ПОСЛЕДЊИ (НЕДОВРШЕНИ) ИНТЕРВЈУ ЗОРАНА БОГАВЦА
Немој отићи немо у тамну ноћ
„Знам да једна књига не може много да промени, да је трагање за истином, у овом данашњем свету, само ‘јалова интелектуална игра’, и да би ‘косовски Гордијев чвор’ могао бити ‘разрешен’ ударцем већ замахнутим мачем неког светског силника за којег сумњам да би на карти умео да покаже где је Косово. Али — упркос свему — дужни смо да изрекнемо истину. И има смисла изрећи је. Језик траје и памти дуже од камена. Реч је творачки принцип. И кад све друго ишчезне, и ми сами, она остаје последња у одбрани људског достојанства”

 

Капитална књига Нечујна звона – Хришћанско наслеђе Космета Зорана Богавца, писца, публицисте, новинара, била је пред уласком у штампу када му је поводом ње, на основу прочитаног рукописа, затражен овај интервју. Писац није дочекао излазак књиге, баш као што није стигао ни да сасвим доконча овај разговор. „Тихо, у свом стилу, 16. септембра 2006, на путу од редакције до куће, искрао се из овоземног живота.”
„Фрапантно је игнорисање чињеница код оних који о судбини Косова и Србије одлучују”, рекао је Зоран Богавац у припремном разговору за овај интервју. „Они који ‘све о Космету знају’, очито, знају и шта не треба да знају.” Исповедио је, тада, да је књигу писао „у стању Велике Резигнације”, доцније, у одговорима, објаснивши и зашто. Национална ревија, у чијем је осмишљавању и настајању Зоран Богавац имао једну од кључних улога, предочава својим читаоцима изводе из тог недовршеног интервјуа.

• Резигнација? Готово пет стотина страница резигнације!?
Често сам сам себи цитирао стих „немој отићи немо у тамну ноћ”, а радни наслов књиге, данас изгубљен у сајбер-космосу, где је катапултиран из мог компјутера, гласио је Последња српска књига о Космету. Песимизам потиче из дубоке свести да једна књига ништа не може да промени, да је, уопштено гледано, трагање за истином данас у свету само јалова интелектуална игра, чија се бесмисленост увек изнова доказује на разним српским примерима, да се „косовски Гордијев чвор” не може расплести. Резигнација, пак, има нaјдубље корене у растућем страху да ће се чвор разрешити ударцем већ замахнутим мачем неког светског силника, од оних за које сумњам да уопште знају да покажу где је Косово на карти Европе. У своју одбрану – зашто сам ипак настављао посао, више пута остављан и батаљиван у налетима оловног песимизма, посао који је трајао месецима, и зашто сам, најзад, пристао да то објавим – могао бих да наведем последње редове Банкета у Блитви, који гласе отприлике овако: „Штампарска кутија са оловним словима, тако мало, а ипак једино што на крају остаје у одбрану људског достојанства...”
Узгред, и Крлежа, кога сам управо цитирао, показао је, пишући о косметском проблему, колико глупости паметан човек може да напише кад предрасуде (ово је само еуфемизам за нешто што би се реалистично могло назвати србождерством) почну да воде његову руку са пером. И сам сам осећао зебњу, да и мени, грешном Србину, на рамену не седи неки невидљиви Ђаво, и шапуће ми речи које пишем.
Био бих задовољан кад би ми неко од читалаца потврдио да мој лични светоназор (рецимо да бих га могао означити као „песимистички хуманизам”) није књизи додао превише црних тонова. Јер се у основи слажем са професором Недељковићем који је опомињао, с дубоком мудрошћу, како је „српство у тако тешкој ситуација да ни један Србин нема више право на песимизам”.

