили бродови натоварени златом и убрзо постала престоница Новог света. Тридесетих година прошлог века, узмичући пред прохибицијом у својој земљи, овде су нагрнули амерички богаташи. Градили су палате, хотеле, барове, салоне за забаву, а штампа је Кубу називала америчким борделом. Али, већ пола века све је овде друкчије. Како год да сте идеолошки настројени, из ове земље нећете отићи равнодушни, одморни и празни

Текст и фотографије: Мишо Вујовић

Захваљујући економском ембаргу „Великог брата”, на Кубу још није стигао дух глобализма и избрендиране потрошачке глади, нема ни једнојајчаних менаџера, привредних и економских експерата, берзанских шпекуланата, нигде основних симбола америчког империјализма попут „Мек Доналдса”, који усидрен чека негде у Хемингвејевом Ки Весту на Флориди, тамо где се у утроби бродова шверцују емигранти, а у супротном смеру разне потрепштине које и данас недостају овом изолованом „архипелагу за уживање”.
Зеленом и слатком острву (главна култура је шећерна трска) дивили су се Лорка, Маркес, Синатра, Ава Гарднер, Хемингвеј... Ал Капоне и његови компањони, избегавајући прохибицију, овде су изградили хотеле, коцкарнице, ресторане који и данас сведоче о отмености и раскоши тих „златних тридесетих”.
Хемингвеј, амерички нобеловац, својом новелом „Старац и море”, инспирисаном ловом на сабљарке с оцем данашње Кубе Фиделом Кастром, прославио је благодатну Куполу (то на изворном аравакан језику значи реч Куба).
Романсијер, новинар, ратник, риболовац, боем, човек неспутане маште и природе, крајем тридесетих година прошлог века, након дводеценијског извештавања са разних ратних попришта у Европи, бежећи из Америке пред прохибицијом, нашао је уточиште за себе и своје ратне успомене на овом „острву земаљског раја”, где је и написао За ким звона звоне, свој најпознатији роман.
У хотелу „Амбос”, у центру Хаване, на петом спрату се налази соба у којој је живео славни писац, заљубљеник у море и добру капљицу. За улазницу од 10 конвертибилних пезоса (међународна ознака cuc, тако популарно и називан: цуц), можете у овом интимном кутку у којем је Хемингвеј боравио неколико месеци видети и фотографисати његову писаћу машину, неколико телеграма и писама, фотографије Марлен Дитрих, Хемингвеја са Харли Ричардсон, Мартом Голхорн, Мери Хемингвеј. Поред макете његовог рибарског брода, постављене на старом лакираном дрвеном ормару, налази се фотографија Валери Хемингвеј снимљена на пишчевом рибарском бродићу 1960, непосредно пред његов последњи и трагични одлазак за Америку. Тамо је 2. јула 1961, суочен са животним ћорсокаком, својеручно подвукао овоземаљску црту.
Један од највећих класика америчке књижевности био се од 1940. године настанио се у месту Кохимар, удаљеном двадесетак километара од Хаване. Хемингвејева кућа данас је једна од најпосећенијих туристичких тачака. У дворишту се налази и пишчев рибарски брод, базен у којем је пливала Ава Гарднер, филмска дива, једна од многих лепих жена из љубавног албума лежерног боема и шармера, за кога његова секретарица, новинарски шегрт и биограф Валери Хемингвеј тврди да је био стидљиви усамљеник. У знак сећања на риболов као велику страст Ернеста Хемингвеја, у овдашњој марини која носи његово име сваке године одржава се светско првенство у лову на сабљарке.

