ВИШЕ ОД УМЕТНОСТИ: МЕДИАЛА, ОД ПОКРЕТА ЕЛИТЕ ДО ИСТОРИЈЕ СПАСЕЊА
Моћ епохалних идеја
Шта је заправо Медиала? Група небулозних авангардиста, како су злонамерно писали о њој, духовни покрет или скуп изузетних личности, од којих су неке стекле велику наклоност европске публике и критике? Како вредновати Медиалу када се у њој сусрећу традиционално и експериментално у екстремном облику? Да ли је и она само један од бројних видова постнадреализма, анахронизам или велико откриће?

Пише: Дејан Ђорић
         

Претходна година, 2006, протекла је у знаку Медиале. Како је једном Лазар Трифуновић рекао, били смо обасјани чаробним сјајем комете Медиале. Коста Брадић је приредио две самосталне изложбе, а Синиша Вуковић самостално показао своје најбоље старе радове. Београдска публика је, захваљујући Николи Миркову, први пут могла да види већу изложбу пробраних уљаних темпера Светозара Самуровића, а Оља Ивањицки је приредила велику самосталну изложбу коју прате каталог и монографија. Након више деценија, приређена је у крагујевачком Народном музеју ретроспектива Владана Радовановића, једног од оснивача Медиале, родоначелника српске авангарде, за нас значајног као што је за светску уметност Марсел Дишан и Џон Кејџ. Ретроспективу прати једна од наших најозбиљнијих монографија, на српском и енглеском језику, која је овом уметнику донела титулу почасног доктора универзитета у Охају. Публикована је монографија Владимира Величковића, а у две књиге, на српском и француском, изашла је монографија Љуба. Велики формат. Штампано је треће издање књиге Антологија српског сликарства друге половине XX века у издању мр Живојина Иванишевића, у коме су наши најбољи ликовни критичари писали о већини сликара Медиале и неким њиховим следбеницима. У припреми је четврто издање ове двојезичне књиге. Др Станислав Живковић, најзначајнији живи познавалац српске модерне, у књизи Српско сликарство XX века, објављеној код Матице српске, Медиали и њеним наследницима посветио је посебна поглавља.
Круна медиалистичких студија је монографија групе аутора Медиала. Обухвата три књиге, на српском, француском и енглеском језику, са пратећим ди-ви-ди-јем на коме је филм о стваралаштву Медиале између 1959. и 1969. године. Монографија Медиала је добила Златни печат за дизајн на сајму књига 2006. године и „Службеном гласнику” донела награду „Издавач године”. Издање је у штампарском смислу на нивоу западних. Можда ће то, уз помоћ Градимира Маџаревића, главног уредника и у име Српског културног клуба суиздавача монографије, бити прва књига у едицији посвећеној медиалној уметности. Ова књига и Министарство културе су највише допринели да се у београдском Музеју Југославије крајем 2006. успостави нека врста музеја Медиале.

МАГИЈА ЕКСТРЕМА И ЈЕДИНСТВО СУПРОТНОСТИ

Можемо се упитати: зашто је толика стручна и медијска пажња посвећена Медиали, чиме она већ пола века изазива највеће интересовање у земљи и свету? Потражимо неке одговоре на ова питања.
Шта је Медиала? Група небулозних авангардиста, како су злонамерно писали о њој, духовни покрет или скуп изузетних личности, од којих су неке стекле наклоност француске публике и критике? Како вредновати Медиалу када се у њој сусрећу традиционално и експериментално у екстремном облику? Да ли је и она само један од бројних видова постнадреализма, анахронизам или велико откриће? Покушаћу да дам неке одговоре.
Само њено име је естетски програм, онтолошка синтагма, раскршће светова и визија. Састоји се од две речи, мед (miel, honey) и ала, старог српског израза за чудовиште или змаја. Спој ових значења ствара нова семантичка поља и другачија разумевања. Уз Леонида Шејку главни теоретичар групе, Миро Главуртић, каже: „Иза једне дијалектике, постојала је једна тријалектика. Дијалектика меда и але, прогресивно растуће ентропије, анархије, але хиљадугодишњих митова и езотерије, завршавала се у трећу тачку, тачку синтезе, вечних тријада, у Медиалу, која је синтетички облик тезе меда и антитезе але. У нашим медијалистичким теоријама постојала је синтеза и тачка конвергенције.” Медиалу прожима мистицизам, мисаоност и лепота у наднаравном смислу. Она је донела велику уметност јер су њене идеје епохалне. Многи мисле да је Медиала најзначајнија појава у целокупној историји српске уметности и наш највећи допринос светској култури.
Обележена је борбом супротности, магијом екстрема, која се култивисала на половима сликарства као естетичког и уметничког еха бинарне структуре света. Медиала има своје претке и следбенике, своју породицу филозофа, алхемичара, магова и духовних револуционара. Чарлс Форт каже: „Ја нисам реалиста. Ја нисам идеалиста. Ја сам интермедиалиста.” „Јахали смо на тигровима; ако паднемо тигрови ће нас појести”, додаје Главуртић.
У Београду се око Медиале веома брзо сплео круг песника, теоретичара, писаца, колекционара, синеаста и млађих поклоника. Медиала је покренула највредније у српској култури, формирала је елиту, као што су у Паризу и Риму Даду Ђурићу, Љуби Поповићу и Владимиру Величковићу пришли најзначајнији песници, критичари, филозофи и академици.