ТАЈНА МЕТОХИЈСКИХ ЗВОНА

• Променили сте радни и књига је изашла под насловом Нечујна звона, с поднасловом Хришћанско наслеђе Космета. Нечујна звона?
Звоно је хришћански симбол, позива на молитвено окупљање, звоном се разглашава узбуна, звона су део хришћанског погребног ритуала, за ким звона звоне – питао се Хемингвеј. Најзад, једна од, за мене, најузбудљивијих секвенци у историји филма је она о звонима коју је снимио Тарковски у Рубљову. Инспирисала ме средњевековна прича из Метохије о два звона. Једно је било посвећено Богородици – кад би зазвонило са виса где је била црква Богородице Хвостанске, чуло се на далеко, и тој звоњави би се одазивала звона свих српских цркава из Метохије... На другом звону је био изливен лик Светог Николе... Звона су позната у науци као Родопова звона, по српском великашу који их је поклонио, једно Митрополији Хвостанској и друго Храму светог Николе. У најезди Турака, Срби су их скинули са звоника и закопали. Векове су звона провела под земљом. Једно је данас у ризници Пећке патријаршије, друго је руски конзул Јастребов откупио од чобана, који су га случајно пронашли, и поклонио га Српској академији наука; данас је у Народном музеју. Родопова звона вековима нису зазвонила, сумњам да ћемо икада чути какав им је био звук...
Најзад, постоји и она прича о звонима из Манастира светог Марка, крај Призрена, која су ливена чак у Кијеву, а манастиру их је поклонио Сима Игуманов Призренац. Кабаши, шиптарски фис који се населио у долину Призренске Бистрице, скинули су звона и бацили их у понор над којим се манастир диже. Замишљао сам тај звук звона „која се котрљају”, пре него што заувек занеме...
Нечујна звона за мене су постала симбол Косова и Метохије.
Да ли под земљом „иструли звук звона”, или смо ми изгубили „унутрашњи слух”, па не чујемо звона Метохије?... До XV века на Косову и Метохији било је 1.300 православних цркава! Предео у коме је некад звонило 1.300 звона...
 
• „Предео осут црквама као летње небо звездама”?
Од многих храмова није остао ни камен. Списку се крај не види. Космет је и данас, на почетку XXI века, једина тачка „просвећене Европе” где и даље траје прави културни геноцид. А рушење цркава у рату било је страшан злочин још у средњевековној Србији. Душанов законик предвиђа за такве злочинце „да се убију, па обесе” – дакле, двоструку смртну казну!
Али, срушене цркве су наставиле да трају у колективном памћењу језика. Властити језик издаје оне који су цркве рушили, земљу отимали, комшије расељавали. Од шиптарских села и дан дањи ретко које нема топоним Киша, или Аре киша – тако се зове место где је била црква, и њива која је била црквено власништво. Језик траје дуже од камена!
Или, рецимо, Ворат шкијеве – шиптарски термин за место на коме су трава и папрат одавно избрисале српске крстаче. Србинов гроб.
Чак ни у Србици данас нема ни једног Србина!
Два велика храма, Свети Архангели Призренски и Бањска, да нису опљачкани и расути, можда би на листама UNESCO-ове светске баштине били испред Дечана и Грачанице. Бањску је краљ Милутин зидао за своју гробну цркву, била је најбогатији средњевековни манастир и најукрашенији – читава унутрашњост била је прекривена златним листићима. Злато су састругали, храм претворили у џамију. Од камена из Душанових Архангела Синан-паша изградио је своју џамију у Призрену; понека крња камена плоча сведочи да је био у праву неки ходочасник који је тврдио како је под у мозаику из Светих Архангела био чувен у читавој византијској васељени.

• Иако је тема голема и вишеслојна, тема веома дугог трајања, утисак је да се прича о Космету најцеловитије може испричати као прича о његовим храмовима, о онима који су их градили и у њима се Богу молили и заједно са њима пострадали?
Јесте. Ни побројати их све не можемо у једном оваквом разговору, а можда је то и сувишно, јер, рече песник, ти храмови су у нама, сваки од њих носимо у себи чак и кад то не знамо.

