Око

СЛИКАР ГОРАН БАНКОВИЋ И ЊЕГОВ ВЕЛИКИ ПРТЉАГ АРХЕТИПСКИХ СЕЋАЊА
Посматрач на споју светова
С дубоким коренима тамо подно Влашке планине и Столског камена, отргнути у једној од бројних сеоба на север, почели су да се рађају у равници Војводства Српског. Горштаци у души, у једном оку им слика спокојне равнице, у другом немирне планине. Ту, на том размеђу завичајâ, замишљена над собом и светом, рађа се и узлеће ова уметност

Пише: Брано Павличић

Ехееејјј, од Стола до Оџака, колико је планина, шума и река! Колико газова, воденица, замршених путева судбине!
Цеде се сећања као кишне капи што се цеде са кровова да би се свака кап после суноврата кроз простор и време окупала у боју земље, оне миле што рађа живот и чува све слике на путу до тог истог сећања. Помало избледеле, али по свему заустављене у времену које оде са ветром у лишћу, у трави, у гривама коња скоро људског лика, рађају се слике једног препознатљивог сликарског света који нам је надомак и руке и ока, а ипак недохватљив нашој мајсторији препознавања.
Код Бабушнице, као израстао из обронка Влашке планине, необичан а колосалан Столски камен уздиже се до облака, подно њега дубоки корени Банковића са којих су отргнути у једној од бројних сеоба са југа на север, некад пред огњем и мачем, некад пред аветима глади и свакојаких болештина што њу обавезно прате. Тако су Банковићи, после Другог светског рата, почели да се рађају у војвођанској равници. У души горштаци, у једном оку слика спокојне равнице, а у другом узнемирене планине.
На великој слици у уљу, кућа. На два боја и повећи број вода, са доксатом у луковима одакле се види надалеко, онаква каква је с љубављу и знањем грађена, једна заувек, чуварица свих туга и радости. Кућа у Столу из које не избија сликарски свет Горана Банковића. Иако рођен у Оџацима 1964, у његовом атељеу на врху једне од старих зграда београдског Савског трга, препуног већ урађених слика и понеком тек започетом, на све стране трагови планинских забити и села Стол. Па трагови река Лужнице и Јерме које су столећима биле и асфалтни друм и телефонски кабл; низ њих су одлазиле и уз њих долазиле вести из свеколиког света тамо, из наслућиване даљине, висине и дубине. Трагови на платнима, на зидовима као запис или слика, као осећај тескобе сликара коју појачава бука велеграда, тутњава трамваја, а ноћу долазака и одлазака возова на главну железничку станицу у Београду, тескобе која нестаје тек на сликама тајновитих ливада, забрана и поља жита, на сликама разиграних коња у боји прејаког сунца, или у боји пригушеној, каткад пепељасто плавој, као да су изронили из неког великог давно угашеног пољског пожара који се и памти још само по боји.

КОЊИ

Није само пепељаста боја ветра у гриви тих коња скоро људског израза, тих коња топлих очију које извиру из осамљености, страха и неизвесности, оно што вас нагони на размишљање. То је и потреба да се буде у непрестаном покрету док је снаге и радозналости. У сталном трку кроз простор који треба освојити, скоро дивљи, или сасвим дивљи, ти коњи су и људски сан о потпуној слободи, о разбарушеној лепоти, предмет наше сужањске зависти и непрестане потребе да их учинимо делом свог живота и делом наших потреба.
А сликар их зауставља у тренутку када су најлепши, потом их пушта низ панонска поља, кроз шуме и сметове предивљих Карпата који се спуштају далеко на југ, само два пута пресечени као ножем, Дунавом и Нишавом, и где се зову Стара планина, Сува планина и ко зна како још. Крда уз њисак прелећу просторима Банковића скоро као митски крилати коњи, праћени сетним тугованкама и позлаћеним баладама о најбољим међу њима, али и о најбољим међу јахачима, запамћеним по дубоким ноћима, злокобним јутрима, брзом ножу и омчама које су чекале те крадљивце, не коњâ, већ слободе и људских снова.

ПЕЈЗАЖ РАВНИЦЕ

Код Оџака ударила равница, реке се сплеле па расплеле у једну дубоку и широку, Дунав, а мочваре се час скупе као сиротињски скути кад кошава дува, а час рашире као да би опет да буду море, оно Панонско. Све те амбиције простора нашле су се у пејзажима Банковића у свој својој раскоши и загонетности, са људским трагом у свакој травки и мирису тих широких и поља и река, који вас напросто запахну свежином. Има неке доброте у тој равници чак и када је ускомешана, узвитлана, и кад је покривена ниским облацима и дугим кишама, и кад њоме, за кратке власти, мећаве сувог снега и северних ветрова куцају својим леденим кљуном у замагљена окна и велике оковане колске капије као лукави гост.

