Видици

ПЕСНИК ВЕРОЉУБ ВУКАШИНОВИЋ О ПОЕЗИЈИ И СВЕТУ, О СРБИЈИ И ТРАЈАЊУ
Нема лирике без вере
Није лако рећи да ли је овај свет „пијани брод” или Нојева барка, али много тога поприма апокалиптични тон. Човек мора бити збуњен, уплашен и огорчен. У овој ружичастој вулгарији, пуној смицалица за заглупљивање народа, истинска култура сатерана је на дно лествице. Тровачки медији нас опкољавају, премрежавају и замајавају. Нестају људи, села, речи. Али могуће је живети лирику, лиризам природе и језика. Знамо шта морамо чинити да не бисмо постали утопљеници у колонијалном глобализму. Имамо златну нит која нас сабира и држи

Пише: Бане Велимировић
Фото: Приватна архива


Бистар је и замишљен. Чује Милашина и друге звонаре који нас опомињу. Чује стару лиру и њене синове. Зна да би без пчела свет нестао за три године. У Доњем Дубичу снева Љубостињу; кад се пробуди, види је пред собом. Од 1987. је у трстеничкој библиотеци „Јефимија” и немерљиво је допринео да тај град стекне важно место на књижевној мапи Србије. За непуних тридесет година на ђердану своје поезије нанизао је петнаест зрна и три награде више.
Верољуб Вукашиновић (1959) у Националној ревији.

Шта се то, Песниче, дешава са овим светом и човеком, куда то плови овај брод?
Могло би се рећи, на основу свега што се тренутно догађа, да овај свет плови као „Пијани брод”, убрзано и апокалиптично ка свом крају, а можда плови и као Нојева барка ка некој новој обали, са које ће нам Свети Дух у облику голубице донети маслинову гранчицу мира. Живимо у добу великих промена и нових искушења, све се мења, убрзава, дигитализује. Почео је нови рат који је несагледив, и по последицама, и по узроцима, од геостратешких и политичких до религијских, можда чак и есхатолошких. У свему томе човек мора бити збуњен, уплашен и огорчен.

Где је, у таквом свету, место високе културе и уметности, посебно лирике?
Требало би да такве вредности буду на врху лествице живота у овом свету. На жалост, видимо да није тако. Медији, који нас опкољавају, умрежавају и замајавају, намећу нам неке друге „вредности” као што су естрада, ријалити некултура, ружичасте сапунице и сличне смицалице за заглупљивање народа. Лирика, као можда најсуптилнији облик поезије, која је уз музику, по мом схватању, најузвишенији вид уметности, постоји још само у ретким збиркама појединих песника, као реликт неких прошлих времена. Али живети лирику, осећати лиризам природе и језика, још увек је могуће и има дубоког смисла. Лирски доживљај света је дубоко повезан са вером у смисао свега створеног, посебно природе као поезије Творца, самим тим, и вером у Њега.

ПО УНУТРАШЊЕМ ОБРАСЦУ

Досад смо Вас затицали у чежњи за вртом, са повесмом, у тишини Господњој, пред дверима у липама, у светом жару, изнад облака... Шта данас осветљавају Ваше светлости у брдима, куда даље воде путеви Ваше поезије?
Мислим да припадам оним песницима који пишу једну песму у разним варијацијама. Та моја песма испуњена је завичајем, детињством, природом, сећањима, путовањима, сновима, поезијом других песника, Љубостињом и другим манастирима, сагрешењима и исцељењима... После ненаданог овенчавања „Драинчевом наградом” 2021. године за збирку Тилић, осетио сам неки нови песнички импулс ка мотивима боемије и кафанског живота, који ми је, углавном, промакао, па сам неке нове песме посветио хармоникашима који су изводили севдалинке, виолинистима који су свирали „у ћемане”, Циганима, врапцима и осталим песницима... И, такође, нечему што опсесивно понављам у свим збиркама а то је умирање кућа и изумирање народа у селима, посрнуће и раслабљеност савременог човека који је заробљен и умрежен у глобалну мрежу која га све више стеже, убрзава, одузима му дах и дух.