ДВА ПЕЧАТА У БОЈИ РЕВОЛУЦИЈЕ

У данас најскупљем бару на Куби, „Ел Флоридити”, некада омиљеном месту Ернеста Хемингвеја, уз чију асистенцију је справљен чувени коктел „даикири”, свакодневна гужва. Надлакћен над шанком стоји бронзани нобеловац, док су на зидовима окачене фотографије славног писца са познатим личностима, међу којима доминира Фидел Кастро. Уз Хемингвејев омиљени „даикири”, ледени коктел с врућом ценом, туристи с разних меридијана, уз севање блицева, овековечују себе поред бронзане статуе мајстора речи.
„Стари сладокусац није случајно одабрао овај сунчани архипелаг, у коме најскладније битишу дарови природе са оним најеруптивнијим делом људског бића”, рећи ће, као за себе, доминистар, док своје распламсане мисли, као и остали присутни, расхлађује Хемингвејевим чаробним напитком.
Посматрајући гомилу Италијана испреплетаних с витким мелескињама, с чијих су усана, препуних живота, лепршали ројеви разнобојних лептирића, ђенерал с четири звездице, најстарији члан наше експедиције, уз још једну туру белог леденог напитка, наглас сабира утиске:
„Ово је земља за оне с потиснутим егом, за ону Фројдову половину људског бића. Топлота, сунце, море и таласи, врелина ноћног живота, распламсавају и буде сва чула и само мртав не осећа бујање енергије, која извире из сваке поре, из сваког покрета. Шта ли је све добри и поштени Сигмунд пропустио у животу зато што није боравио на Куби. Али да је овде живео никада не би написао ништа о хистерији и депресији. У његовим делима изостала би она песимистична, мрачна и суицидна страна људске природе.”
„Ово је чудо од земље!” узвикнуо је експерт за банкарско право, док му је отргнути поглед скакутао по расној црнкињи, покушавајући да бујицом речи дочара и домами минулу ноћ истопљену с првим мамурним јутарњим зрацима, али још будну у његовом поспаном и сочном сећању.
Центар Хаване око трга Плажа дела Катедрал одише живописним бојама велелепних рестаурисаних фасада, чија обнова и враћање старог сјаја сведочи да капитал као жива вода полако налази путеве кроз идеолошка напрснућа једног од последњих комунистичких режима на свету. Стари део града врви од туриста који својим камерама овековечују монументалне грађевине из колонијалних епоха.
На калдрмисаним трговима живот тече 24 сата. Смењују се разне музичке групе, аниматори, даме за фотографисање одевене у живописне аљине, жонглери, а ту је и једна од живих туристичких икона Хаване, стара гатара у белој хаљини с неупаљеним томпусом.
„Види је, као да је побегла из неког од филмова Емира Кустурице”, промрмља ђенерал, заустављајући кочијаша Ричарда на још једну туру у оближњем бару, док је Шумар, ухваћен у замку аниматорки, након „сендвича” за фотографисање стигао са два печата у боји револуције.

МЕШАВИНА КРВИ И СТИЛОВА

Један цуц фотографија, два цуца гледање у длан, четири капа са Чеовим ликом... Остало како се погодите, а све је на услузи његовом величанству госту, укључујући и службе тајне или јавне, са којима, како рече један наш водич, добровољно сарађује не мали број грађана.
„Они имају веома високу безбедносну свест и јак ,синдикат’, као ми у Титово време. Криминал је на веома ниском нивоу, социјална и здравствена заштита беспрекорно функционишу, национални интерес је изнад свега”, објашњава Ђенерал, не скривајући носталгију за братством и јединством наших народа и народности.
Већина здања потиче с краја XVIII и из XIX века, као барокна Државна резиденција из колонијалног периода, саграђена 1791. Ту се преплићу разни стилови колонијалне архитектуре, од барока, неокласицизма, маварских утицаја... На једном од тргова налази се велика барокна катедрала Светог Кристофера, саграђена 1666. године на темељима срушене цркве. Фасаду овог сакралног здања кубански писац Алејо Карпертнер, је описао као окамењену музику. Данас се на овом тргу, који представља једну од жила куцавица града, чују најведрији тонови салсе, румбе, џеза...
Из оближњих барова допиру звуци једне од кафанских химни у Хавани, „Гвантанамере”, што је у преводу „Девојка из Гвантанама”, места планетарно познатог по једном од највећих америчких казамата и најбруталнијих мучилишта. Ансамбл „Лустардаиционал” нас поздравља са „Вива Сербиа” и након неколико сонгова нуде свој CD по цени од 10 долара.
Стари део Хаване треба обићи пешке или кочијама. Главни град Кубе основан је 1514. године. Као заштићена лука из које су за Шпанију полазили бродови натоварени златом, убрзо је постала престоница Новог света. У њој су изграђена и утврђења, од којих су најпознатији Кастело дел Моро и Ла Хабана.
Кочијаш Ричард је по занимању агроном, али се, попут многих високообразованих Кубанаца, не бави својим послом због ниских зарада. Немали број таксиста, бармена, портира, трговаца поседују академско образовање, али су своје професије запоставили због пријемчивости посла са туристима који им омогућава вишеструко већу зараду и пристојан живот. Ричард је одличан водич, течно говори енглески, а показао се и фантастичан возач кочије демонстрирајући нам паркирање у рикверц своје запреге са два расна ђогата.
После окрепљења мохитом уз звуке ансамбла „Ла Традисионал” и вожње око зидина поморског музеја, стижемо до зграде Капитол Хила, зване Капитолио, саграђене 1929. Њена купола висока је 91 метар и видљива скоро из сваког дела града. Од 1962. године у њој су смештени Министарство наука и Академија уметности.

