Ars sacra

СЛАВОЉУБ РАДИВОЈЕВИЋ, СЛИКАР КОЈИ ХРАБРО ГРАДИ СОПСТВЕНИ НОВИ МИТ О СРЕЋНОМ ЖИВОТУ
Порекло велике сете
У време кризе и опадања свих вредности, а најпре естетских, када техницизам и нихилизам потискују не само уметност већ и осећања, па и саму чулност, овај сликар је пошао од интимног, од љубави према детету, жени, граду и мору. Усред друштвеног и естетског хаоса, као Ђорђо Моранди и неки међуратни мајстори, вратио се малим стварима, тишини атељеа, свом свету, изван буке и беса сенилне постмодерне, и ликовним језиком исповеда своју причу

Пише: Дејан Ђорић

 

Сликар Славољуб Радивојевић (Шабац, 1957) у првој деценији XXI века – посебношћу свог стваралаштва, усредсређеношћу на одређену тематику, све чешћим самосталним и групним излагањима, добијеним наградама, осмишљеним медијским наступом и све већом популарношћу – задобио је у пажњу ликовних критичара, историчара уметности, галериста и публике. Као сликар је задржао понешто из свог младалачког спортског и авантуристичког живота који, сетимо се Каравађа, Артемизије Ђентилески или Фриде Кало, увек има утицаја на уметност. Сликарство тражи храброст и зато је у многим епохама предњачило међу уметностима. Сликар је стално искушаван. Ратник, љубавник, дуелиста, каратиста, певач у црквеном хору, иконописац, фрескописац, надасве брижан родитељ, Радивојевић је нека искуства из свог бурног живота пренео у уметност и поетизовао је у духу Хорацијеве и Леонардове идеје Ut pictura poesis. Везан ликовним интересовањем за Београд, Земун, Мачву, Италију и Медитеран, за класично сликарство, душевни мир и стабилност, пронашао је у осами атељеа, уз своју девојчицу, пијанисткињу Петру, инспирацију и модел за многе слике.

ПОВРАТАК МАЛИМ СТВАРИМА

Његове најбоље слике настају у вермеровској атмосфери. Савременици тврде да је романтичар Ђура Јакшић сликао полуотворених уста, као да је желео да свој дах пренесе на платно. Те тренутке, драгоцене за дух и стваралаштво, најбоље је описао један средњовековни монах: ”Нигде не нађох души мир осим уз књигу у усамљеном кутку.” Као Франс Халс и неки стари мајстори, од модерних Ендрју Вајет, Радивојевић је мир и инспирацију пронашао уз своје ближње. Његово сликарство исијава топлину и фину енергију својствену односима у грађанској породици.
Ћерка Петра је Радивојевићева муза. Њој у част су настале неке од његових највећих и најбољих слика. Љубав оца према детету нестала је као стваралачки импулс из данашње уметности, потиснута након ренесансе, када је Доменико Гирландајо насликао најлепши призор љубави деде и унука. Некада се уметност није могла замислити без деце, puttо, и анђела. У време кризе и опадања свих вредности, а најпре естетских, када техницизам и нихилизам потискују не само уметност већ и осећања, па и саму чулност, Радивојевић је као ретко ко пошао од интимног, од љубави према детету, жени, граду и мору. Усред друштвеноги естетског хаоса, као Ђорђо Моранди и неки међуратни мајстори, вратио се малим стварима, тишини атељеа, битише у свом свету, изван буке и беса позне постмодерне. Васпоставио је сасвим нови мит о срећном животу, можда анахрон, али другачији од дневног и медијског. Нема нимало склоности према постмодерном еуфоричном најављивању краја наративних уметничких форми и токова уметности. Зато се може рећи да ликовним језиком приповеда, тачније, исповеда своју велику причу.
Сликар Војо Станић је у једном интервјуу рекао да само изражава апатију данашњег човека. Окружени смо бесмислом, насиљем, деструкцијом и много тога је изложено агресији, што доводи до бежања у илузорне светове, ескапизам, егзотизам и утопизам. Савремено окружење је овог уметника одвратило од авангарде и експеримента. Он је пронашао само његову слику и уточиште, а тај повратак је у духу оних старих уметника који су у историји познати као ”мали мајстори”. О њима је Дејан Медаковић духовито приметио да уопште нису мали, подразумевајући при том да је историја уметности подложна критици и ревизији.

ЗАВОЂЕЊЕ ПОЕТСКИМ РЕАЛИЗМОМ

Радивојевићев приступ слици је чулни, еросни и осећајни. Модели за актове су лепе младе девојке, присутне у његовом приватном и у јавном животу. Као хедониста, не слика женска бића само реалистички, страсно их скидајући погледом искусног посматрача, већ их својом пажњом заводи и поетизује. У првом плану није телесна лепота, већ естетизација, превласт поетског реализма над хиперреалном стварношћу. Његово интересовање за нагост је толико другачије од авангардне телесне уметности и експеримената на савременој сцени да бисмо га могли назвати контрареволуционарним, у Де Местровом смислу.
Откуд онда толико сете у овим актовима и мртвим природама, од којих многи припадају бољим остварењима савременог фигуративног сликарства? За овог сликара су жене музе и свештенице, посвећенице у тајне живота и судбине. Никад их не присваја до краја, јер их сматра недокучивим. То дивљење, немоћ мушкарца да до краја упозна и поседује жену, повезује га с прошлошћу, с идеалитетом израженим код старих мајстора. Кључ историјског сликарства је у полности, можда и у сентименталности. Не само да Радивојевић припада поетицимодерног реализма, већ је прави анахрониста, сликар меморије, меланхолик и истраживач великих древних представа. Свестан са колико су сензибилитета уметници из доба симболизма и belle epoque представљали вечну женственост, софију, femme fatal, вампове и вампиреле, фаустине једне елоквентне отмености, вратио се премудрости.
По наивности уверења да може нешто да промени у суровом свету демонизоване економије, подељеном (како је Николај Берђајев прорекао пре скоро сто година) на техномане и варваре, по чаробности бића и предмета, капија и деце, које сваки дан истрајно, посвећено и срдачно слика, Радивојевић је особен и привилегован.