Не обазирући се на сезоне и моде, истрајавате на везаном стиху и чврстим песничким формама, на „стражиловском коду” и „римованој води”. Успева ли данашња лирика и осећајност човека ове епохе да се искаже у оквирима „старих песмарица” (како их називате у песми „Везани стих”)?
У једној од својих песама написао сам да бих волео да се „разримујем” али то, просто, не умем. Себе сматрам, пре свега, усменим песником. Песме не пишем већ певам, по неком унутрашњем обрасцу везаног стиха. То је спојено са музиком речи и музиком рима, асонанцама и алитерацијама и засновано, пре свега, на мелодији речи и језика. Тек кад у глави упамтим песму, онда је записујем. Наравно, не значи да дуго памтим све песме, напротив. Песме у слободнијој форми, посебно у дужим нарацијама, нису ми својствене и не могу лако да их носим у себи. Знам да то није својствено песницима нашег доба, као ни лиризам, напротив, али мислим да под неким нашим песничким небом има места за боје свих цветова и цветове свих поетика.

ЧАРИ ЖИВОТА У МАЛИМ ГРАДОВИМА

Природа је свет и оквир из којег се често оглашава Ваша поезија. Не чини ли Вам се да се наша цивилизација, својим потчинитељским мешањем у природни поредак, опасно преиграла?
Природа је, за мене, неисцрпна ризница песничких слика испуњена разним чудима достојним дивљења, почевши од најситније бубице или цвета, пчеле или мрава, до дрвећа, шуме, реке. Ризница свега што није створено људском руком већ Божјом. Као што је деспот Стефан Лазаревић, песник Слова љубве, записао у XIV веку: „И земаљске дароносе од мирисних цветова и травоносне; али и саме човекове бити обнављање и разиграње ко да искаже?” Можемо само замислити како је тада изгледао свет природе, још увек нетакнут, још увек обвијен творчевом кошуљицом, у симфонији са људском природом, а видимо колико је сада природа уништена, загађена, упропашћена до те мере да је све теже живети и дисати, посебно у великим градовима. С друге стране, како сам често у природи, увиђам да је она непобедива и неуништива. Чим се људи повуку из неког станишта она невероватном брзином заузима тај простор, шума се шири и осваја напуштена кућишта и прекрива зарасле стазе и путеве. И ако се настави уништавање природе, одговор је јасан: човек ће уништити себе а природа ће се вратити тамо где уместо бетона и асфалта буде још увек постојала земља.
А што се тиче природе и поезије, ако се кроз језик којим говоримо дубоко загледамо у природу допрећемо до митолошких слојева нашег бића и боље ћемо разумети и себе и нашу паганску и хришћанску природу.

Живите у малом граду и знатно сте допринели да се учврсти његово место на књижевној мапи Србије. Можемо ли, оживљавајући њихову поетику и „домаћу митологију”, спасти од згаснућа своје мале вароши, сачувати их?
Сведоци смо брзог укрупњавања људских станишта, велики градови се шире, постају мегалополиси који усисавају мање градове, односно њихово становништво, посебно младе људе који одлазе из малих места у већа и ретко се враћају назад. Али живот у малим градовима има своје чари. Ти градови имају своје институције, реке, језера, мостове, околину, манастире, људи се познају међусобно, точкови захуктале цивилизације се спорије окрећу и може се лепо живети и стварати у њима. Мој градић на Морави, Трстеник, који овде зову чаршија, има све то, па и некакав културни миље, и има, свакако, своју душу, помало урбану, помало руралну а понајвише душу Љубостиње која је у блиској околини.
У трстеничкој библиотеци, чије сам осамостаљивање иницирао 1987. године и крстио је, тада, именом прве српске песникиње Јефимије, провео сам читав радни век, са креативном радошћу коју сам поделио са многим српским писцима и критичарима, учесницима књижевних манифестација „Савремена српска проза”, „Јефимијиних дана” и другим књижевним догађањима. Резултат те сарадње су 34 броја зборника Савремена српска проза, као и велики број књига завичајних аутора које сам до сада уредио. Да нисам остао овде после студија књижевности у Новом Саду, можда тога не би било у таквом облику. И то је оно што ме, такође, испуњава сазнањем да живот и рад у малом граду може имати смисла, и те како.