ВИШИ ВИД ФАНТАСТИКЕ

Уз Медиалу су Густав Рене Хоке, Ђорђо ди Ђенова, Енрико Крисполти, Јургис Балтрушаитис, Етиамбл, Гаетан Пикон, Рене де Солије, Саран Александриан, Роланд Вилнев, Патрик Валдберг, Марк ле Бот, Мишел Рандом, Рене Пасрон, Андре Пјер де Мандијарг, Ален Боске, Дејвид Ларкин, Сем Хантер, Данило Киш, Душан Макавејев и бројни други. О Даду Ђурићу са уважавањем је писао највећи живи сликар, Ернст Фукс, док су Макс Ернст, Ханс Белмер, Жан Дибифе и Анри Мишо одмах препознали вредност његовог дела.
То је Драгоша Калајића, великог познаваоца Медиале, навело да напише: „Медиала је јединствена, аутентична појава чудесне кристализације вредности у историји европске културе ХХ века. Метафора ‘кристализације’ није тек пуки израз реторичке домишљатости него покушај изражавања једног посебног облика заједнице духовних тензија. Посебна својства заједнице ‘Медиала’ су битно различита од оних које срећемо код уобичајених конфигурација модерне уметности као што су ‘групе’, ‘покрети’, ‘правци’ или ‘тенденције’. Сви ти облици организације имплицитно или експлицитно прихватају или изражавају концепцију ‘линеарне’ историје настајања и нестајања, док је ‘Медиала’ својим највишим узлетима упућена сферама надисторије и апсолуту.”
Сликарство Медиале је сродно надреалном, али као виши облик или вид фантастике која постоји пре или после надреализма. По теоријским поставкама, она настоји да споји вредносне елементе разних култура, не одбацујући модерну уметност. Не заступа марксистичку побуну против буржоаске уметности и реалности, мада мрзи медиокритете, дакле није надреална него свеукупна. Шејка је предложио термине панреализам и релационизам као синониме за Медиалу. Њен карактер је пре контрареволуционаран, јер спаја класицизам и авангардизам, готско и футуристичко, античко и концептуално, настојећи да превазиђе сва ограничења и допре до Центра, у индијској мистици названог акаша, до Борхесове тачке Алеф.

УМЕТНОСТ КАО МОЛИТВА

Зато Медиалу, уместо подела, атомизације стилова, аналитичких процеса и свих облика позитивизма, прожимају интуиција и магија. Она има своја царства меда и златних светлости, свој уметнички континент чије обале запљускују црна мора меланхолије и окултизма. Медиала је пророштво и занесеност, преступ, трансценденција свих онтолошких слојева свести, моћ да се допре до храмовног и чудесног. Њени актери су сомнабули, али и научници, занесени појавом луталице Балтазара, београдског Ахасфера кога проглашавају слободним човеком. Милован Видак и други страсно и умно су истраживали сакралне основе градитељства, наометрију, попут сер Исака Њутна.
Медиалу с једне стране чине архитекти, геодети и сликари образовани на Архитектонском факултету, а на другој страни су преступници, волшебници и мрачни магови дошли из митске Црне Горе, из подрума и кула. Уз помоћ меда и але, страве и хумора, соларног и макабричког, језе и еротике, уранског и хтонског, осмислили су нову уметност, расцветали су се симболи као црна сунца и гениталије. Укрштањем неспојивог, призвали су силе, чаробне идеје, раскошне слике бизарних надахнућа, које прати њихова поезија, есејистика и теорија.
Леонид Шејка, први међу једнакима, још педесетих је прорекао планетарно и интерпланетарно ђубриште, а своју филозофију и уметност засновао као теолог, у духу великих подвижника. Град је за њега био пакао, а Ђубриште лавиринт искушења над чијим је руинама угледао Замак и божански предео искупљења. Као Данте, кретао се од пакла преко чистилишта ка рају, да би, прерано отишавши, оставио заокружен опус и последњу поруку исписану неколико сати пре смрти: „Сликарство је облик молитве”.
Он и његови саборци поставили су идеал интегралне слике, непознат у уметности двадесетог века. Из поларизација, магије екстрема и принципа јединства супротности (који су преузели од Николе Кузанског), формирали су претпоставке апсолутне, медиалне уметности, која би требало да превлада ограничења и супротности појава XX века. На основу идеја Николаја Берђајева о растућем неоварварству и предстојећем средњем веку, Медиала је прорекла нову ренесансу и обнову слике, а Владан Радовановић је отишао даље, настојећи да изврши синтезу свих постојећих уметности.
Медиала је сјединила Север и Медитеран, гностике и патријархе, славуја и змију, алхемију и психологију, сликарство и краљевство. У прљавом, сивом, социјалистичком Београду педесетих, у паклу модерне, на Ђубришту и стратишту једног века, услед и усред распада свих вредности, озлоглашено и прогањано, окружено хладноћом, глађу и немаштином, изникло је страшно, али и ведро, сотериолошко сликарство, окренуто природи и спасењу. Медиалина естетика је есхатолошка, са њених зидова, тераса, кула и замкова назиру се рајски предели, царства духа у којима светлост обасјава молитву.