ПЕЈЗАЖ ПЛАНИНЕ

Интима простора. То је низ слика сећања на просторе ограђене љубомором, само својим погледом на свет у забитима простора Суве планине, погледима израслим из грчевите борбе за опстанак, из страха од сваког надолазећег дана и неизвесности нових времена. Посебност тог света сачувана је у оквирима скоро камерних ливада, уских путева између њих, а све обележено просто немогућим, и нежним и суровим у исти мах, отиснуто је заувек. Оно што је патина на тим сликама, то су у ствари људски зној и крв у другом свом универзалном значењу, то су увек и наново сејане наде, жуљевите и њиве и дланови, столетне коре жуљева.
Онај ко зна, тај из оштрих влати суве траве може да чита судбине читавих генерација, да одгонетне херојске али и оне друге приче које увек измаме тужне осмехе и понеку горку сузу. Свет је то који је заспао у гордости свестан свог значења, свепрепознатљив отвара своја врата само ономе коме он хоће. У њега се не може непозван, невољен, непознат.

ПЕЈЗАЖИ ЉУДСКЕ ДУШЕ

Тајна, тек наглашени торзо, ни из чега ни у шта, сећање на себе у свим временима потпуне неизвесности и стидљиве и брижно чуване тајне о сопственој нејакости. Слика човека разапетог између сна и јаве, са потпуном свешћу о пролазности облика, али и с потребом да се сачува печат сведока. А може ли се пожелети бољи сведок од ствараоца?
Заокупљеност људима и њиховом судбином, на безброј слика у скоро природним величинама (зачуђујуће, с обзиром на димензије атељеа), заслужује посебно трагање посматрача. Таква заокупљеност на тим сликама шароликих израза, од тајновитости и пригушене боје, до јарке палете и скоро фотографског манира, од узлета до збуњености, нагони на размишљање о ствараоцу. О човеку разапетом између два толико различита простора, два наслеђа, две палете боја, више светова, о човеку кажњеном радозналошћу као обавезом патње, разапетом између слике у себи и слике пред собом.
Има на тим платнима и жалости и префињености, и болне огољености у боји и изразу, у покрету живога опседнутог освајањем ока, али има и осакаћености сакривене у потреби човека да само својом појавом засени, заувек.

АУТОПОРТРЕТ

Тик изнад малог стола покривеног бојама (колико говори сваки тај сто у сваком атељеу на свету о ономе чији је, то би могао да буде разлог за посебно писање) окачен аутопортрет ствараоца, један ваљда од његових првих озбиљних радова. Различит по много чему од осталога, осим у боји, тој боји давно заборављених згаришта. Са мало боје, пепељаст некако и испран вишегодишњим кишама.
Као немарно, широком палетом нанесени слојеви боја. Видиш човека, ту је, све је на свом месту, на један ненаглашени начин, као у некој озбиљној шали, а није, тек, све је ту а ничега нема. Нема линије ока, а оно је ту, ни линије носа, а ту је, ограђен простор осликан човеком, а он је ту, посматрач је у то сасвим сигуран. Да је нека тајна, јесте, да је илузија, није.
На зиду поред безброј записа и фотографија, међу којима доминира село Стол и тај необични Столски камен, аутопортрет који стари заједно са својим ствараоцем. У њему је све променљиво, а није, то је тај сликар и онда и данас, доловљено је нешто што се не може променити у човеку чак ни када би он то и хтео.
И тако, високо изнад трамвајских шина, изнад несношљиве буке, под небом не нарочито чистим, које се види кроз застакљени кров атељеа, човек и његов аутопортрет друже се, стварају, путују кроз време.

 
***

Пут
Горан Банковић је рођен у Оџацима 1964. Средњу уметничку школу завршио је у Нишу, а Ликовну академију у Сарајеву, у класи Раденка Мишевића, да би му на постдипломским студијама ментор био професор Миодраг Ћоровић.
До сада је самостално излагао више од десет пута; у Сарајеву (два пута, пред рат), а потом у Београду, Херцег Новом, Никшићу...
Од колективних изложби издвајамо Октобарски салон у Београду, али и некада за ликовно стваралаштво значајни Априлски салон „Колегијум Артистикум” у Сарајеву, такође пред рат.
Своје је слике посејао је по многобројним ликовним колонијама у земљи и иностранству. Данас живи и ради у Београду.

***

Виђење слике
„... У њима (Банковићевим сликама) има неухватљивих оптичких прелаза, устрептале а наглашене непосредности доживљаја, чиме је успостављен аутентични ликовни рукопис.
Реалан облик се само наслућује. Назире се кроз обрисе, овлашну, каткад случајну организованост површина. Смисао овако успостављеног казивања смешта се у подручје разноликих асоцијативних рефлексија. Његова вишезначност не настаје у директном дослуху са виђеним, већ извире из подсвести, из ирационалних слојева уметниковог бића.
Значајну улогу у овим радовима, дакле, имају сигнали који дотичу из дубоких простора маште, који се вољом његове стваралачке потенције претварају у заокружену, а смишљену датост. Укратко, Горан Банковић влада свим елементима слике. Он је остварио дело препознатљивог говора, уз то јасног стилског обележја, што га сврстава у ред запажених ствараоца наше новије уметничке праксе.” (Здравко Вучинић, ликовни критичар и галериста, о сликама Горана Банковића)