СЕЛА, РЕЧИ, „ДУХ КОШНИЦЕ”

Српско село увек је било показатељ стања целог народа. Гледате то изблиза: шта видите? Хоће ли бити некога да покоси по Србији, да раскрчи њиве шумом захваћене?
Рођен сам и одрастао у кући „оџаклији” (још увек је у животу), у селу Доњем Дубичу понад Љубостиње, у Гледићким планинама. Одлично се сећам свега. У пчелињаку пчеле, у штали краве, у обору свиње, у тору овце, у кокошињцу кокошке и ћурке, крај дрвљаника пас, бачвара са бачвама и бурадима ракије и вина, ковачница, бунар у дворишту, гласови, граја, чељад, звуци све те живежи која је сачињавала једно сеоско домаћинство. А сада је све утихнуло. Многе од таквих кућа су напуштене, коров расте на све стране, народа је све мање. А тамо где га има, Богу хвала, никле су нове куће, са новим звуцима, тракторским, тестерастим, тримерским, новокомпонованим... Село још увек живи, само на други начин. Машине и алати су заменили људе и стоку, парцеле се укрупњавају, велика села се нагињу ка великим градовима а мала села, као што је моје, полако изумиру, природа поново осваја оно што је и било њено, враћају се дивље животиње. Све чешће, лутајући по шуми у потрази за печуркама видим трагове дивљих свиња, срећем се са срнама, али све мање са људима. Срећем се и са призорима из свог детињства и боли ме то нестајање једне сеоске, патријархалне цивилизације, замирање старих кућа и гашење огњишта, а посебно нестајање многих речи из народног говора које су означавале садржај свега што је некада била једна српска домаћинска кућа у селу.

У сталном сте дијалогу са нашим књижевним прецима (Лаза Костић, Миљковић, Раичковић, Петар Пајић...). Шта нам они кажу на све ово, и са чим ћемо ми пред њих једног дана?
Па, мислим да нам они поручују кроз своја песничка дела, укључујући и народног певача, да је српски један од најлепших језика на којем се може певати или писати поезија и да га морамо што више сачувати у изворном облику, и за нас, и за будућа поколења.

Може ли нас, овакве, разбудити звонар Милашин? Могу ли нас пчеле, тај Ваш важан симбол и мотив, научити? Могу ли песници написати свет у којем ћемо опстати?
Звонари звоне и опомињу нас, али их често не чујемо. И пчела је једно звоно природе. Као одраз савршеног творчевог плана и ума, она нас опомиње да морамо поштовати Његов поредак и да се морамо повиновати „духу кошнице” како бисмо опстали као народ. Песници су у сродству са пчелама, њихов мед је чиста поезија која крепи душу. Бити са пчелама или пчеларити је велика животна привилегија, онај ко је само једном уронио главу у кошницу морао је чути дубоки смисао пчелињег бруја који поништава „буку и бес” захукталог света. Пчела је извор великих песничких надахнућа, она је као симбол и мотив обогатила светску и нашу поезију а то се најбоље може сагледати у изванредној антологији Миодрага Радовића Пчелојављење. Без пчела, кажу научници, свет би, дословно, нестао за три године. Без песника, вероватно би потрајао мало дуже али то више не би био овај наш свет.

КЊИГА, ИПАК, НЕЗАМЕЊИВА

Како видите судбину свога рода и певања у њему? Шта је данас, уистину, родољубље?
Реч родољубље нам сама каже да љубимо свој род и своје порекло. Другим речима, да се држимо свог националног и културног идентитета, поштујући и друге, наравно. То значи да чувамо свој језик, своје писмо и своју веру и да се не утопимо у неки безлични, глобални идентитет заснован на туђим вредностима. А како данас, после великих родољубивих песама, после Ђуре Јакшића, Милана Ракића, Дучића, певати родољубиво? Па на онај начин како је певао Иван В. Лалић, како пева Милосав Тешић, како је народски певао Добрица Ерић, како певају многи савремени песници свесни да је „косовско опредељење” у поезији она златна, родољубива нит која нас све спаја и повезује, од монахиње Јефимије до данас.
Захваљујући поезији пропутовао сам Херцеговином, Републиком Српском, Црном Гором, Војводином, Косовом... Ма како да су ти српски крајеви сада административно подељени, за мене је то један културни, духовни и језички простор. Борба за очување тог јединства израз је истинског родољубља.

Дуго водите библиотеку „Јефимија” у Трстенику. Према Вашим непосредним искуствима, да ли је ово наше време заиста у знаку „краја књиге и читања”?
Иако је неко прогласио да је ово доба „крај књиге”, не бих се сложио да је тако. Књига је јединствени изум људске културе и не могу је у потпуности заменити никаква техничка чуда. Може се на интернету наћи све, сваки податак и много књижевних дела, у једном чипу је сабијен читав космос информација, али то је екран. Не може се држати у руци, прелиставати, ставити под узглавље, омирисати... За време епидемије ковида-19, у библиотеци где радим чак се повећало интересовање за књигу. Читаоци су стрпљиво чекали у реду да дођу до неког наслова. Није ли то парадокс? Или екран не може довољно да загреје срце и душу у тешким тренуцима?


