Преко границе

СРПСКА ЗАЈЕДНИЦА У БАТАЊИ (МАЂАРСКА) ИСТРАЈАВА УПРКОС ИСКУШЕЊИМА, УПРКОС НАМА
Расејани, па ничу
У југоисточном делу Бекешке жупаније, на мађарско-румунској граници, у плодној равници, ова варош је још у XVIII и XIX веку била центар поморишких Срба. До данас их није много претекло, али су сложно свијени око Српске цркве (саграђене 1778) и Српске школе (основане 1793). Посетили смо их недавно, када су обележавали 20. годишњицу проглашења своје вароши градом. Била је то прилика да се заједно подсетимо свих векова које носе у очима и да их неко из Србије после више година упита за здравље

Пише: Миодраг Радомировић

Срби су народ бурне, трагичне и надасве богате историје, обележене бројним миграцијама и сеобама. Склањајући се пред похарама моћне османлијске војске, настањивали су се и бранили југоисточне границе аустријске, угарске, латинске... Било је и оних, малобројних, који су као вазали или новопечени мухамеданци предводили јањичаре и делије у продорима агарјана на запад, тако да су се често браћа по крви крвила и крварила, тукући се међусобно у првим линијама нападача и бранилаца.
За победе су даривани поседима на караулама, за поразе сеобама.
Жртвујући се од Косова и завета светог краља Лазара – земаљско је за малена царство, а небеско увек и довека – Срби су кроз целу своју бурну историју предано бранили хришћанске вредности Европе, чији су беслухи господари, хранећи своју материјалистичку глад и сујету, немо гледали како крвари један боголики народ и како се рушењем њихове државе руши најтврђи бедем хришћанске Европе.
У изнудицама одлазећи из окупиране отаџбине, Срби су у туђини веома брзо стицали високе положаје, постајали војсковође, трговци, учитељи, уметници, писци, угледни и утицајни грађани Будима, Пеште, Сент Андреје, Беча, Трста, Темишвара, Петрограда, али задржавајући наглашену националну свест и духовна чувства свога рода.
Прве сеобе Срба у јужне крајеве Угарске биле су у првој половини XV века, у време владавине деспота Ђурађа Бранковића. И поред удаје његове кћерке Маре (добре Маре, како ју је звао грчки народ) за султана Мурата Другог, Ђурађ Бранковић је 1439. приморан да пред налетом Турака напусти Смедерево и склони се код угарског краља Албрехта II. Заједно са угарским владаром покушава да ослободи Смедерево, али безуспешно, након чега се велики број његових поданика настањује у Арадској области Угарске, где су, као и сви граничари, добили повластице за одбрану монархије.
До Велике сеобе под патријархом Арсенијем III Чарнојевићем, 1690, догодило се неколико сеоба, великих ратова, пад Будима, опсада Беча...
Мењали се војске, границе, господари, државе, уређења, а Срби су остајали и нестајали расејани, градећи насеља, храмове, задужбине, легате, дајући тим просторима непролазни културни, привредни и уметнички печат. Сведочанство су посејане задужбине од Свете Горе до Сент Андреје. У Сент Андреји данас, на жалост, има више српских цркава него Срба. Део сакралног наслеђа српских владара у Бившој Југословенској Републици Македонији већ је отуђен од стране новонасталог народа и његове државе спорног имена, спорне цркве и спорног језика, а сличан сценарио се, очигледно, спрема и са светињама на Космету.
Једно од места где је скоро четири века Срби чувају своју веру, језик, националну свест и културу је Батања, градић удаљен 90 километара од Сегедина, на југоистоку Бекешке жупаније, у некадашњој арадској области, где су се населиле прве групе Срба склањајући се пред најездом Турака.

ТАЛАСИ ДОСЕЉАВАЊА

Данашњи град у XV веку чинило је пет насеља, која су припадала познатом властелину и војсковођи Јаношу Хуњадију, у српској народној поезији опеваном Сибињанин Јанку. Посед Хуњадија касније је наследила властелинска породица Јакшић из Нађлака. До Мохачке битке 1526. године на простору данашњег града живели су искључиво Мађари. У званичној презентацији града стоји да су 1551-52. насеље разорили и опљачкали Турци, те да је тек у другој половини њихове владавине, у XVII веку, почела да се мења национална структура.
Али Алајбег, чанадски паша, од 1640. почео је да насељава Србе из Баната. Хронике бележе да су новопридошли Срби у околини затекли браћу досељену у време Бранковића. (Велика група Срба стигла је 1459. године под вођством Стефана Бранковића у време владавине Албрехта II.) И поред чињенице да су Турци насељавали и припаднике осталих националности из своје царевине, Срби су у овој области у XVII веку били најбројнија мањина. У попису 1647. године Батања се помиње као чисто српско насеље. Арсеније Чарнојевић је након пропасти побуне са собом повео 37.000 фамилија, које су се великим делом населиле у овом делу Мађарске. Тако је дуж Тисе и Мориша формирана војна крајина.
Карловачким миром 1699. године цела територија данашње Мађарске ослобођена је од Турака. Према попису 1720. године, у Батањи су живеле 24 српске породице (практично, сво становништво је било српско). За само четири године, у два наврата, становништво овог краја је десетковано. Најпре је 1735. године у крви угушен устанак под вођством Пере Сегединца, да би четири године касније епидемија куге однела стотинак живота.
Према попису из 1740. године, у Батањи је, од 41 породице, живело 37 српских, 1 румунска и 3 мађарске.
Године 1751. неколико хиљада Срба из Поморишја, под вођством пуковника Јована Хорвата, одселило се у Русију и око реке Дњепар основало област Нова Србија. Као и у хабсбуршкој царевини, због војничког умећа и храбрости имали су повлашћени статус, а својим селима дали су исте називе какве су имали у Поморишју. У књизи Одисеја батањских Срба, Милан Мицић бележи да су поморишки Срби, заједно са сународницима из области Славјаносербија, у другој половини XVIII века руској војсци дали 25 генерала, 17 пуковника, 8 потпуковника и 27 мајора. На жалост, током XIX века ова група Срба се у потпуности утопила у руско море. У то време, наводи Мицић, почео је велики талас исељавања Срба у тада Велику Кикинду, Печке и Павлиша Меленце.

