ЦРНА РЕКА, ЈЕДАН ОД НАЈЖИВОПИСНИЈИХ СРПСКИХ МАНАСТИР
Гнездо над понорницом
Феликс Каниц писао је да је лакше замислити мађарску пусту без чарде него српску планину без манастира. А Црну Реку, у Ибарском Колашину, у литици Мокре горе, подигли су монаси светог Јоаникија Девичког, по свој прилици непосредно након Косовске битке. У њему се налазе чудотворне мошти светог Петра Коришког. Походе га многи невољници, знатижељници, боготражитељи

Текст и фотографије: Драган Боснић

Манастири у Србији су туристичка атракција, али пре свега културно наслеђе Срба, чувари њихове традиције и вере. Пре више од једног века аустријски путописац Феликс Каниц записао је да је лакше замислити мађарску пусту без чарде него српску планину без манастира. Стари манастири плене својом духовном снагом, чудесним фрескама, али најчешће посетилац прво уочи осећај старих неимара да своје здање на најбољи начин уклопе у понуђен простор. Постоје здања уређена тако складно да делују као природан наставак посла који је Творац давно започео. Један такав манастир, Црна Река, налази се јужно од Новог Пазара, на самој граници Црне Горе и Србије, тик уз административну линију која омеђује јужну српску покрајину Космет.
Прецизније речено, манастир је на подручју Ибарског Колашина, недалеко од Рибарића, на стеновитим литицама Мокре горе. Манастирска црква је посвећена светим архангелима Михаилу и Гаврилу и налази се у пећини која се издиже изнад сувог корита понорнице Црне реке. Необичну пећинску цркву, сличну ластином гнезду, подигли су, по предању, монаси светог Јоаникија Девичког крајем XIV века, вероватно непосредно после Косовске битке. Манастир је дрвеном конструкцијом издељен на четири спрата. Дрвеним мостом преко Црне реке долази се до другог спрата. Мала једнобродна црква се налази на трећем спрату. На првом и другом спрату су келије, а на четвртом је нешто пространија кухиња. Та кухиња се не користи јер је на другој страни реке саграђен 1898. године пространији конак. Овај конак је непосредно по свом настанку био прва школа за српску децу у Ибарском Колашину.
Причају људи да водени ток некад није понирао и да је дубоком, узаном клисуром хучала и пенила Совара, односно Црна река. Бука је ометала светог Јоаникија у молитвама и он је учинио да река на том делу нестане у каменитој подлози и да стотинак метара даље поново избије на површину. Ипак, река и данас зажубори поред цркве током марта и априла, када се топе снегови на Мокрој гори. Када су снегови велики, као што су били 1984, река је хучала кроз узано корито до почетка јуна. Ове године није потекла сувим коритом поред цркве, што наговештава топлу, безводну годину.
Цркву у Црној Реци је на самом почетку XVII века живописао познати зограф Лонгин. Највећа реликвија манастира је ћивот са моштима светог Петра Коришког који је пренет из његове испоснице крајем XVI века. Крајем XVII века из угрожене Студенице у Црну Реку су пренете мошти Светог Стефана Првовенчаног. У сигурности овог пећинског храма студеничке реликвије су остале пуних десет година. Иако далеко од путева, одвојен и непрелазним речним коритом, манастир је често био паљен, да би у другој половини XVIII века запустео. Обновио га је јеромонах Максим, а обнову је довршио јеромонах Ананије године 1874. Последњи радови на чишћењу и конзервацији живописа завршени су 1996. године.

БЕЛЕШКЕ О ЧУДИМА

Манастир Црна Река је удаљен око четири километра од Рибарића. Макадамски пут вијуга и лагано се пење од готово празног језера Газиводе, поред релативно мирне Црне реке. Кроз букову шуму се провлачи далековод и пречица коју користе само ретки пешаци. На месту где жубор воде полако престаје појављује се здање новог конака, а стотинак метара даље и сама црква. Иако предани у молитвама и манастирским пословима, монаси доста времена посвећују и честим гостима који се упуте ка овом светом месту. Најчешћи разлог доласка људи су свете мошти Петра Коришког, над којима су се збила многа чудотворна исцељења. Монаси уредно воде забелешке о томе. Те белешке сведоче о случајевима да су после бдења крај ћивота парализовани проходали, стерилни добили децу, а многи су излечени од епилепсије, несанице или каквог психичког поремећаја. Наравно, усрдне молитве и најдубља вера се подразумевају.
Међу исцељенима су припадници три религије, што најбоље говори колико је Петар Коришки респектован светац. Догађало се да људи, међу њима и старци и бебе, упадну у седам метара дубок, каменит речни кањон и остану неповређени.
У самој пећини се налази извор воде Светог Архангела коју мештани називају Светиња. Вода која капље у камено удубљење и ту се скупља користи се за испирање очију а анализе су показале да је беспрекорно чиста. И вода коју користи манастир је врхунског квалитета, доступна је свим посетиоцима. Монаси не размишљају о њеном флаширању, иако јој је доток 50 литара у минути. Опсесија профитом, присутна у неким великим религијама, страна је православљу.
Старешина манастира Црна Река отац Николај, велики поборник и зналац здраве исхране, поклања посетиоцима разне чајеве са детаљним упутствима за коришћење. Околина манастира је иначе пребогата лековитим биљем. Отац Николај посебно препоручује осушени корен коприве као врхунско средство за јачање имунитета. Чести су посетиоци који проведу у манастиру неколико дана. Обично су то млађи људи. Ноћивају у старом конаку, где се и хране. Одлазе на јутарњу молитву са монасима, преко дана им помажу у свакодневним пословима, а увече слушају беседе оца Николаја.
Црна Река је мушки манастир. Братство тренутно броји двадесет два члана. Монаси бораве и раде у новом конаку, недавно направљеном. Три монаха стално бораве у испосницама које се налазе на висовима Мокре горе. Испоснице су посвећене светом апостолу и еванђелисти Луки, светом пророку Илији и преподобном Силуану Атонском. Братство поседује богату библиотеку, компјутере, иконописачку, столарску, кројачку и радионицу за израду свећа. У оквиру конака је и капела у којој се монаси моле по Студеничком типику. Свакодневно се служи света литургија.