***

Кратка биографија
Верољуб Вукашиновић (Доњи Дубич код Трстеника, 1959) дипломирао је књижевност на Филозофском факултету у Новом Саду. Књиге песама: „Чежња за вртом” (1993), „Повесмо” (1995), „Како је тихо Господе” (1999, 2000), „Двери у липама” (2001); „Опрости, јагње бело” (2002); „Шумски буквар”, песме за децу (2003, 2006; 2018), „Цветна недеља” (2004), „Светлост у брдима”, изабране и нове песме (2007), „Вртлар” (2008), „Лице” (2009), „Изнад облака” (2012), „Самар”, изабране песме (2014), „Свети Жар”, изабране и нове песме (2015), „Ветар и дажд” (2017, „Тилић” (2020). Приредио „Пред дверима”, избор из српске молитвене поезије. Уређује зборнике „Савремена српска проза”. Добитник је осамнаест угледних књижевних награда. Члан Удружења књижевника Србије и Књижевног клуба „Багдала” у Крушевцу. Живи у Трстенику, директор је Народне библиотеке „Јефимија”.

***

Очи оних које волим
Мора бити, као и увек, да има наде. Где је тражити данас?
Свето тројство: вера, љубав и нада. То би могао бити најкраћи одговор. Има наде да ће добро превагнути над злом и да ће, на крају, победити. Да није било тако и до сада и да је овај свет препуштен само људској (не)бризи, он би био уништен. Мислим да данас наду морамо пронаћи пре свега у себи самима, у вери у Творца овог света и смисао његове творевине и у љубави према ближњима, ма како то познато звучало. Облик моје наде су очи оних које волим, пре свега, моје породице, супруге, деце, унука...


У продајним
објектима Трафике
од сада можете купити
Националну ревију

Србија - национална ревија - број 82 - руски

Србија - национална ревија - број 82 - руски

Србија - национална ревија - број 81 - руски

Србија - национална ревија - број 80 - руски

Србија - национална ревија - број 79 - руски

Србија - национална ревија - број 78 - руски

Србија - национална ревија - Туризам 2020.

Србија - национална ревија - Број 77

Србија - национална ревија - Број 76

Србија - национална ревија - Број 75Србија - национална ревија - Франкфурт
Србија - национална ревија - Москва
Србија - национална ревија - Москва
Србија - национална ревија - ПекингСрбија - национална ревија - број 74
Србија - национална ревија - број 73
Serbia - National Review, Leipzig
Србија - национална ревија - број 72Туризам 2019.Србија - национална ревија - број 71Србија - национална ревија - број 70
Србија - национална ревија - број 69Србија - национална ревија - број 68Туризам 2018.
Србија - национална ревија - број 66
Молитва без престанка
Србија - национална ревија - број 65Србија - национална ревија - број 64
Србија - национална ревија - број 63
Србија - национална ревија - број 62Србија - национална ревија - број 61
Србија - национална ревија - број 60

Србија - национална ревија - број 59
Србија - национална ревија - број 59
Србија - национална ревија - број 58
Србија - национална ревија - број 57
Србија - национална ревија - број 56
Србија - национална ревија - број 55
Србија - национална ревија - број 54
Туризам 2016
Српска - национална ревија - број 12-13
Српска - национална ревија - број 12-13
Српска - национална ревија - број 12-13
Serbia - National Review - No 51
Српска - број 10-11
Serbia - National Review - No 49
Serbia - National Review - No 49
Serbia - National Review - No 48
Туризам 2015

Serbia - National Review - No 47Serbia - National Review - No 46, russianSerbia - National Review - No 45Srpska - No 6
SRPSKA - National Review - No 5Tourism 2014SRPSKA - No 2
SRPSKA - No 1
Tourism 2013
SRPSKA - National Review - Special Edition

Battle above Centuries
Legends of Belgrade
History of the Heart



Едиција УПОЗНАЈМО СРБИЈУ

ГУЧА - ПОЛА ВЕКА САБОРА ТРУБАЧА (1961-2010)
Чувар светих хумки
Србија од злата јабука - друго издање
Orthodox Reminder for 2013
Пирот - Капија Истока и Запада
Беочин - У загрљају Дунава и Фрушке Горе
Србија, друмовима, пругама, рекама
Србија од злата јабука
Туристичка библија Србије

Коридор X - Европски путеви културе
Београд у џепу
Тло Србије, Завичај римских царева
Добродошли у Србију