Стазе

МАЛА СВЕСКА СА ПЕШТЕРСКИХ ПУТОВАЊА
Опет на српском Тибету
Кад год свратимо овамо, све је исто, као да време стоји. И све је друкчије, као да су проминуле читаве епохе. Године и судбине нижу се као на оној огрлици од вучјег зуба коју су пронашли археолози. Ови дуговеки људи понудиће вам сир, стељу, палачинке од хељде, клековачу, сок од борових иглица, гурабије или урмашице. И причу која мирише и пуцкета као церовина у пастирској ватри, тамо, у катунима. И никад не стигнете да се запитате зашто се стално враћате

Пише: Виолета Милутиновић
Фото: Зоран и Виолета Милутиновић


Река Личина, познати професор овдашњи, заокупљен је феноменом здравих људи са Пештера. Обистиниле су се његове научне процене да су овде обитавале разне цивилизације, упркос мишљењу да је реч о недођији где човек и говече тешко могу опстати. А опстали су. Археолози су на овом терену пронашли праисторијске предмете и оруђа од јеленских рогова, као и једну огрлицу од вучјег зуба. Суровост пештерске климе, уз тежак физички рад и здраву домаћу храну, ове људе чине дуговечнима. Овде живе бројни стогодишњаци. Јусуф Кожар из села Радманци живео је 135 година, Ђула Кожар 120 година, Каја Личина 130 година...
На Пештерској висоравни безброј је импресија и слика. Од планинских врхова Јадовника, Златара, Гиљеве, Јавора, Голије, Озрена, Жилиндара, преко хладних пећина и небеских видиковаца, до ливада и пашњака, магловитих свитања, мочварних и барских станишта, флоре и фауне, орхидеја, дневних лептира, пештерског пужа, еје ливадарке. Пештер је чувен по свом сјеничком сиру, стељи (сушено овчије месо аутохтоне расе оваца праменка), пршути, гибаницама, палачинкама од хељде, ракији клеки, соковима од борових иглица...
Сјеница је центар Пештера, из које све почиње и у којој се све завршава. Сјенички горштаци имају свој начин живљења и принципе понашања, у духу добросуседства и лепоти различитости вера. Хумани су, вредни, насмејани и гласни. Поштују породицу, своја стада, природу, храну и традицију. Отворено изражавају своје мишљење, цене искреност и добре намере сваког путника кога потпуно прихватају.
Давне 2009. упознали смо овдашње ренџере Меска, Зију, Шекија, Драгана, и са њима смо прешли пуно стаза, обишли многа села, газили пашњацима. Са њима смо јели, пили, свађали се и смејали... Та сећања нас до данас везују. Фатмирова посластичарница, у центру варошице, била је база у којој смо се окупљали и правили планове за сваки дан.
Свако магловито јутро нас је мамило на рано устајање и трчање за непрегледним, мистичним пејсажима. Баш као и наши домаћини, нисмо се обазирали на кишу, снег, лед или ветар. Све је надомешћивано усхићењем пред добрим погледом и добрим кадром. Фасцинирала нас је брзина премештања магле са једног места на друго. Посматрали смо како је магла без ногу прелазила преко улице, са ливада се пењала на брда, а без крила се спуштала са брда на долине и села. Собом је носила дугине боје, удруживала се са ветром, који је без руку дизао песак и прашину, преламао светлост. Сва та чаролија обично је трајала врло кратко и онда уступала место обичном јутру.

