Бележница

ВИШЕ ОД НАВИКЕ, ВИШЕ ОД УЖИВАЊА
Мезе као легитимација
Реци ми шта мезиш, па ћу ти рећи одакле си. Уз виски се не може мезити, он се пије с ногу, за шанком. Мезити је ритуал који припада једној друкчијој цивилизацији. На један начин мезе Руси, на други северњаци, на трећи Грци. Друкчије мезе и Србијанци од, на пример, Срба Медитеранаца. Зашто у Србији боље мезе провинција и предграђа од центра?

Пише: Момо Капор

Када радозналог странца домаћин у Србији позове на пиће, овај ће имати прилику да изблиза види разлику између нас и других народа и по томе шта једемо уз пиће. Постоји, наиме, стара изрека да мајка није грдила свог сина што се коцка, већ што покушава да се извади, и једна друга, да мајка није прекоревала сина што пије већ што успут не мезети.
Укратко, шта је то мезе? У овом историјском раздобљу у коме глобализам прети да нам избрише историјско памћење, традицију и идентитет, није на одмет бацити мало светла на оно што нас разликује од других народа.
Последњи сам човек на свету који би имао нешто против вискија, али никада нисам видео неко друштво да пије виски и мезети. Виски се, наиме, пије стојећи за шанком или у оном благословеном тренутку када се изморени Западњак, из кога је Запад извукао све што је могао, сручи увече, после посла, у фотељу, збаци с ногу мокасине и сручи дуги гутљај да дође себи од благостања. Уз виски се не може мезетити, уз њега се грицкају чипс, индијски ораси, пистаћи, или се у једном залогају прогута мали канапе залогај.
У складу с тим су и сви поступци цивилизације која пије виски, џин или коктеле, од којих највише волим „менхетн”, и то углавном због трешње – једине познате ствари у том пићу.
Мезити је ритуал који припада једној сасвим другој цивилизацији. И сама реч мезе, персијског порекла, до нас је дошла преко Турака, заједно с још неколико најважнијих ствари, као што су јавашлук, кетманисање, чучавци и хемороиди, звани шуљеви, који се добијају од предугог седења. Разлика између цивилизације која пије виски, а не мези, и ове наше, која док пије ракију мора макар на чачкалицу да набоде мрвицу сира, иста је као између еспресо кафе (doppio ristreto) која се стојећи сручи у грло и „турске кафе” која се сркуће дуго и седећи, уз разговор, а коју Турци углавном и не пију, јер је њихов омиљени напитак чај.

КАКО СЕ МЕЗЕТИ НА МЕСЕЧИНИ

Наравно, и код самих Срба постоје велике разлике у мезећењу и мезетлуцима. Србијанци, тако, више једу но што мезете; њима је најситније мезе кавурма или пола киле чварака, док су Срби преко Дрине, захваљујући дугој оријенталној традицији, досегли у мезећењу најистанчаније нијансе. Тако је чувени сарајевски бег Сабурија, уз литар меке ракије, мезетио само пола ораховог језгра и при том мирисао ружу, слушајући у акшам са терасе своје куће цврчање цврчка у малом златном кавезу, ухваћеног у Анадолији, док је доле, у авлији, један његов сеиз певушио и ударао у дуговрату тамбуру звану саз, да изазове цврчка на певање.
Неки велики уживаоци и познаваоци тајних ритуала умели су да цело вече пију мезетећи само по једно зрно грожђа. Срби Медитеранци, с друге стране, пију лозовачу уместо ракије, а мезе тек убране, орошене смокве-петроваче или танку лиску његушког пршута. Они из Далмације поједу две-три маслине и једну слану срдјелу, која је довољна подлога за литар црњака.
Реци ми шта мезиш, па ћу ти рећи одакле си! Руси, кад пију вотку, најпре поједу реску лимуна, а онда носу и устима принесу танку кришку црног ражаног хлеба и дишу кроз њу, мезетећи прастаре мирисе плодова света православне земље. Северњаци користе николашки-мезе које се састоји од округле кришке лимуна на чијој је једној страни шећер, а на другој самлевена кафа. Кисели краставци заједнички су за све северне пијанце. Наша православна браћа Грци уз своје пиће једу узо-мезе, где сваки комадић црног хлеба није већи од једног залогаја, али оно што се налази на њему превазилази и најсмелију машту.
Уопште узевши, чини се да код нас провинција више и боље мезети док пије од метрополе. По малим градовима и унутрашњости време одмиче споро и има га на претек да се човек опусти и у миру ослушне откуцаје свога срца. Такође, у Београду предвече боље мезети предграђе, где се још увек живи по људској мери, а мање центар, који је одавно изгубио навике својих очева и дедова.
У периферијским двориштима људи седе, пијуцкају и мезете. Ноћ се ушуњава попут лопова кроз крошње липа и ораха, мезети се на месечини и све је као некада.
Када се Оскар Вајлд вратио са путовања по Америци натраг у Енглеску, причао је пријатељима како је неком свом домаћину похвалио месец у Вирџинији, а овај му је са сетним уздахом рекао: „Ах, требало је да га видите пре рата, мистер Вајлд!”

***

Истраживање
Једанпут сам, на пешчаној плажи преко пута луке Волос, одакле су у своје време испловили Аргонаути у потрази за златним руном, у једној страћари, склепаној од лима, буради и отпадака бродских дасака, попио четрнаест малих уза, желећи да научно испитам да ли ће хроми крчмар иједанпут поновити узо-мезе. Не, није. Био је раван непоновљивом Бајрону. Први узо-мезе имао је на хлебу комадић фете у маслиновом уљу, други парченце слане сарделе с парадајзом, трећи сићушни гаридес-шкамп, четврти располућену маслину са бадемом... Када сам савладао све нијансе тог грчког уживалачког генија, утврдио сам да не само што не могу да их опишем већ не могу ни да станем на ноге од тог силног научног истраживања.