„КОХИБА” ДУГА 45 МЕТАРА

У близини Капитолиа налази се „Хабанос”, фабрика за производњу најбољих цигара на свету. „Кохиба”, „монте христо”, „ромео и јулија” овде се деценијама праве искључиво ручно. Најбоље су оне од целог листа утрљане на девојачким бутинама, тврде страствени заљубљеници у кубанске томпусе.
То потврђује пензионисани командант жандармерије, набијајући на чачкалицу остатак томпуса да би што дуже уживао у опојном мирису чистог дувана.
„Отмена господа пуши до половине, они сиромашнији до трећине, а ти би пушио док ти усне не изгоре...” шеретски му добацује експерт за банкарско право и покретна апотека наше експедиције.
На тврђави Моро прошле године је оборен Гинисов рекорд у мотању најдуже цигаре. Мајстор Хосе Кастелар успео је да ручно завије „кохибу” дугу 45,38 метара. На питање како, одговорио је:
„Права магија није у рукама него у срцу.”
У бившој Председничкој палати у Хавани данас је смештен Музеј револуције. Сваки овдашњи водич препоручиће да посетите Катедрални трг, као и Палату де Лос Капитанес Генералес, у којој су столовали шпански гувернери.
На жалост, те грађевине подигнуте пре Другог светског рата, када је Куба, у време прохибиције алкохола у Сједињеним Америчким Државама, била рај за богате индустријалце склоне проводу и лагодном животу, данас су сасвим оронуле и пред замирањем. Некада су амерички богаташи, вођени својим хедонистичким нагонима, стизали са товарима новца, градећи хотеле, виле, барове, салоне за забаву. До доласка Кастра на власт Куба је називана великим америчким борделом. Сада та запуштена здања, у старом делу Хаване има их напретек, изазивају осећај туге и сажаљења. На тренутак вам се учини да су потпуно напуштена. Али ако мало застанете и боље завирите, угледаћете понеког станара или целу породицу која живи у рушевина некада отменог кварта.
Неке велелепне грађевине, као симболи ненародног режима, обогаљене и девастиране остају да сведоче о рушилачким нагонима масе, чак и кад она наступа у име правде и социјалне равноправности. Поједине зграде револуционарна власт је била запечатила, да би их пре извесног времена отворила као део туристичке понуде.

МЕЛОДИЈА ЗА ДВЕ ГИТАРЕ И БАЗЕН

Из ове земље нико, ма како био идеолошки настројен, сигурно неће отићи равнодушан, одморан и празан. Јаке слике, контрасти, емоције, невиђена енергија душе и све оно што скромно људско око успе да ухвати за кратко време, само је мали део великог духовног, културног и цивилизацијског пространства на овом карипском острву среће.
И док ходамо по белом песку, који мења боју под ударом таласа, отисци стопала, као и мисли које потискују једна другу, нестају у налету новог вала. „Споменици” револуције осли су посејани и по пешчаним плажама. Намерно или не, режим Фидела Кастра није уклонио на десетине или стотине бункера. Они данас остају као опомена, али и крајпуташ, подсећање на краткотрајни рат у Заливу свиња, када су револуционарне снаге 1963. успеле да за четири дана одбију инвазију униформисаних кубанских емиграната подржаних од америчке авијације. Кастрове снаге ликвидирале су 90, а заробиле 1.200 плаћеника, пристиглих и обучених на „најидеалнијем уточишту за одбегле гњиде”, како Че Гевара, у сећањима на кубанску револуцију, назива северне суседе.
Американци су годинама, безуспешно, покушавали да ликвидирају Фидела Кастра. Званично: 637 пута. „Када будем стварно умро, нико неће у то поверовати”, изјавио је својевремено.
Да ли је жив или негде са Геваром и Хемингвејем у неком небеском бару дими своју омиљену „кохибу”, испија мохито с гранчицама нане, или даљински из овоземних одаја крмари својом лађом, нисмо успели да сазнамо, али његова епоха на Куби плови пуним једрима.
И док нас стари самаљот враћа у ново сивило транзиције, у ушима нам одзвања мелодија компонована са две гитаре поред базена, једне веселе вечери у Санта Марији:
„Вива Куба! Вива Сербиа! Амиго Куба! Амиго Сербиа!”

***

Кухиња
Кубанска кухиња, настала као мешавина шпанске, креолске и јужноафричке, не може се баш похвалити великим дијапазоном кулинарских ђаконија. Ипак, уз издашну понуду из морске баште, домаћини препоручују кристианос (јело од пиринча и црног пасуља, који су и овде, као некада код нас, највећи савезници сиротиње), затим пикадило (бифтек са пиринчем) или ароз кон поло (пилетину са црним пасуљем). Осим белог и црног рума, на Куби се производе две врсте одличног пива „кристал” и „буканеро” (пират).

***

Соцреализам у плавом
Насупрот старој Хавани, никла је нова, савремена, грађена у гломазном соцреалистичком стилу пресликаном из Совјетског Савеза. Међутим, туристички комплекси, посебно у Варадеру, хотели, бунгалови, апартмани, опремљени су најсавременијим садржајима, као у било којој туристичкој метрополи света.