ПАН СА ПАШЊАКА

Кад се јутарња магла подигла, открили су нам се врхови, брежуљци и ливаде. Угледасмо Фековића брдо. У сусрет нам потрчаше весели и мусави Циганчићи, те схватисмо зашто смо тог јутра купили толико чоколада, лизалица, кекса... Након поделе поклона, почетна уздржаност њихових старијих убрзо је нестала и врата њихових домова су нам се отворила. Око нас су била корита у коме се купају деца, лавори у којима се пере веш, конопци са чистим вешом, стари аутомобили, разбацане флаше, лонац на сред собе у коме се крчка ручак, побацане ципеле, кмезаво дете, дете са црвеном лизалицом и крупним браон очима, леп глувонеми дечак белих зуба, коврџава девојчица која спава, човек са наногицом, жена која се чешља... Зидови су огуљени, пуни влаге, рупа или ћилима са сликом јелена, кров покривен гредама, чаршавима, пешкирима, гаћама, картонима.
Иако им је општина Сјеница обезбедила тридесетак монтажних кућа у непосредној близини, они још увек нису напустили своје првобитно насеље. Занимљиво је да смо у новом насељу, поред кућа видели пар шатора... Номадски дух својих живота они носе у себи и без њега не могу.
У раним, магловитим јутрима обилазили смо кањон Увца, који се налази између Сјенице и Нове Вароши. Воде реке Увац, дијамантски зелене и хладне, гурале су наш чамац у укљештене меандре. Околина је каменита и обрасла ниском травом, али је обала доступна за прилазак жедних животиња. У то нас је уверила једна лисица која нас је једног јутра опрезно посматрала и чекала да се удаљимо.
Посетили смо, наравно, и Ледену пећину. И гледали белоглаве супове када се са својих тераса вину у небо, са распоном  крила од три метра. И били на видиковцима Молитва и Лопиже. Све то је добро познато читаоцима Националне ревије, те нећемо понављати.
Са врха Јадовника (Катунић, 1.733 метра) виделе су се непрегледне мирисне ливаде и пашњаци по којима су разбацане куће села Страњана, Свичевића, Тичјег Поља... и њихове фарме. Лагано смо се спустили до пашњака, са којег се чуо звук налик звиждању ветра или поју славуја. Човек са штапом, вуненом капом и чарапама, браон панталонама и зеленом јакном био је окружен овцама. Крај њега црни рундави пас сумњичавог погледа и повијеног репа. Човек је радосно кренуо ка нама. Из торбе је извукао парче тврдог сира, погаче и пршуте. Био је жељан разговора те нас је забавио својом причом о Пану и његовој фрули. Наш чобанин Риле својом фрулом је терао доколицу и вукове, забављао себе и овце, за које каже да понекада и заиграју на његову музику.

У ДОЛИНИ ВУКОВА

Довео нас је до једне дрвене кућице са сламнатим кровом. Тешко смо се увукли у њу, пошто је праг био доста висок, а кров низак. Унутра су била два дрвена кревета са душецима од вуне, а на полицама домаћа храна и сокови. То је катун, привремени стан у коме чобанин борави током летње испаше стоке. Устаје пре изласка сунца и читавог дана прати своје стадо, прелазећи велике раздаљине. У сутон се враћа у свој катун. Ту понекад дођу сточари из суседних катуна, па се, под светлошћу гасне лампе, одигра партија карата, попије кафа и ракија, и рано иде на спавање.
– Традиција одласка у катуне полако се гаси – каже нам, нерадо се растајући. – Све је мање оних који су спремни да месецима живе на планини. Зато се губе и традиционални начини прављења сира, занемарују се стари рецепти.
Мехо, власник кафане „Долина вукова”, током читаве зиме брине о старима и деци који су завејани у својим селима. Неуморно се пробија кроз сметове и ветрове, доносећи им храну и лекове. Једном приликом је старца из једног села ставио у своја кола и читавог дана возио кроз мећаву у село на другом крају Пештера, како би овај старац био са својом великом љубави из младости.
Јануара 2015. Мехо нас је одвезао до своје брвнаре, у близини засеока Царичина, „Богу иза леђа”. У брвнари сто, две столице, кревет, пећ, дрва, ћебад и секира. Воду смо донели, струју су замениле свеће. Запис у дневнику: „Спустили смо ствари и изашли напоље. Остали смо сами и одједном осетили сву озбиљност и непрегледност зиме, напуштеност простора. Готово да се човек уплаши од надолажења толике самоће. Сетили смо се шале у којој момак на љубавном састанку каже девојци: ,Чекам до минус 30...‘ Није било трагова животиња, ни цвета, ни птице... Хладан ваздух и напорна шетња брзо су нам лупили шамар, навели нас да се уронимо у снежну сцену и удахнемо је у себе.”
Тако усамљеност и страх бивају побеђени, ти постајеш део тог простора и призора. Били смо фотографи, посматрачи и учесници напуштене сцене. Пели смо се, падали, грудвали, смејали, као деца. После, у брвнари, сигурност и топлину доноси пуцкетање ватре, мирис дрвета.
Бака Милијана, из села Вишњева, сваке године нас је ишчекивала на своме прагу. И нежна и болна, али увек усправна, чисто обучена, са вуненим прслуком и свиленом марамом. Кријући, пушила би цигарету, док би нам носила дуго пржену кафу, бајати ратлук, мед и ледену воду. Никада нисмо попили дражу кафу, нити појели слађи ратлук, него код баке Милијане. Њене приче, које слушамо од 2009, увек су истините и нове, па чак и оне старе, само испричане на други начин. Зато је прича о њеном медведу само њена.
– Једне зиме, док сам боравила код ћерке у Сјеници, у моју кућу у селу Вишњево ушао је гладни медвед. Тумарао је двориштем, ломио старе саксије, превртао дрва, разбио врата шупе, а потом је уништио све кошнице и узео сав мед – причала је.
Следећи пут кад смо срели:
– Испричах ли вам ја причу о медведу који ми је летос заклао пет певаца?
И тако све до 2019, када је медведа заменила лепа лисица која је крала јаја.
Временом је бака Милијана бивала све мање снажна, мењао се њен поглед, али њена челична воља и ведрина и даље су задивљивали. Стару црвену метлу, повезану металном жицом, поклонила нам је трофеј или ипак прећутну амајлију.
Након сваке наше пештерске авантуре враћали смо у посластичарницу код Фатмира. На окрепљење, бозу или лимунаду, кафу, па онда трилеће, урмашице, гурабије... На сјеничком корзоу пуно лепих младих људи, одевених и модерно и у оријенталном стилу. Ова мултинационална заједница све то склапа у складну целину, баш као и ми корице свеске својих пештерских путовања, којој се увек радо враћамо.