ЗЕМЉА У КОЈОЈ БЕСНИ МИР

• Какав је однос надлежних међународних организација и инстанци према очитом затирању трагова српског хришћанског наслеђа на Космету?
Хришћанско наслеђе на Космету није само српско, него прворазредно европско наслеђе! То је важно увек изнова рећи у овом времену кад се више ништа, чак ни то, не подразумева.
Прва делегација „стручњака” UNESCO-а која је обишла у рату (бомбардовању Србије од стране NATO-а) оштећене споменике културе Косова и Метохије закључила је да треба одмах оправити неке оштећене објекте: четири џамије, један шедрван, две старе албанске сеоске куле и – један српски манастир. Тај извештај је касније „затурен” и проглашен за незваничан, а потписао га је господин Мустафа Омар. И прва која се одазвала да новчано помогне обнављање историјских споменика на Космету, по списку из тог извештаја, била је Саудијска Арабија.
Од уласка NATO трупа на Косово, у лето 1999, само за прве две године „мира” срушено је 107 православних храмова (број ће се касније попети на скоро 200). Трећина је спадала у регистровану културну баштину Србије, у половини срушених храмова редовно је вршена служба. То се у међународном праву зове злочин против културне баштине. KFOR је игнорисао наше захтеве да се сачувају српске цркве и манастири, а један од шефова UNMIK-а смислио је лепу бирократску досетку: Хашка декларација о заштити културне баштине односи се на земље потписнице, а не на међународне организације! Уз додатну напомену да се Хашка декларација из 1954. односи на рат, а пошто на Косову тренутно „бесни” мир... Чист цинизам.

• После огромне грађе коју сте проучили, после скоро 500 страница које сте написали, после толико размишљања и промишљања, у чему је, по Вама, суштина српско-албанских односа или сукоба на Космету?
Свака иоле дубља историјска анализа албанско-српских односа на Космету, води до закључка да је суштина сукоба културно-цивилизацијска разлика два народа од којих је један носилац европске, хришћанске, а други оријенталне, исламистичке идеје. Оно што се данас одиграва на Космету парадокс је историје: Европа је на антиевропској страни!

Па ипак, то није сасвим нова ствар у историји европске политике и дипломатије. Није ли се то догодило и у време владавине цара Душана Силног, када је хришћанска Европа одбила више пута понављану понуду најмоћнијег владара Балкана да ће Срби прихватити чак и верску унију са Папом уколико Папа моралним ауторитетом мобилише хришћанске војске Европе против „исмаилићана”, а Душана постави за капетана тог крсташког похода? У сложеним интригама које су трајале десетак година, европски владарски и католички кругови свој интерес нису видели у одупирању османлијама, него у слабљењу Душановог Царства, ближи им је био ислам од православља. Фасцинирани својим политичким „вештинама и лукавостима” чекали су да Србија искрвари, па да и они омасте бркове на том крвавом пиру, као лешинари. Знамо наставак. А како би данас изгледале и Србија и Европа да је неко показао више слуха за Душанову визију српске и европске будућности?



У продајним
објектима Трафике
од сада можете купити
Националну ревију

Србија - национална ревија - број 73
Serbia - National Review, Leipzig
Србија - национална ревија - број 72Туризам 2019.Србија - национална ревија - број 71Србија - национална ревија - број 70
Србија - национална ревија - број 69Србија - национална ревија - број 68Туризам 2018.
Србија - национална ревија - број 66
Молитва без престанка
Србија - национална ревија - број 65Србија - национална ревија - број 64
Србија - национална ревија - број 63
Србија - национална ревија - број 62Србија - национална ревија - број 61
Србија - национална ревија - број 60

Србија - национална ревија - број 59
Србија - национална ревија - број 59
Србија - национална ревија - број 58
Србија - национална ревија - број 57
Србија - национална ревија - број 56
Србија - национална ревија - број 55
Србија - национална ревија - број 54
Туризам 2016
Српска - национална ревија - број 12-13
Српска - национална ревија - број 12-13
Српска - национална ревија - број 12-13
Serbia - National Review - No 51
Српска - број 10-11
Serbia - National Review - No 49
Serbia - National Review - No 49
Serbia - National Review - No 48
Туризам 2015

Serbia - National Review - No 47Serbia - National Review - No 46, russianSerbia - National Review - No 45Srpska - No 6
SRPSKA - National Review - No 5Tourism 2014SRPSKA - No 2
SRPSKA - No 1
Tourism 2013
SRPSKA - National Review - Special Edition

Battle above Centuries
Legends of Belgrade
History of the Heart



Едиција УПОЗНАЈМО СРБИЈУ

ГУЧА - ПОЛА ВЕКА САБОРА ТРУБАЧА (1961-2010)
Чувар светих хумки
Србија од злата јабука - друго издање
Orthodox Reminder for 2013
Пирот - Капија Истока и Запада
Беочин - У загрљају Дунава и Фрушке Горе
Србија, друмовима, пругама, рекама
Србија од злата јабука
Туристичка библија Србије

Коридор X - Европски путеви културе
Београд у џепу
Тло Србије, Завичај римских царева
Добродошли у Србију