НОВА ДРЖАВНА РАЗБИБРИГА

У првој половини XIX века Батања постаје варошица чији су карактер формирали Срби, али већ у другој половини тог века дошло је до велике промене националне структуре. Године 1888. Срби чине само четвртину од скоро 9.000 становника. У том периоду, осим земљорадње, код српског становништва развијали су се занати и домаћа радиност. Након Првог светског рата, 1923. године, притиснути немаштином и вођени вековном јаком жељом за повратком у отаџбину, 876 Срба или 229 породица вратило се у Стару Србију, данашњу Македонију, где су основали насеље Мала Батања.
Крајем XIX и почетком XX века, због политичких прилика између две државе, Аустро-Угарске и Србије, али и програма асимилације Срба у царевини, они се уједињују и оснивају занатску задругу под називом „Прва задруга са ограниченом одговорношћу”. Уместо занатско-еснафског, та задруга имала је културно-просветитељски карактер и циљ да очува основе српског националног идентитета. Касније, 1926, из њеног окриља настала је Прва српска читаоница, а у склопу ње формиране су културна група и глумачка секција.
Српско становништво се осипало и после Другог светског рата, тако да данас у Батањи живи њих свега 500. Батања, која је ових дана прославила 20. годишњицу од како је проглашена градом, сада је насељена Србима, Румунима и Ромима.
Иако данас Срби у Батањи чине испод 10 одсто становништва, видимо да су сви називи установа, осим на мађарском, исписани и српским ћириличним писмом. (Ћирилице је у Батањи, изгледа, више него у многим градовима у Србији.)
На школској згради дочекује нас српска тробојка, а на улазу дрвена спомен биста др Ђури Станојеву, угледном лекару и једном од виђенијих батањских Срба.
Вера Пеић Сутор, директор школе и градски одборник, не крије оптимизам због већег броја деце него у претходним годинама, али и разочарање због неразумевања или недостатка слуха званичних институција у матици.
– До 2004. године Министарство просвете је, о трошку државе Србије, слало наставнике за допунску наставу. За нас који настојимо да сачувамо језик, писмо, културу и националну свест, то је било од велике помоћи. И само сазнање да постоји та врста бриге за нас, наравно, имало је изузетну важност. Међутим, пре пет година, скоро без објашњења, Министарство просвете је укинуло ту праксу, као да је наједанпут нестала свест о значају ове школске установе, једне од најстаријих образовних установа у целокупном српском националном корпусу – каже за Националну ревију госпођа Пеић.
И наглашава да Српска школа у Батањи, стара више од два века, ради као и свака друга школа, са потпуном наставом и 13 наставника и васпитача, а сада је сведена на исти ниво са гастарбајтерским допунским одељењима по западној Европи.

***

Црква и школа
Чврсто утемељени у православној вери као стожеру идентитета, Срби у Батањи су 1778. подигли православну цркву, коју је 1820. у барокном стилу осликао темишварски сликар Сава Петровић. У склопу цркве, године 1793. основали су прву православно-вероисповедну школу, коју данас похађа 40 ученика и 30 предшколаца. Уз ону у Будимпешти, школа у Батањи је једина преостала српска школа у Мађарској.
Данашња школска зграда сазидана је 1896. године, када је почело да ради и Српско забавиште. Почетком XX века школу је похађао 621 ученик, 315 дечака и 306 девојчица. У оквиру школе, чији је власник била Српска црквена општина, постоје фискултурна сала и српски клуб.

***

Побратими
На прослави јубилеја, две деценије од проглашења Батање за град, овде је боравила делегација Беочина, града-побратима, на челу са помоћником председника општине Николом Вукшићем. Уз пригодне поклоне водећим људима града и овдашње Српске заједнице, делегација Беочина је, у сарадњи са Националном ревијом, Српској школи у Батањи уручила више комплета издања о Србији која потписује „Принцип Прес” (издавач Националне ревије).