***

Гурабије
Уз пристанак Фатмира Мифтарија, откривамо вам његов стари рецепт за гурабије.
Потребно је троје јаја, три чаше шећера, две чаше млека, две чаше уља, један прашак за пециво.
Све то умутити миксером, додати постепено један килограм брашна и ручно мешати. Узимати грудвице теста и од њега направити дванаест лоптица, лагано их притиснути на ренде (да добије шаре), па развући куглицу као шапицу. Пећи на 180 степени, 15 до 20 минута. Не смеју се превише запећи. Када се охладе ставити их у кутију са поклопцем.

***

Сладолед из катуна
Када би дете дошло до катуна, осладило би се на интересантан начин. Пронашли би снег у неком смету, преко њега би попрскали мало шећера и директно преко тога помузли мало овчијег млека. То су деца из катуна звала сладоледом.

 


У продајним
објектима Трафике
од сада можете купити
Националну ревију

Србија - национална ревија - број 82 - руски

Србија - национална ревија - број 82 - руски

Србија - национална ревија - број 81 - руски

Србија - национална ревија - број 80 - руски

Србија - национална ревија - број 79 - руски

Србија - национална ревија - број 78 - руски

Србија - национална ревија - Туризам 2020.

Србија - национална ревија - Број 77

Србија - национална ревија - Број 76

Србија - национална ревија - Број 75Србија - национална ревија - Франкфурт
Србија - национална ревија - Москва
Србија - национална ревија - Москва
Србија - национална ревија - ПекингСрбија - национална ревија - број 74
Србија - национална ревија - број 73
Serbia - National Review, Leipzig
Србија - национална ревија - број 72Туризам 2019.Србија - национална ревија - број 71Србија - национална ревија - број 70
Србија - национална ревија - број 69Србија - национална ревија - број 68Туризам 2018.
Србија - национална ревија - број 66
Молитва без престанка
Србија - национална ревија - број 65Србија - национална ревија - број 64
Србија - национална ревија - број 63
Србија - национална ревија - број 62Србија - национална ревија - број 61
Србија - национална ревија - број 60

Србија - национална ревија - број 59
Србија - национална ревија - број 59
Србија - национална ревија - број 58
Србија - национална ревија - број 57
Србија - национална ревија - број 56
Србија - национална ревија - број 55
Србија - национална ревија - број 54
Туризам 2016
Српска - национална ревија - број 12-13
Српска - национална ревија - број 12-13
Српска - национална ревија - број 12-13
Serbia - National Review - No 51
Српска - број 10-11
Serbia - National Review - No 49
Serbia - National Review - No 49
Serbia - National Review - No 48
Туризам 2015

Serbia - National Review - No 47Serbia - National Review - No 46, russianSerbia - National Review - No 45Srpska - No 6
SRPSKA - National Review - No 5Tourism 2014SRPSKA - No 2
SRPSKA - No 1
Tourism 2013
SRPSKA - National Review - Special Edition

Battle above Centuries
Legends of Belgrade
History of the Heart



Едиција УПОЗНАЈМО СРБИЈУ

ГУЧА - ПОЛА ВЕКА САБОРА ТРУБАЧА (1961-2010)
Чувар светих хумки
Србија од злата јабука - друго издање
Orthodox Reminder for 2013
Пирот - Капија Истока и Запада
Беочин - У загрљају Дунава и Фрушке Горе
Србија, друмовима, пругама, рекама
Србија од злата јабука
Туристичка библија Србије

Коридор X - Европски путеви културе
Београд у џепу
Тло Србије, Завичај римских царева
Добродошли у Србију